Ekskluzivni intervju sa kineskom autorkom Danjan Čen

Kineska bestseler autorka i simbol kulturne scene Šangaja, Danjan Čen, bila je sredinom aprila u poseti Beogradu. Ovo je četvrti put kako posećuje naš grad, pa smo iskoristili priliku da porazgovaramo sa njom o romanu „Šangajska princeza“ I da je pitamo za pravi razlog njenog doslaka u Srbiju.



Gospođo Čen, možete li da nam kažete, šta vas je motivisalo da napišete priču o Šangajskoj princezi? Kako ste upoznali Dejzi?

Upoznala sam je slučajno. Prijatelji su me izveli na ručak, i u jednom trenutku nam se pridružila fina, starija gospođa. To je bio prvi put da sam upoznala Dejzi. U to vreme moja ćerka je bila mala, i išla je na časove klavira. A mrzela je klavir. Svaki put kada je išla na časove, nije želela da budem sa njom da ne bih slušala kako užasno svira. Rekla bi mi da izađem. Tada sam saznala da je Dejzi živela u istoj, maloj ulici, kao i učitelj klavira, pa sam je posećivala kada sam vodila ćerku na časove. Posećivala sam je skoro godinu dana, svake nedelje, spontano smo počele da pričamo o njenom životu, i tada sam počela da pišem.

Da li je znala da pišete o njoj, da ćete napisati knjigu?

U početku ni ja nisam pomišljala na to. Rekla sam sebi, napisaću članak o njenom životu, i to sam uradila. Prvo sam napisala oko 3000 karaktera, kineskih simbola, i upotrebili smo slike... i svi su bili oduševljeni njenim slikama i pričom. Tada sam rešila da nastavim da pišem, i napišem knjigu. To sam i uradila, i knjiga je postala bestseler.

Prvo u Kini,  a onda i u ostatku sveta?

Da. U početku nisam razmišljala o tome. Samo sam htela da ispričam njenu priču, i Dejzi mi je govorila da ne bi trebalo da provodim toliko vremena pišući o njoj. Rekla bi mi, to su stare priče, nezanimljive. Ja bih joj odgovorila da mi se priča sviđa, i da želim da je napišem, bez obzira na to da li će se prodavati, niti da li će iko želeti da je pročita. Ali kada je je knjiga bila objavljena u Kini, odlično se prodavala tokom prve godine. Početni tiraž je bio 20.000 primeraka, i rasprodao se za tri nedelje, tako da smo morali da odštampamo novi tiraž. Drugi tiraž je imao 10.000 primeraka, i posle dve nedelje smo morali da odštampamo još. Doštampali smo još 30.000, i tako je knjiga postala bestseler.

Kako objašnjavate uspeh knjige? Zbog njene ličnosti, njene priče, ili zato što je to i priča o Kini? Koji recept je rasprodao knjigu?

Iskreno ‒ ne znam.  Mislim da su je čitaoci zavoleli jer su se zaljubili u nju, u njen karakter. I naravno, bila je prelepa, a svi vole lepo lice. A lepa dama koja je prošla toliko poteškoća u svom životu, opstala i ostala prelepa, čak lepša nego u mladosti ‒ to privlači pažnju. Kao da se dogodilo čudo. Mislim da čitaoci zaista mogu da nauče nešto iz njene priče, i da zbog toga žele da je čitaju. I kada i sami pregrme poteškoće u svom životu, požele da ponovo pročitaju knjigu o njenom životu.

Gospođa Dejzi nije imala priliku da pročita knjigu?

Nije.

Šta njeni sinovi misle o knjizi?

Postali smo jako bliski prijatelji, njen sin i ja, i njen sin je bio vrlo ponosan na majčinu priču, pogotovu sada kada se pojavila na srpskom. Njen sin sada živi na zapadnoj obali Amerike, i kada je knjiga objavljena na kineskom, kupio je primerke i podelio je Dejzinim rođacima. Kada je objavljeno englesko izdanje, njen sin je kupio primerke za svoje američke prijatelje.

I sada kada je knjiga objavljena na srpskom, njen sin je bio toliko ponosan, jer kaže, nikada nije očekivao da će priča njegove majke biti ispričana na tako neobičnom jeziku za nas, jer mi ne razumemo i ne umemo da čitamo srpski. Ali puno mu se sviđa.

Kada mi je izdavač rekao da žele da prevedu knjigu na srpski i objave je u Srbiji, bila sam sumnjičava. Jer sam učila o vašoj istoriji, i Srbija je prošla kroz tako teška vremena, i brinula sam jer nisam bila sigurna da li bi ljudi želeli da čitaju ovu tužnu priču.

O čemu će govoriti Vaš sledeći roman „Šangajska lepotica“ čije objavljivanje očekujemo ovde u Srbiji?

Priča u „Šangajskoj lepotici“ je takođe priča o jednoj šangajskoj dami, ali drugoj generaciji u odnosu na Dejzi. Dejzi je generacija Jao Jaoine majke, i priča prati drugu generaciju. To je priča o patnji, dešava se tokom revolucionarnog perioda, ali Jao Jaoina priča je mnogo mračnija nego Dejzina.

Prevodilac mi je rekao, pre samo nekoliko dana, da mu je bilo mnogo teško da prevede ovu priču. Pitao me je zašto pišem tako tužnu priču… Čak i ime dame o kojoj pišem Jao Jao, za Kineze to je vrlo lepo ime za devojčicu. Ali u Srbiji, Jao znači kada vas nešto zaboli, pa kažete jao!

Šta vas dovodi u Srbiju? Imate vrlo snažne veze sa našom zemljom, a ako sam dobro obaveštena iza toga stoji ljubav prema književnosti? Ljubav prema romanima Milorada Pavića?

Čula sam za Jugoslaviju, ali pre nego što sam došla u Srbiju nisam znala za istoriju pre raspada Jugoslavije. Kada bi mi ljudi pričali o Srbiji, mislila sam da je to deo Španije, i oni bi mi rekli: „Ne! To je država, bila je deo Jugoslavije.“

Onda sam otkrila knjigu, „Hazarski rečnik“, i mnogo sam zavolela tu knjigu, i želela sam da je pročitam i da razumem šta se krije iza priče tog romana. Ali mislim da nisam mogla da u potpunosti da je razumem čitajući je u Kini. Onda sam odlučila da dođem u Srbiju, da tu provedem neko vreme dok pročitam roman. To je prvi razlog.

Tako sam, na primer, čitala „Uliksa“ u Irskoj. Putovala sam u Irsku da bih čitala taj roman četiri puta. Smatram da ako želim u potpunosti da razumem delo koje čitam, da onda treba i da odem u zemlju u kojoj je ono i nastalo. Tako da je Srbija druga zemlja koju sam posetila da bih čitala.

Sada snimate film. O čemu je?

Za mene je to pravo čudo! Počela sam da pišem nakon studija, i nikada nisam pomislila da bih mogla da režiram film, to je za mene ogromna stvar. I onda sam pročitala roman, i napisala sam izveštaj o mojim iskustvima u Srbiji.

I to je preraslo u knjigu, taj prikaz, i kada je poslat na štampu, izdavač mi je rekao, možda možeš da napraviš trejler za promovisanje ove knjige. Navaljivao je: „U trajanju od samo dva minuta.“ I tako sam ponela jedan GoPro, malu kameru, samo da snimim trejler za knjigu. Pa su mi rekli: „Ova zemlja je vrlo interesantna, možeš li da snimiš još?” Odgovorila sam da mogu, i eto, tri godine kasnije, materijal od trejlera je prerastao u pravi film, i to prvi film ikada koji snimamo sa srpskim partnerom.

Za Kinu, ovo je prvi film koji se snima sa srpskim timom. Zajedno radimo na filmu ‒ pravom filmu za bioskope.

Kada će film biti prikazan?

Mislim da će to biti krajem ove godine.

Kako će se zvati?

Radni naslov je „Tamo gde Sava teče“.