Ekskluzivno za Lagunu: intervju sa Karolinom Erikson, autorkom trilera „A onda su nestali”

Čitaoci mahom opisuju Vaš roman kao psihološki triler. Iako je misterija nestanka oca i ćerke tema romana, psihološka drama iz Gretine (majčine) prošlosti natkriljuje nestanak Aleksa i Smile. Da li možemo reći da se u ovom romanu zapravo čitaju dve snažne priče?
 
Da, mislim da ste u pravu. Želela sam da zaplet u mojim knjigama bude uzbudljiv, ali su mi jednako važni likovi, njihove mane i njihove tajne, mračna istina koja se krije iza najobičnije fasade. Kao i u stvarnom životu. U  romanu „ A onda su nestali“ tenzija je mahom na psihološkom nivou. Ovo jeste triler, ali i drama koja se bavi temama majčinstva, destruktivnih veza i osvete. Nadam se da će se čitaocima dopasti.

Koliko jedan savremeni skandinavski pisac nosi opterećenje uspeha svojih kolega? Eksplozija odličnih skandinavskih trilera verovatno nameće visoke kriterijume svakom piscu koji se upusti u taj žanr.

Ja na to ne gledam kao na teret već kao da su nam otvorili vrata. Uspešni pisci krimića iz Švedske i drugih skandinavskih zemalja uperili su pogled književnog sveta ovamo i povećali interesovanje za „skandikrimić“ kako međunarodnih izdavača tako i čitalaca.

Koliko je Vašeg profesionalnog iskustva, kao socijalnog psihologa, utkano u ovaj roman?

Imam master iz društvene psihologije. To dođe zgodno kada pišete romane poput mojih gde su psihološki aspekt i unutarnji svetovi likova od suštinskog značaja. Mislim da mom pisanju naročito pomažu moja mašta, empatija i interesovanje (da ne kažem opsesija) za ljude i veze. Naročito me intrigiraju i fasciniraju mračna strana uma i užasne posledice koje to može da ima po nas i po druge. Čitaoci mog romana „A onda su nestali“ će, bez sumnje, razumeti.

Roman se čita u jednom dahu. Kako ste ga Vi pisali? U dahu ili postepeno? Kako se piše ovako napet psihološki triler? Da li krenete od nekog nacrta ili Vas povede nit priče?

Sve je počelo sa idejom koja mi je pala na pamet kada su moj muž i naše dvoje dece otišli u vikendicu. Jedne noći, otišli smo čamcem na malo ostrvo nasred jezera ispod kuće. Njih troje su otišli na obalu da istraže ostrvo dok sam ih ja čekala u čamcu. Posle nekog vremena pojavili su se, uskočili u čamac i otišli smo. Bilo je to idilično letnje veče, ali je nešto počelo da se meškolji u mojoj podsvesti. „Zamisli da se niste vratili“, rekla sam mužu. „Zamisli da ste ti i deca nestali, naizgled bez traga. Da ste jednostavno nestali sa ostrva. Kakvo bi bilo objašnjenje? Šta bi moglo da se dogodi?“ Nisam mogla da prestanem da razmišljam o tome. Tako se rodila osnovna ideja za roman. Srećom, tu su se sve sličnosti između stvarnosti i priče završile. Kada sam počela da radim na romanu, napisala sam ga grozničavo. Prvu ruku sam završila za tri meseca što je za mene jako brzo.



Vaš roman je prošle godine na Sajmu knjiga u Frankfurtu gotovo odmah privukao veliku internacionalnu pažnju. Kako Vi to tumačite i kakve odjeke dobijate od (internacionalne) publike?
 
Od samog početka sam strasno verovala u moju priču. Dugo vremena nisam bila sigurna da li će bilo ko drugi tako misliti. Nisam bila sigurna ni da li će moj izdavač uzeti tekst, nisam imala ugovor niti bilo kakve garancije. Onda, pre nego što je knjiga objavljena u Švedskoj, 12 drugih zemalja je već kupilo prava i trenutno je taj broj skočio na 26.  Roman je na bestseler listama u Nemačkoj i Portugalu, a stigao je i do čitalaca u SAD, Rusiji i Kini. Još uvek mi je teško da shvatim šta se sve dogodilo i šta se događa. Ponekad mi se čini kao da se sve ovo dešava nekom drugom. Kao da je previše dobro da bi bilo istinito. Na koncu svega, veoma sam zahvalna što mi je pružena prilika da radim ono što najviše volim: da pišem.

Kako biste opisali Vašeg idealnog čitaoca? Šta on još čita i kakva su mu interesovanja?

Mislim da on ili ona voli knjige koje su uzbudljive, pomalo jezive, sa jakim ali nepouzdanim likovima i neočekivanim zaokretima. Neko ko više voli psihološki saspens nego akciju i jezive detalje.

Čiji ste Vi idealan čitalac i u čemu nalazite inspiraciju?

Volim psihološke, napete priče Džilijan Flin, Pole Hokins, S. DŽ. Votsona i Rene Najt. Ali moja omiljena knjiga svih vremena je „40 soba“ Olge Grušin. Inspiraciju nalazim u radu drugih pisaca, kao i u filmovima, serijama i muzici.

Za kraj: koliko ličnog jedan pisac može da „pusti” u knjigu?

Kao pisac, koristim svoje iskustvo i sve svoje znanje. Ali, ja sam pisac fikcije a „A onda su nestali“ je izmišljena priča.
 
Autor: Ivana Misirlić
Izvor: Laguna