Eli Gilić: Marko Kraljević je potajno zaljubljen u Musu Kesedžiju

Eli Gilić je književna prevoditeljka iz Beograda. Prevodila je dela Džefrija Arčera, Filipa Rota, Odri Nifeneger, Anais Nin i drugih. Objavila je zanimljivu zbirku priča Robovi žudnje u kojima poznate umetnike, ali i njihove fiktivne junake smešta u erotski kontekst. Ovo je bio povod da popričamo sa njom o… pa uglavnom o seksu.


 
Jasno Vam je da ćemo, zbog tematike knjige, pričati samo o seksu?

– Naravno, Let’s talk about sex, kako glasi jedna stara njanjava pesmica. Zabavno je i opuštajuće pričati o seksu. Kad god se društvo skljuca dok razglabamo o politici, ekonomskoj situaciji ili nedaćama, uzviknem: Dosta mračenja, hajde da pričamo o seksu ‒ i odmah svi živnu pa šala šalu stiže. Zanimljivo je kako razgovor o seksu izaziva takve različite reakcije: smeh i sprdnju, snebivanje i postiđenost pa i tugu ako se neko seti nekog slučaja zbog kojeg se kaje. Mada razmišljam da moja sledeća knjiga bude triler s maštovitim ubistvima po uzoru na Džefrija Divera samo da vidim hoće li me tad svi pitati gde li sam zakopala leševe.
 
U zbirci priča Robovi žudnje prepuštate strastima mnoge književnike, slikare, istorijske ličnosti, ali i njihove fiktivne junake, kreacije i muze. Interesantno je da među njima nema pisaca ili književnih junaka koji su naše gore list? Zbog čega je to tako? Da li ste naše junoše sačuvali za drugu zbirku priča? Kako je zbirka erotskih priča sa književnim junacima mogla da prođe bez Kraljevića Marka, njegovog velikog buzdovana i vernog Šarca?

– Naši junaci i junakinje će se svakako pojaviti u zasebnoj zbirci priča. Ali Kraljević Marko me ne inspiriše ‒ prznica, zlopamtilo, maltretira jednog starca kad se napije, odsekao bi ruke devojci koja ga je odbila da mu nije odgovorila ono što je hteo da čuje ‒ tako da sumnjam da će on naći mesto u njoj. Verovatno bi bilo zanimljivo da bude krišom zaljubljen u Musu Kesedžiju i da ga strah od svojih osećanja tera da se vitla s njim letnji dan do podne pošto su priče o njemu i Ravijojli već izgustirane.
 
U jednoj priči pratimo ljubavnu igru Šarla Bodlera i njegove muze. Kako je domaća publika progutala priču o penisu u erekciji napaljenog pesnika kakvog ga do sada nismo viđali u Interpretacijama za srednje škole? Kakve su reakcije publike na Vašu zbirku priča?

– I pesnici su ljudi pa nikome nije čudno što se i oni napale. Naprotiv, po nekom stereotipu bi trebalo da su romantičniji i strastveniji od, recimo, kasapina. Reakcije publike su me zaista oduševile. Naravno, bilo je i licemernih zgražavanja i omalovažavanja, ali bilo bi suludo ne očekivati tako nešto. Uglavnom se svima dopada što sam takoreći oživela neka velika imena time što sam ih pretvorila u ljude od krvi i mesa kao i to što su problemi s kojima se oni sreću univerzalni.
 
Pakao u kome je u jednoj od Vaših priča završila Ana Karenjina na prvi pogled deluje kao veoma zabavno mesto. Da li se loše devojke zaista bolje zabavljaju ili je to samo još jedan od mitova?

– Mislim da to najviše zavisi od toga šta je za nas dobro i loše kao i kako doživljavamo zabavu.
 
Da li bi književnost mogla da preživi kada bi sve devojke u pričama bile dobre? Koliko su loše devojke iz dobre književnosti?

– Ne bi mogla. Naravno, sve zavisi od toga koliko je koje delo kvalitetno, ali bilo bi neopisivo dosadno kad bi sve devojke bile loše ili dobre, ili loše i dobre u jednakoj meri. Neophodna je raznovrsnost koliko i umeće da se napravi dobra priča od dobre ili loše junakinje.
 
U priči Želja na umoru saznajemo šta bi se desilo da su Romeo i Julija preživeli i nadživeli svoj tragičan kraj. I to se pokazuje kao mnogo veća tragedija uprkos srećnom kraju. Izgleda da je sa godinama strast između njih pomalo presušila. Da li verujete u večnu strast između dvoje ljudi?

– Volela bih da verujem u taj večni plamen, ali ipak mislim da se s vremenom gasi ili bar oslabi, tako da tinja umesto da divlje gori. Međutim, verujem da ljubav može biti trajna čak i ako se vatra svede na nekoliko žeravica.
 
U priči Tuđi život Hamlet i Ofelija za trenutak napuste Šekspirov svitak i pokušavaju da budu gospodari svoje sudbine. Da li je naša sudbina zapisana u zvezdama ili smo kovači svoje sreće?

– Jesmo kovači svoje sreće, ali mislim da od vaspitanja i okruženja mnogo zavisi šta ćemo smatrati svojom srećom. Mnogo toga što smatramo ishodom slobodne volje usađeno je u nas iako toga nismo svesni. Od toga hoćemo li navijati za Zvezdu ili Partizan jer tata navija za taj tim, jesmo li pravoslavci, budisti ili ateisti, koja su nam interesovanja, čime ćemo se baviti… Nesvesno sve to upijamo dok se razvijamo pa ili sledimo porodične običaje ili se pak bunimo protiv njih. To je dugačka i zamršena priča.
 
Znam da ste ideju za ovu nesvakidašnju zbirku priča dobili tokom ljubavnog zanosa. Samo me zanima u kom tačno trenutku ste doživeli to orgazmično prosvetljenje?

– Hmm, razmišlja li bilo ko o bilo čemu za vreme ljubavnog zanosa?
 
Koja Vam je omiljena književna poza?

– Kvalitetna.
 
Ko je ljubavnik ili ljubavnica Vaših snova iz sveta književnosti?

– Prva ljubav mi je bio Petar Pan i izgleda da sam mu ostala verna. Naravno, imali bismo sedamnaest-osamnaest godina, bili ludo zaljubljeni, leteli, smišljali nestašluke i borili se protiv zlikovaca.
 
Ko su bolji ljubavnici – pisci ili njihovi junaci?

– Junaci zato što mogu biti sve ono što zamislimo, a živ pisac bi mogao grdno da razočara.
 
Gde je granica između erotike i pornografije? Kako pisati erotiku, a ne skliznuti u pornografiju?

– Vidim da se ni mnogo pametniji i stručniji od mene i dalje muče da postave tu klizavu granicu. Čini mi se da je pornografija kad napisano nema nikakvu drugu svrhu osim da predstavi sam seksualni čin bez pratećih osećanja, svrhe, motiva, bilo čega, nazvala bih to seksom radi seksa, sekspurseksizmom ‒ da li bi tako glasila kovanica? Mislim da izbor reči i detaljni opisi tu nisu ključni činilac već isključi način pripovedanja.
 
Koji su Vaši saveti mladim autorima koji žele da krenu Vašim stopama i pišu erotsku literaturu? Gde da pronađu građu i ideje za svoje priče?

– Zaista mrzim da dajem savete bilo kome, to mi deluje veoma pretenciozno. Svi smo drugačiji i nešto što radi za mene neće ništa značiti nekom drugom. Ali ideje su svuda oko nas. Zvuči otrcano, ali zaista je tako. Oblaci koji podsete na par u ljubavnom zanosu mogu nadahnuti priču, pčela na cvetu, predizborni miting, koncert simfonijskog orkestra, fudbalska utakmica… najbanalniji događaj može da se iskoristiti za dobru priču, bila ona erotska ili ne.
 
Autor: Milan Aranđelović
Izvor: bookvar.rs