Elif Šafak o najnovijem romanu „Ostrvo nestalog drveća“

Razgovaramo sa Elif Šafak o njenoj knjizi „Ostrvo nestalog drveća“. Knjiga govori o traumi zbog građanskog rata koja ugrožava buduće generacije.

Veoma naputovana spisateljica Elif Šafak jednom prilikom je otkrila nešto o drvetu koje je doputovalo izdaleka. Ona je živela u Sjedinjenim Državama kada je naučila nešto novo o drvetu smokve.

Kada sam bila u Mičigenu, u mestu En Arbor, zime su bile tako hladne. Sećam se kada sam upoznala italijansko-američke porodice koje su zakopavale svoje smokve ukoliko su zime bile jake.

Ispostavlja se da je zakopavanje smokve široko rasprostranjena praksa. Ljudi koji su doneli smokve iz mediteranskih oblasti trude se da one opstanu i u hladnijim klimatskim oblastima.

U suštini, prvo se orežu grane, a onda se drvo iz uspravnog položaja lagano gura ka zemlji. Iskopa se rov, i kada se drvo nađe u horizontalnom položaju, pokrivaju ga organskim materijalima, na primer slamom, da bi bilo u toplom. A onda na proleće, kada dođe toplije vreme, drvo se iskopa.

Verovatno možete da zamislite nekog romanopisca kako se interesuje za ovaj ritual zakopavanja i iskopavanja, nestanka i ponovnog rađanja. I upravo je to postalo delom srž najnovijeg romana Elif Šafak, „Ostrvo nestalog drveća“. Roman govori o razdoru između dve nacije koje žive na Kipru, gde su Grčka i Turska ratovale sedamdesetih godina prošlog veka. Glavni likovi ove knjige su članovi jedne porodice koji su zbog nasilja pobegli u Veliku Britaniju. Tvrdite da je to knjiga koja Vam je zadala mnogo muka dok ste je pisali.

Kako da ispričate priču o podeljenoj zemlji a da ne upadnete u zamku tribalizma ili da sami ne upadnete u zamku nacionalizma? Kao pripovedač, nisam mogla da pronađem pravi ugao gledanja na stvari, pravi način kako da započnem ovu knjigu, sve dok se nisam susrela sa smokvom. Ovo bi moglo zvučati čudno, ali osećam zahvalnost prema smokvi jer mi je dala potpuno drugačiju perspektivu bez koje ne bih mogla da sednem i počnem da pišem roman.

Želim da ljudi znaju da je narator ove priče, u meri u kojoj on uopšte postoji, drvo smokve i da ono govori u prvom licu. Da li ste došli do ove ideje zato što ste želeli da imate neutralnog posmatrača?

Bio mi je potreban posmatrač koji živi duže od ljudi. Drveće poseduje neki vid dugovečnosti. Bilo je ovde pre nas, a verovatno će ostati ovde i dugo nakon što mi nestanemo – a isto tako, drveće nas motiviše da dublje razmislimo o pitanjima šta znači biti ukorenjen, iskorenjen i ponovo ukorenjen. Dakle, ako pišete o imigrantima, treba da imate na umu da su mnogi ljudi iskusili raseljavanje, bilo na samom ostrvu ili van njega. Koren i iskorenjenost nisu samo metafora kroz koju sam sagledala ceo ovaj problem, već je postojala i jaka emotivna veza s njima.



Jedan od Vaših glavnih likova je posvetio život proučavanju drveća. On je botaničar i, jednostavnije rečeno, baštovan koji ima smokvu u svom dvorištu. I odmah da naglasim, on je sa Kipra. On je Grk i hrišćanin. Dakle, on se nalazi na jednoj strani, i zaljubljuje se u ženu koja se nalazi na suprotnoj strani. Ona je Turkinja i muslimanka. On provodi deo svog vremena zakopavajući i iskopavajući drveće. A ona je posvetila svoj život iskopavanju tela. Koja je njena priča?

Tako je, oni su veoma različiti, ali ne samo zbog toga što potiču iz, znate, „suprotnih plemena“. Oni su različiti zato što su njihove ličnosti različite. Kostas je nežna duša, i njega potresaju patnje životinja i biljaka i, naravno, patnje ljudi. Za nju, međutim, ljudska patnja ili nepravda i zbrinjavanje rana, imaju suštinski značaj. Na Kipru postoji dvokomunalna organizacija u kojoj i Grci i Turci rade zajedno. Oni vrše iskopavanja po celom ostrvu kako bi pronašli kosti ljudi koji su nestali tokom nemira, u vreme etničkog nasilja. Razlog zbog koga to rade jeste taj što žele da mrtvima pruže adekvatnu sahranu – da im vrate dostojanstvo, a njihovim porodicama osećaj konačnog zatvaranja nedorečenog životnog poglavlja i mogućnost izlečenja.

Završićemo ovaj razgovor Vašim najmlađim junakom i jednom scenom s početka knjige. Šta se dešava na početku kada je ona u školi i šta ste želeli da nam poručite tom scenom?

Ona se zove Ada, a to na turskom znači ostrvo. Ona ima veoma složeno porodično poreklo – njen otac je kiparski Grk, a njena majka je kiparska Turkinja. Rođena je i odrasla u Velikoj Britaniji. Njeni roditelji joj nisu mnogo govorili o prošlosti jer nisu želeli da ona odrasta pod okriljem tužne prošlosti. Ali to ne znači da nju to ne interesuje. Ona oseća da su joj mnoge stvari prećutkivane. Ona oseća odsustva. Mislim da živimo u dobu u kome uopšte nije lako biti mlad. Ovo je doba koje nam ne dozvoljava da slavimo raznolikost, znate? Ne osećamo slobodu da prikažemo vlastiti pluralizam. I razumljivo je da se mnogi ljudi osećaju kao u zamci. Ovo je doba neizvesnosti i anksioznosti, pre svega egzistencijalne, i čini se kao da mnogi od nas samo što ne počnu da vrište zbog toga. Toliko mnogo ljudi oseća da su izgubili glas. Upravo zbog toga na početku romana postoji scena u kojoj Ada stoji nasred učionice i vrišti. Kao da oslobađa vrisak koji se dugo nakupljao u njoj.

Šta podrazumevate pod tim da ne smemo da prikažemo vlastiti pluralizam?

Ovo je doba u kome nas stalno stavljaju u određene pregrade i etiketiraju. Evo, ja sam živi primer toga. Poreklom sam iz Istanbula. Turkinja sam. Nosim Istanbul svugde sa sobom. Mislim da se u mom pisanju jasno vidi ljubav koju nosim prema ovom gradu. Međutim, osećam i privrženost prema Balkanu. Ukoliko me poredite sa nekim grčkim, bosanskim ili bugarskim piscem – imam toliko mnogo zajedničkog sa njima. Isto tako, delovi moje duše potiču sa Bliskog istoka. Ukoliko me poredite sa nekim libanskim, sirijskim ili jordanskim piscem, imam mnogo toga zajedničkog i sa njima. A isto tako, sebe doživljavam i kao Evropljanku, znate? – zbog vrednosti koje su nam zajedničke. Tokom godina postala sam Londonka, britanska državljanka. I uprkos onome što nam britanski političari poručuju zbog ove sage o Bregzitu, želim da sebe nazovem i građaninom sveta. A oni nam govore da ukoliko se osećamo kao građani sveta, to znači da ne pripadamo nigde. Odbijam da verujem u to. Možemo li konačno da prestanemo da razmišljamo o identitetu kao o statičkoj isključivosti i da identitet shvatimo kao višestruko pripadanje, kao nešto što je fluidno, poput koncentričnih krugova, koji se šire od lokalnog, preko regionalnog i međunarodnog, pa sve do globalnog nivoa? Ovakav način razmišljanja se u današnje vreme nažalost uopšte ne podstiče.

Autor: Stiv Inskip
Izvor: npr.org
Prevod: Kristijan Vekonj
Foto: Elif Shafak Photography / CC-BY-SA-4.0 / Wikimedia Commons