Elif Šafak: Mnogi događaji iz romana su inspirisani stvarnim događajima

Tursko-britanska autorka Elif Šafak uglavnom piše o gradu koji voli. U ovom romanu nam govori o tom gradu, Istanbulu, kroz jednog od njegovih stanovnika – preminulog. Na početku priče, žena je ubijena. Bila je prostitutka i bačena je u kontejner. Mrtva je – iako, kako autorka dodaje, ne baš sasvim.




Kako ste se odlučili za ovakvu priču?

Počela su da me zanimaju istraživanja – medicinska i naučna – koja pokazuju da nakon trenutka smrti, nakon što srce prestane da kuca, ljudski mozak može da ostane aktivan još nekoliko minuta. U nekim slučajevima to traje i do 10 minuta. To mi je bilo fascinatno. Zanimalo me je šta se zapravo dešava sa našim umom u tom ograničenom vremenskom periodu.

Roman nosi naslov „10 minuta i 38 sekundi na ovom čudnom svetu“. Glavna junakinja je Lejla, madam kojoj su dali obezvrednjujući nadimak Tekila Lejla. Srce je prestalo da joj kuca nakon što je ubijena, ali narednih 10 minuta i 38 sekundi, njen um nastavlja da radi dok se seća svog života.

Mislim da sam oduvek pokušavala da dam glas ljudima koji ga nemaju, čije su priče brisane, zaboravljene, gurnute na periferiju. Ali mislim da ova priča ima i mnogo ličniji momenat. Pisala sam je u vreme kada nisam mogla da putujem u Istanbul. Jedno od pitanja koje sam sebi postavljala bilo je kako to da nosim ovaj grad sa sobom gde god da se nalazim.

Podsetite nas: zašto niste mogli da putujete u Istanbul?

Mislim da je Turska postala teško mesto za život za svakoga, ali posebno za ljude koji rade sa rečima: novinare, pisce, akademike. Kao što znate, ova zemlja ide unazad, što se u početku dešavalo postepeno, a sada je već uzelo maha. Populistički autoritarizam je sve jači. A to je veoma nepovoljno okruženje za autore. Ljudima je jasno da je sada teško dovoditi u pitanje političke tabue, ali često ne shvataju da je isti izazov kada pišete o seksualnosti ili nasilju među polovima.

A to je nešto o čemu pišete u ovoj knjizi. Priča počinje od žene koja je izgleda sama sebi navukla lošu sudbinu, ali tokom romana saznajmo mnogo užasnih stvari koje su joj se događale od trenutka kada se rodila.

Odrasla je u veoma patirotskom društvu – veoma zatvorenom i konzervativnom – u poligamnoj porodici sa dve majke tako da nije ni bila sigurna ko joj je majka. Mnogi događaji iz romana su inspirisani stvarnim događajima, bila sam nebrojeno puta svedok takvih situacija – posebno poligamne porodice. Nisu legalne, ali i dalje postoje.

To je nešto što je dozovoljeno u određenim tumačenjima islama – da čovek ima više žena.

To je istina. Takođe, sadašnja vlada je nedavno donela zakon koji omogućava lokalnim imamima da sprovode bračne ceremonije. Organizacije za prava žena su se bunile protiv ovoga jer će se na taj način povećati broj devojčica koje će biti udavane. Time se olakšava, posebno u unutrašnjim, ruralnim, delovima zemlje, da venčavaju malu decu i povećaće se slučajevi poligamnih brakova.

U Turskoj postoji veliki problem sa udajom devojčica. Takođe i sa nasiljem usmerenom ka ženama. I to je mentalitet protiv koga moramo da se borimo u mojoj domovini.

Upravo u tom pogledu imamo scenu u romanu – devojčicu je silovao stric, a najveća briga cele porodice, uključujući i oca, usmerena je na to da stric bude zaštićen.

Da. I ta apstraktna doza porodične časti – jedino to im je važno. Upravo u ime te apstraktne stvari, životi žena bivaju žrtvovani. Ako smem da dodam, iako se ovaj roman bavi veoma teškim temama, reč je o priči o prijateljstvu. Znate, ako je porodica u kojoj se rodimo brižna i voli nas, treba da budemo srećni i zahvalni.

To je sjajna stvar.

Ali nisu svi takve sreće. A upravo njima roman poručuje da će tokom života pronaći novu porodicu – prijatelje. Mislim da je to posebno važno u zemljama u kojima se izgubila demokratija, a javno mnjenje je postalo izrazito netolerantno. Solidarnost među ljudima koji su bačeni na životne margine je posebno važno.

To je slučaj i sa ljudima koji postaju Lejlini bliski prijatelji.

Svi su nepoželjni u društvu. Svi su marginalci. Ono što mi je posebno zanimljivo je da u Istanbulu postoji groblje koje se zove „Groblje onih bez pratnje“. Za razliku od ostalih, na ovom groblju nema nadgrobnih ploča, imena i prezimena, ničega ličnog – samo brojevi. To je mesto na kome ljudi postaju brojevi. Niko tamo ne odlazi, niko ne obraća pažnju, potpuno su zapostavljeni.

Privuklo me je ovo mesto kada sam istraživala. Ko su ljudi koji su ovde sahranjeni? Među njima je mnogo pripadnika LGBTQ zajednice koje je odbacila porodica. Nisu želeli da ih propisno sahrane. Tu je i mnogo prostitutki, ljudi koji su umrli od side, samoubica. A tu je i sve veći broj izbeglica. Svakoga dana čitamo u novinama kako se određeni broj izbeglica udavio pokušavajući da dođe do Evrope. Gde nose njihova tela? Na „Groblje onih bez pratnje“.

Tako da je reč o veoma tužnom i čudnom mestu. Želela sam da kao autorka uzmem bar neke od tih brojeva i dam im ime, priču, individualnost i pokušam da izmenim proces. Moja glavna junakinja je sahranjena na tom groblju.

Mislite li da je Turska postala otvorenija ili zatvorenija za ljude o kojima pišete?

Kako godine prolaze, volela bih da mogu da vam kažem da smo napredovali i postali demokratskija zemlja, ali bojim se de je sve suprotno. Sve je teže da budete drugačiji u Turskoj. Zato mislim da je demokratija važna. Ne radi se samo o izborima, glasačkoj kutiji i parlamentu, već o različitostima, prihvatanju raznolikosti i suživot. To su stvari koje smo u Turskoj izgubili.

Izvor: npr.org
Prevod: Dragan Matković