Elif Šafak o ratu za slobodu govora u Turskoj: „Policija je zahtevala da vidi moje knjige“

Pre dva meseca probudila sam se i dočekalo me je na hiljade veoma uvredljivih poruka na turskim društvenim mrežama, mnoge od njih su napisali botovi i trolovi. Izvučene su rečenice iz jednog od mojih romana, „Mahrem“ („Poverljiv“), i kružile među ljudima koji su zahtevali da romanopisci budu osuđeni zbog „opscenosti“. Moj novi roman, „On Dakika Otuz Sekiz Saniye“ („10 minuta i 38 sekundi u ovom čudnom svetu“), takođe je bio na tapetu. Obe ove knjige govore o teškim temama – seksualnom uznemiravanju, nasilju zbog pola i zlostavljanju dece – i nisam jedini autor koji je bio meta napada. Uskoro se histerija pretvorila u vrstu digitalnog linča turskih autora koji su se i najmanje dotakli sličnih tema u svojim romanima i pričama.



Iste nedelje pozvao me je moj turski izdavač da me obavesti da je policija došla u kancelariju i zahtevala da vidi određene knjige. Ne samo moje romane već i dela Dujgu Asene, vodeće feministkinje koja je preminula 2006. godine. Knjige su odnete u kancelariju javnog tužioca kako bi bile pregledane.

Od pokušaja državnog udara 2016. godine, 29 izdavačkih kuća je zatvoreno ukazima i 135 hiljada knjiga je zabranjeno u javnim bibliotekama uključujući i dela Luja Altisera i Nazima Hikmeta, najvećeg turskog pesnika. Tužilac je takođe okrivio Spinozu i Kamija da su bili članovi terorističke organizacije. Mnogo toga je rečeno o antiliberalnoj prirodi autoritarnog populizma, ali veoma malo o stvarima koje su pratile njegov uspon: antiintelektualizmu i antifeminizmu. Autoritarni populizam voli da deli društvo u dva tabora: čisti ljudi protiv korumpirane elite. Pisci, pesnici, novinari i učenjaci su veoma često povezani sa drugom grupom. U njihovim očima, elita nema naročito veze sa ekonomskom moći ili socijalnim statusom. Reč je o vrednostima. Na taj način, asistent na fakultetu koji ne može da priušti kuću u gradu i mora da putuje na posao satima svakog dana ali ima napredne ideje, može biti nazvan „elitom“ dok će menadžer hedž fonda biti nazivan „čovekom iz naroda“ dokle god sponzoriše nacionalističke pokrete.

Ljudi su romantizovani u čiste i nevine. Vršilac dužnosti rektora na novootvorenom univerzitetu u Turskoj, Bulent Ari, tvrdio je na televiziji: „Radije bih verovao neznalicama koje nisu išle na fakultet, ili čak bolje, nisu išle ni u osnovnu školu, jer su njihovi umovi čisti.“ Rekao je i da je bio nesrećan zbog smanjenja broja nepismenih tvrdeći da ljudi sa većim obrazovanjem imaju zamućenije umove i ne mogu da razmišljaju ispravno. „Ako Erdogan ode, to će biti katastrofa“, dodao je na kraju. Nakon toga, vlada ga je unapredila u člana Odbora za više obrazovanje.

Očigledna je netrpeljivost prema intelektualcima u Turskoj pod Erdogonovom vladom. Preko 7300 akademika je otpušteno po ubrzanom postupku vlade, a oko 700 učenih ljudi je optuženo za krivično delo zbog potpisivanja peticije za mir. Izgubili su poslove i nalaze se na crnim listama. Neki su hapšeni, nekima su stavljene zabrane putovanja ili su im konfiskovani pasoši. Mehmet Fatih Tas, asistent na univerzitetu koji je otpušten, izvršio je samoubistvo. Profesor Sebnem Korur Finćanci, član fondacije za ljudska prava, i Ajša Gal Altinaj, profesorka nauka o polu i ženama, osuđeni su na dve godine zatvora. Profesor Fosun Ostel, jedan od vodećih akademika Turske, u zatvoru je.

Jednako je teško i ženama koje su novinarke. Nurkan Bajšal je jedan od najvažnijih novinarskih glasova u Turskoj i piše o traumama jezitskih i kurdskih žena, a zbog članaka je završila na sudu. Ajla Albajark iz Volstrit Žurnala je optužena za „terorističku propagandu“ nakon članka koji je obelodanio šta se dešava na jugoistoku zemlje gde živi kurdska većina. Suđeno joj je u odsustvu, a jedan članak je odluku nazvao „presudom bez presedana za novinara strane medijske kuće“.

Retorika antiintelektualizma ide pod ruku sa antifeminizmom. „Vi, feministi, nemate ništa sa našom religijom i civilizacijom“, rekao je predsednik Erdogan. Poput intelektualaca, feministi su optuženi da su „pijuni Zapada“ i „kosmopolite bez korena“. Žene iz opozicionih stranaka su mete nemilosrdnih napada. Kena Kafencioglu je nekada igrala važnu ulogu u dvostrukoj pobedi Ekrema Imamoglua na izborima za gradonačelnika Istanbula. Danas je provladine novine i kanali na društvenim mrežama neprestano napadaju. Prošle nedelje tužioci u Istanbulu su zahtevali da bude uhapšena zbog nekoliko tvitova. Optužena je za vređanje predsednika i širenje terorističke propagande. Odgovorila je tvitom: „Jasna je jedna stvar: oni se plaše žena, žena koje ne ublažavaju svoje reči i koje su hrabre. Mislim da ih se plaše s razlogom.“

Putanja Turske pokazuje da gde god raste nacionalizam i autoritarizam, patrijarhat i homofobija ih prate. Prošlog meseca, peti put za redom, Parada ponosa u Istanbulu je zabranjena i rasterana gumenim mecima, gasom i nasiljem policije. Ovakvu vrstu Evrope populisti žele da stvore: antiintelektualnu, antifeminističku, antiLGBT i antiabortus desničarsku Evropu. U Mađarskoj, vlada je zabranila nauke o polu i ženama napominjući: „Ne smatramo prihvatljivim razgovore o društveno konstruisanim polovima umesto o biološkim.“ Premijer Viktor Orban uveo je politiku poreskih olakšica za majke sa više dece, a to je i Erdoganova zamisao da podstiče Turkinje da imaju što veće porodice. „Nemojte imati samo troje, već petoro dece“, rekao je Erdogan 2017. godine.

U međuvremenu, ministarstvo zdravlja Poljske pustilo je video u kome podstiče svoje građane da se razmnožavaju: „Ako želite da budete roditelj, pratite primer zečeva.“ Pilule za „dan posle“ nisu više dostupne u Poljskoj, a njihov zakon o abortusu i dalje je jedan od najstrožih u Evropi. U Varšavi je 14 žena pretučeno i procesuirano jer su držale natpise „Zaustavite fašizam“. U Španiji, pokret Voks je unajmio autobus sa slikom Hitlera i natpisom: #StopFeminazis.

Pol predstavlja veoma važan deo novog narativa. Ako vlasti ubede žene da se vrate tradicionalnim vrednostima, populacija će rasti i odnos većina-manjina će biti kao nekad. Demografske promene su primarna briga populističkih nacionalista. Ako populacija belog stanovništva nastavi da bude većinska, nacionalizam će biti bezbedniji. Takođe, smanjiće se potreba za radnicima imigrantima. Nije slučajnost što se antiimigraciona retorika prepliće sa rastućom antifeminističkom.

Godine 2006. nakon što sam napisala „Istanbulsko kopile“ – roman o turskoj i jermenskoj porodici – suđeno mi je zbog „vređanja turskosti“. Reči koje nekoliko mojih jermenskih likova izgovara korišćene su kao „dokazi“. Rezultat je bio takav da moj advokat nije morao da brani samo mene već i moje likove. Volela bih da mogu da kažem da je Turska od tada napredovala po pitanju slobode govora i ljudskih prava, ali bojim se da se desilo upravo suprotno.

Nijedna zemlja nije imuna na rast populističkog nacionalizma. Kako su liberalne demokratske vrednosti neprestano ugrožene, mi pisci se sada susrećemo sa neočekivanim promenama. Doris Lesing je jednom rekla da je književnost analiza nakon događaja. Ali postoje i trenuci kada književnost mora da postane analiza tokom događaja. Paradoksalno, u vreme kada je istina napadnuta, pisci moraju da brane fikciju još glasnije. U doba besa, tribalizma i apatije, potrebne su nam priče o povezanosti, ljudskosti i empatiji. Gde god da postoji smanjenje demokratije, javlja se rast cenzure i netrpeljivosti. Danas, više nego ranije, književnost mora da govori ne samo o pričama, već i o tišini i ućutkanima. Mora da postane utočište za obespravljene i marginalizovane ljude širom sveta.

Izvor: theguardian.com
Prevod: Dragan Matković