Ekskluzivni intervju Ildefonsa Falkonesa za Lagunu

U susret predstojećem Sajmu knjiga, Ildefonso Falkones govori ekskluzivno za Lagunu o svom poslednjem romanu „Naslednici zemlje“. Proslavljeni španski autor biće gost Beograda i Novog Sada. Autor će razgovarati sa studentima španskog jezika u četvrtak, 26. oktobra od 12 sati na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Istog dana od 19 sati družiće se sa čitaocima u knjižari Delfi u SKC-u, dok će Sajam knjiga posetiti u petak, 27. oktobra i potpisivati svoje knjige od 18 do 19 sati na Laguninom štandu u Hali 1.
 
Naslednici zemlje... ko su oni?

Oni koji je obrađuju, u ovom romanu, to su ljudi koji se bave vinogradarstvom i proizvodnjom vina, a u toj delatnosti se nakon najezde Vizigota i tokom potonjih osam stoleća muslimanske vladavine u Španiji izgubila tradicija vrhunskih rimskih vina, te su pravljena jedino vina veoma lošeg kvaliteta.

Vinogradi i vino, jedan od nasušno potrebnih proizvoda u srednjem veku, vodiće nas kroz istoriju i događaje koji su se zbili u tom razdoblju do pustolovina likova iz ovog romana.
 
Raval je kvart koji odavno privlači sve više turista; pored njega se nalazi Gotska četvrt, a Raval predstavlja deo grada koji je dugo bio gotovo sinonim za kinesku četvrt, i za kraj u kome su gusto naseljeni imigranti. Da li ste ovim romanom želeli da na određen način revitalizujete ovaj kvart? 

Bila bi mi draga pomisao da je moj roman u stanju da revitalizuje Raval. To je i dan-danas četvrt s veoma visokim procentom doseljenika; njihove radnje i restorani pokazuju tu etničku raznovrsnost. Nasuprot drugim kvartovima u starom gradu kao što su Gotska četvrt ili Ribera, gde se nalazi Katedrala na moru, a koji su prošli kroz procese modernizacije, Raval su od toga štitile opštinske vlasti sprečavajući, po mom mišljenju, logičan i prirodan razvoj unutar onoga što jedan grad čini velikim, tako da je ovaj kvart i dan-danas problematična urbana struktura.
 
Zbog veoma burne prošlosti, taj kvart ima ulogu književnog lika ili pozadine mnogih romana; koliko je zapravo njegovim savremenim žiteljima poznata njegova istorija? Da li je Vaš roman namenjen i njima?

Barseloncu koji živi u Ravalu je zasigurno poznata istorija ove četvrti, i usudio bih se da izjavim da je on neizmerno ponosan na nju. U Ravalu su se jedna za drugom smenjivale kako surove tako i strasne priče, prvenstveno u XX veku, a pre svega u Prvom svetskom ratu, u kome je Španije bila neutralna a Barselona postala utočište mnogih Evropljana.
 
Vi se bavite advokaturom i to vam je posao; u svom zanimanju svakako morate koristiti maštu, ali umetničko delo iziskuje drugačiju vrstu uobrazilje. Kakvo je Vaše mišljenje o nadahnuću? Gde ga pronalazite? Kad počnete da pišete knjigu, da li Vas više podstiče neka ličnost ili određene zgode i nezgode?

Advokatura je nadasve pragmatično zanimanje; književnost je kreativna. Tu postoji nepremostiva razlika. Nadahnuće? Njega ćete naći u radu, u postojanosti. Svi smo mi kadri da stvaramo, da smišljamo, da sanjamo, i to je jedino po čemu ćemo se naposletku razlikovati od mašina, međutim, problem je kako to pretočiti u knjigu, u pesmu, u sliku…

Kad počinjem da pišem neku knjigu, nužno je da i jedna i druga okolnost budu manje-više definisane, i zgode i nezgode i likovi; teško je smišljati jedan element bez drugog.
 
U romanu Vaš narator iznova pripoveda o dvema veroispovestima – hrišćanima i Jevrejima, večnom nadahnuću pisaca; kako uspevate da zadržite neutralno gledište a da u isti mah možete da se poistovetite sa obe strane? Kad su u pitanju ondašnji stanovnici Barselone, hrišćani i Jevreji, čiji istorijski izvori su pouzdaniji i brojniji? Da li verske razlike koje opisujete u nekoj meri predstavljaju deo vašeg ličnog iskustva?

Verske borbe o kojima se priča u ovom romanu su neminovne, budući da su se zaista odigrale u tom istorijskom periodu, te prema tome, ne bi se mogle izostaviti u priči poput moje, a uz to su i značajno uticale na ljudske postupke. Neutralnost nastaje iz naklonosti ili simpatije prema svakome od njih, iz posmatranja pojedinaca bez ikakvih predrasuda.

U hrišćanskoj zemlji kao što su bile različite španske kraljevine u ono doba, daleko su brojniji i izvori o toj religiji, ali se i pored toga prema njima treba odnositi sa rezervom pošto su uglavnom hagiografski, preterano tendenciozni. Ipak, postoje kasnija izučavanja valjanih stručnjaka koji obrađuju te događaje sa dužnom neutralnošću.

I ne, na sreću, lično nisam doživeo takve verske napetosti.
 
S obzirom na sadašnje prilike, moramo da Vas pitamo: kakvo je vaše mišljenje o referendumu o nezavisnosti Katalonije i o budućnosti te krize?

Referendum koji su sprovele katalonske vlasti u suprotnosti je sa ustavom Španije, normativnim sistemom koji nam je omogućio da ostavimo za sobom diktaturu i živimo u miru i blagostanju. Političari koji se zalažu za nezavisnost, uz podršku određenog dela društva, s druge strane izmanipulisanog i u manjini, ne smeju postupati protiv zakona. To je jedan od osnovnih stožera svake pravne države, i prema tome, centralne vlasti treba da upotrebe sva zakonom dopuštena sredstva da bi to sprečile.

Budućnost? Čini se da je ekonomska kriza u Kataloniji već postala nepovratan proces, nakon odlaska stotina  preduzeća, a društvena kriza, rascep društva na dve grupe, postaje stvarnost koju će biti teško prevazići.
 
Prošle godine je počela TV ekranizacija Vašeg romana Katedrala na moru. Kakvi su Vaši utisci povodom toga? Da li serija odražava atmosferu romana onako kako ste je Vi zamislili ili na neki sličan način?

U pitanju je serija u koju je uloženo mnogo sredstava, uneto mnogo profesionalnosti, a iznad svega, mnogo nadanja. Sjajno ostvarenje koje će se, siguran sam, dopasti milionima čitalaca Katedrale. 
 
Da li Vaši glavni junaci donekle odražavaju ljude iz vašeg okruženja?  Kako oni nastaju? Koliko stvarnih ličnosti „stane“ u jedan književni lik?

Uvek nastojim da moji junaci budu normalni ljudi, obični građani. Smatram da je na osnovu takvih uzora najizvodljivije ispričati sve one avanture i situacije koje želim da prenesem na papir. Ne obraćam pažnju na ljude iz svog okruženja. Ne mogu da poreknem da je neki lik nesvesno možda odraz ovog ili onog poznanika, u celosti ili određenih njegovih osobina; logično je da ono što nam se događa bude prikazano u našim knjigama, ali ne zato što mi tako hoćemo. Uostalom, ne znam ni da li dobro poznajem toliki broj ljudi da bih pomoću njih stvorio likove iz svih romana.
 
Vi se bavite pisanjem. Kako uspevate da prilagodite navike jednog pisca stvarnosti? Otac ste četvoro dece, kako to izgleda u stvarnom životu? I da li morate da budete sami da biste mogli da pišete?

Moram da budem sam da bih pisao, da, ali to ne predstavlja prepreku da jedno za drugim u moju sobu ulaze to četvoro dece, ili moja supruga, ili neko treći... Pišem kod kuće i izuzetno je teško uskladiti taj željeni mir sa potrebama mnogočlane porodice kao što je moja, ali mi se trudimo u tom smislu i nastojimo da poštujemo jedni druge.
 
I za kraj, kako izgleda Vaš idealni čitalac? Kako ga zamišljate? Za koga pišete, kome se obraćate? Možete li nam dati portret vašeg idealnog čitaoca ili čitateljke?

Mislim da moji romani ne traže predodređenu grupu čitalaca. Imam čitaoce oba pola i svih uzrasta. Na kraju krajeva, moji romani govore o pustolovinama, o strastima, o ljubavi, o seksu, o veličini i niskosti. Ja samo želim da zabavim druge, bez ozbiljnijih težnji, da ljudi provedu lepe trenutke s knjigom u ruci i zaborave na probleme, i verujem da to privlači sve vrste čitalaca.

Foto: deramaenrama/Flickr, Feria del Libro de Madrid: David con Ildefonso Falcones