EKSKLUZIVNI INTERVJU: DALIJA SOFER

Dalija Sofer, američka književnica

 

Čovek samo srcem dobro vidi

 

Pisac je usamljenik; stvaranje romana je ekstremno usamljenički čin, dok je objavljivanje njegova antiteza, kaže iranska književnica koja živi u Njujorku

Roman upečatljivog naslova „Septembri u Širazu”, književni debi Dalije Sofer, nikog nije ostavio ravnodušnim, kako kritiku tako ni čitaoce. Proza Soferove, predana i duboko proživljena, zrači životnošću i saosećajnošću, i predstavlja pravi kovčeg s blagom koji skidanjem slojeva prašine otkriva snažnu priču o sudbini jedne porodice u vrtlogu brutalne revolucije. Soferova je kreirala trajne književne karaktere porodice Amin, čije će putovanje dugo nastaviti da živi u čitaočevom umu.

Dalija Sofer je hrabro zakoračila u prilično ambiciozne teme – političko previranje u Iranu, zatvaranje, izdaja, pitanje smisla religije – s kojima postupa umešnošću maestralnog pripovedača. Povod za intervju sa Soferovom, vođen elektronskom poštom, jeste objavljivanje njenogromana na srpskom jeziku u izdanju „Lagune” i prevodu dole potpisane autorke. Dalija Sofer danas živi u Njujorku. Rođena je u jevrejskoj porodici u Teheranu, Iranu. Smatra da je „dete revolucije, ali ne varijante ’dece cveća’, već moći turbana”.

Kvalitet emocija koju Soferova unosi u likove čini ovu prozu izuzetnom, za šta je i nagrađena brojnim priznanjima: nagrada Vajting fondacije za 2007; najbolja knjiga u 2007. u izboru „Njujork tajmsa”; PEN/Robert Bingem stipendija za 2008, koja se inače dodeljuje izuzetno talentovanim piscima.

Neuobičajeno je da mlad autor dobije toliko priznanja za književni debi. Kako je to na Vas uticalo?

Lagala bih ako bih rekla da me sva ta priznanja nisu pogodila. Naravno da je za pisca početnika divno biti hvaljen i priznat. Ali priznanja mogu i da zaplaše. Pisac je usamljenik; stvaranje romana je ekstremno usamljenički čin, dok je objavljivanje njegova antiteza. Preko noći sam bila praktično gurnuta iz jedne u drugu realnost, te mi je bilo potrebno vreme da se povratim. Pokušavam da napravim otklon prema pohvalama ali i kritici, jer to samo može da mi smeta u daljem radu. Uvek postoji opasnost da postanete „zavisni” od priznanja i aplauza. A, s druge strane, i kritike mogu negativno da utiču – postajete samokritičniji, ali i samodestruktivniji. U svakom slučaju, ni jedno ni drugo nije dobro za rad.

Poznato je da je Vaš otac bio mesec dana zatvoren u zloglasnom teheranskom zatvoru Evin, 1980. Dve godine kasnije, kada Vam je bilo deset godina, Vaša porodica je pobegla iz Irana. Da li je knjiga autobiografska?

Roman je delimično inspirisan mojim životom. Ovo su činjenice koje su se zaista dogodile: proživela sam iransku revoluciju 1979. godine i moj otac je zaista bio zatvoren (mada je njegovo iskustvo sasvim drugačije od iskustva mog književnog karaktera, Isaka Amina). Osim toga, i mi smo uz pomoć krijumčara pobegli iz Irana, preko Turske. Te događaje sam iskoristila da kreiram fiktivnu priču, s fiktivnim ličnostima. To mi je omogućilo da prikažem sveobuhvatniju sliku iranske istorije i društva, kao i ljude iz različitog društveno-ekonomskog, političkog i verskog miljea.

Koliko ste dugo pisali „Septembre u Širazu”?

Trebalo mi je sedam godina – od trenutka kada sam počela da ga pišem pa do samog objavljivanja.

Zanimljivo je da mnogi kritičari knjigu smatraju metaforom za Vašu ličnu situaciju. Da li vas to kao pisca pogađa?

To me na više načina uznemirava. Želim da se ljudi usredsrede na vrednost samog romana, a ne na to da li je ili nije priča istinita. Čini mi se da postoji fascinacija „istinitim” pričama, a pojedini čitaoci se na mene prosto naljute kada im kažem da je roman u velikoj meri izmišljen. Takođe me i lično uznemirava. Nikada nisam imala nameru da pišem memoare, a posebno da mi ljudi prilaze i pitaju me: „Kako ti je brat?” Za mene je to nadrealno!

Glavni junak, Isak, progonjen je zbog toga što je Jevrejin iako je vodio striktno sekularan život, dok je, pak, njegovom sinu Parvizu zabranjena ljubav s devojkom hasidskog porekla jer nije dovoljno Jevrejin. Svedoci smo sve većeg uticaja religija širom sveta. Da li ste zabrinuti zbog jačanja radikalnih verskih pokreta?

Da, veoma sam zabrinuta. Lično nisam religiozna osoba, ali poštujem one koji su istinski vernici, koji ne osećaju potrebu da svoja uverenja nameću drugima. Shvatam da religija mnogima pruža utehu, naročito u teškim vremenima. Ali, vera takođe može biti uzrok razdora, posebno kada se postavi kao etničko pitanje. Dovoljno je pogledati užasne sukobe Jevreja i muslimana, sunita i šiita, katolika i protestanata – lista se tu ne završava. Najgore je što se mnogi ljudi pretvaraju, neki su čak ubeđeni da su pobožni, a činjenica je da u ime religije čine strašne zločine.

Imate li želju da se jednoga dana vratite u Iran?

Naravno. Nadam se da ću se jednoga dana vratiti, ali kada bude pod drugim režimom.

U jednom ranijem intervjuu izjavili ste da Vam pisanje „pruža iluziju kontrole, jer stvarate univerzum”. – Da li je za Vas pisanje neprekidan proces učenja?

Da, za mene je pisanje neprekidan proces učenja u cilju razumevanja stvarnosti. To je ono što najviše volim kod pisanja. Volim da sednem, da počnem da pišem, da ne znam šta će od svega ispasti, kuda će me priča odvesti, i da li ću u tom procesu nešto novo primeniti.

Smatrate li da je uloga književnosti da podstakne tolerantnost i obeshrabri netolerantnost?

Kao dete, utehu sam pronalazila u čitanju „Malog princa” Antoana de Sent Egziperija, posebno u rečima lisice: Čovek samo srcem dobro vidi. Suština se očima ne da sagledati.” Verujem da književnost omogućava da „srcem dobro vidimo”. Uostalom, zar svi mi u svojim grudima nemamo po jedno malo srce koje ludo kuca?

 

Nada Siljanović-Donati