Ekskluzivan intervju Dušana Kovačevića

U ekskluzivnom intervjuu za Bazar, akademik Dušan Kovačević, govorio o godini kojoj smo se svi nadali da ćemo joj što pre videti leđa, o pandemiji virusa koji nas ne napušta i potrebi da se borimo, uprkos strahu, za ono što se zove život. U toj i takvoj godini, pozabavio se arheološkim istraživanjima i u šali rekao da je došao negde do bronzanog doba. Na osnovu tog iskopavanja, nastala je svojevrsna pesnička autobiografija pod naslovom „Ja to tamo pevam“. Ali, tu i filma „Nije loše biti čovek“, čiju premijeru s nestrpljenjem očekujemo, i upravo njegovo stvaralašto dugo više od pola veka bilo je povod da prošetamo kroz sećanja našeg uvaženog sagovornika, a potom se i vratimo u realnost da bismo pomenuli sve članove njegove porodice koji su oplenila njegov život i dala mu puni smisao, ali i bili inspiracija za stihove ciklusa „Iz porodičnog albuma“.



Najveći živi dramski pisac, scenarista i komediograf, akademik Dušan Kovačević, svakako je najzaslužniji za bogatu tradiciju i dugovečnost Zvezdara teatra. Kad spomenemo ime ovog čuvenog intelektualca, prva asocijacija je dramski pisac koji je napisao preko 20 pozorišnih komada. U pozorišni život ušao je komedijom „Maratonci trče počasni krug“, 1972. godine. Potom je dodatnu slavu stekao dramama „Radovan Treći“, „Šta je to u ljudskom biću što ga vodi prema piću“, „Sabirni centar“, „Balkanski špijun“, „Sveti Georgije ubiva aždahu“, „Klaustrofobična komedija“, „Profesionalac“, „Urnebesna tragedija“, „Lari Tompson“, „Kontejner sa pet zvezdica“, „Doktor Šuster“… Na sceni Zvezdara teatra sa uspehom se godinama igraju njegovi noviji komadi „Kumovi“, „Hipnoza jedne ljubavi“, ali i starije drame u novoj verziji „Klaustrofobična komedija“, kao i drama od pre decenije – „Generalna proba samoubistva“. Takođe Atelje 212 i dalje ima na repertoaru „Sveti Georgije ubiva aždahu“, ali i novije čitanje njegove „Urnebesne tragedije“, dok Narodno pozorište u Beogradu s uspehom igra „Balkanskog špijuna“, koji je uvek unapred rasprodat. Drame Dušana Kovačevića su igrane u preko 200 pozorišta u svetu i prevođene na više od 35 jezika. Samo u beogradskim profesionalnim pozorištima odigrano je preko 3.000 predstava Kovačevićevih drama, koje je gledalo preko dva miliona gledalaca. Po mnogima su snimljeni istoimeni filmovi.

Kovačević je ostavio dubok trag u sedmoj umetnosti. Ovaj vrsni scenarista, vlasnik je najboljeg jugoslovenskog i srpskog filma svih vremena, remek-dela „Ko to tamo peva“, proglašenim od strane filmskih stvaralaca i kritičara najboljim filmom jugoslovenske kinematografije od 1945. do 1995, a od 1995. do danas i za najznačajniji srpski film. Ova antologijska priča svima nam je dobro poznata, o putnicima raspalog autobusa firme Krstić i sin, koji iz srpske zabiti kreću za Beograd u proleće 1941, dan uoči nemačkog bombardovanja Jugoslavije. Većina onih starijih od trideset godina, pogledala ga je u proseku bar deset puta. I sve scene iz njega već znamo, kao što znamo za genijalne glumce, jer je ovaj film kao retko koji, okupio veliku većinu bardova i diva tadašnjeg, jugoslovenskog filma na jednom mestu. Tragikomični likovi, pretpotopski autobus, komedija, tragedija, i u svemu tome, neprolazne replike, koje nikada neće izbledeti. Setimo se samo Pavla Vujisića i Danila Stojkovića... I danas se smejemo na ono: „Vozi Miško!“, „Zvaću decu!“, „I tata bi sine“, „Ne brinite, puška je zakočena“... Muziku iz tog filma takođe znamo  napamet. Ništa manje važnim ne smatraju se ni filmski scenariji za „Beštije“, „Poseban tretman“, „Podzemlje“, „Profesionalac“... koje je Kovačević, između ostalih, napisao tokom svoje izuzetno bogate spisateljske karijere, verifikovane mnogobrojnim nagradama koje je osvajao na domaćem i inostranim terenima. Nagrađen je mnogobrojnim priznanjima u zemlji i inostranstvu, između ostalog, sa četiri Sterijine nagrade i Sterijinom nagradom grada Vršca za najbolju komediju, dve Zlatne arene, Oktobarskom nagradom Beograda. Prvi je laureat nagrade za životno delo koja nosi ime Zorana Radmilovića, a kolekciji je dodao i nagrade Zlatna palma za najbolji film na Filmskom festivalu u Kanu, „Branko Ćopić“, „Miloš Crnjanski“ i „Ivo Andrić“, za ukupan životni doprinos srpskoj književnosti, kao i nagradu Udruženja filmskih umetnika Srbije za životno delo. Slikovito rečeno, spisak priznanja jednako je dug kao onaj sa replikama iz njegovih dela koja se svakodnevno citiraju u najrazličitijim situacijama.

Gospodin Kovačević je bio i ambassador SCG u Portugalu, a ovako opisuje taj deo svog iskoraka u diplomatke vode: „Iz jednog sveta otišao sam u drugi, ali mi je iskustvo sveta glumaca i glume dosta pomoglo, jer u životu je sve velika gluma. Kao u pravom pozorištu, svako ima svoju ulogu.  Ja sam pristao da je igram iz nekih viših državnih interesa.“

Svet koji slika Kovačević jeste smešan ali se sa njim ne pravi humoristički kompromis. On živi zainteresovan za ono što se događa na političkoj sceni Srbije, ali i sveta. I dalje aktivno stvara, živi život osvešćenog čoveka koji je izgradio sistem vrednosti ne samo u porodici već i kod gledalaca koji će pamtiti monologe i dijaloge iz njegovih filmova i drama. I danas sagledava sve loše strane života koji se živi sve brže i površnije, ali ne pristaje na uslove novog doba i naloge modernih tehnologija. Poslednjih godina naš uvaženi sagovornik i njegova supruga Nada uživaju kao baba i deda tri dečaka i jedne devojčice, unucima koje su im podarili sin Aleksandar i ćerka Lena. Aleksandar ima sina Luku i ćerku Hanu, a Lena ima dva sina, Vuka i Teodora.

I, sad, odakle da počnem razgovor s jednim od tri najveća srpska dramatičara, najboljim i najlplodonosnijim savremenim srpskim dramskim piscem, redovnim članom SANU, bivšim srpskim diplomatom, a od nedavno i čoveka koga najbolje, u novom ruhu, predstavlja knjiga „Ja to tamo pevam“, kao podjednako inventivnog i lucidnog pesnika? Možda da krenem od samog kraja... I samo da napomenem, ovaj intervju smo radili, slučajno ili ne, neposredno pre svetskog Dana poezije, pa se prisetih ovih Jesenjinovih stihova: „Pred nekim pesmama ćutiš. Pred nekim ljudima stojiš, jer su veći od života... Ljudi govore. Sećanja pišu priču veliku kao istina...“, jer upravo me ti stihovi asociraju na gospodina Dušana Kovačevića.

Evidentno je da ste jedan od najboljih srpskih dramatičara, ali nismo znali da ste i podjednako inventivan i lucidan pesnik. Osim kao dramskog pisca, scenaristu i reditelja, da li je u redu da vas sada, potpišemo i kao pesnika?

U toj knjizi, koja je za mene izuzetno važna, jer predstavlja jednu vrstu putovanja kroz moj život i rad i, za koju sam i predgovor sam napisao, a on nosi naslov „Zašto čovek piše pesme“, pokušao sam da objasnim koja je to lepa ljudska potreba da, s vremena na vreme, napiše neki stih. Skoro da ne postoji čovek koji, bar jednom u životu, za svoju dušu, nije napisao bar jedan stih ili jednu pesmu, a da one nastaju u trenucima sreće, tuge ili osećanja panične prolaznosti. Većina, ipak odustaje od toga i bavi se nekim drugim poslovima, dok samo oni retki, kao što ste rekli rođeni pesnici – moraju da pišu. Čovek se za neke profesije prosto rađa, jer za njih ima dar, kao što su to ezgaktni darovi, na primer u muzici. Ja sam recimo, polagao ispit na Akademiji za pozorišnu umetnost, kako se u svoje vreme zvao današnji Fakultet dramskih umetnosti, i taj ispit je pomalo nesiguran, jer vi imate rad budućeg pisca, i sad taj rad može da bude njegova inspiracija, a da kasnije (kao što se nažalost često dešava) ljudi ne napišu skoro ništa bitno. Vi ne možete da procenite na osnovu jednog rukopisa koliko je taj čovek darovit, ali kad odete da polažete prijemni za muzičku školu, onda profesor sedne, odsvira jednu dirku, vi otpevate, ili ne otpevate. I ako ne otpevate, znači nemate sluha i, tu je kraj. To je to što se tiče teme rođen sa nekim darom.

Kažete da je poezija vrnunac svih delatnosti. Da li se s toga pesnik postaje ili rađa?

Odrastao sam sa generacijom velikih pesnika, tamo nekih šezdesetih-sedamdesetih godina, i svi oni su zapravo bili veliki, jer su stvarno bili rođeni za taj posao, i to je bilo očigledno po načinu razmišljanja, po načinu života, po načinu na koji govore... Njihov talenat je vidan po tome što su ostavili veliki trag u našoj poeziji. Tako da je to nešto što je osobenost ljudi iz te oblasti književnosti. A kada ste me pitali, da li je poezija vrhunac neke delatnosti, ja sam mislio i u pravom egzaktnom smislu, ali i u metaforičnom za nešto da je poezija, jer kada kažete za nekog da je napravio nešto izuzetno lepo, onda kažete: to je poezija. To važi za sport, arhitekturu... To važi i za bilo koji drugi ljudski rad u kome ste u stanju da dosegnete vrhunac, ono što se kaže dodirnuo je zvezde, onda vi za takvu osobu i takav rad, kažete: „To je kao poezija“. U tom smislu, poezija je za mene nešto izuzetno lepo i rekao bih čak da je to sveta delatnost.

Knjiga „Ja to tamo pevam“neki je vid uspomene na vreme i ljude kojih više nema, a podnaslov je kažete,  mogao je da bude „Arheologija jednog života“. Na kakva ste sve sećanja naišli prevrćući te stare fascikle i koji su vas sve divnih ljudi potsetili na neka prohujala vremena? Kako ste se osećali dok ste hronološki koračali kroz svoj život?

To arehološko iskopavanje sam počeo od ranih sedamdesetih godina sa prvim komadima koji su imali pesme, a kasnije sam prošao i kroz ceo moj rad u pozorištu, na filmu, u literaturi... Tu knjigu sam sabirao i ispisivao više od 50 godina i zato je ona za mene izuzetno značajna, jer sam te pesme pisao, kao što u mojoj knjizi počinje sa pesmama iz drame „Radovan Treći“, u kojoj taj nesrećni pesnik Jelenče, zaljubljen u Radovanovu ćerku, piše zbirku pesama. Za potrebe tog pesnika, iz te predstave, napisao sam nekoliko pesama i, tako počinje ova moja knjiga. A tu dramu sam pisao pre tačno 50 godina. Pre toga sam pisao za neke školske listove i za svoju dušu, ali to nisam računao kao nešto što je bitno. Tako da je u ovoj knjizi zabeležen moj rad i moj život u trajanju više od pola veka. Neke od tih pesama su ljudima poznate, jer su bile pevane u pozorišnim predstavama. Za neke od pesama, čitaoci će se iznenaditi kada budu videli da sam ih upravo ja napisao. Neke će prepoznati iz mojih drama, predstava i filmova, kao što su „Za Beograd“, „Biće rata“, „Za astalom sitnu knjigu pišem“, „Motorola“, „Stani, more, moj dragane“… Kao i pesmu „Noćima sanjam“ koju su snimili Bajaga i Instruktori na albumu „U sali lom“. I one koje su se osamostalile i postale evergrin, kao što su „Mesečina“ i „Pada vlada“. Neke od njih su štampane u knjigama mojih priča, u romanima... U svemu ono što sam radio, pokušavao sam da pronađem neko posebno mesto za poeziju. Pisao sam pesme koje su meni bile bitne i važne, bez ikakvog razloga da ih negde objavljujem, već kao nešto što mi je tog trenutka bilo značajno. Te pesme sam čuvao u fasciklama i kao što sam napisao u ovoj knjizi, kada je došlo ovo vreme, ove savremene kolere, parafrazirajući koleru koju pominje Markes u svom romanu „Ljubav u doba kolere“, onda se svima nama pojavio višak vremena i u tom nekom višku vremena, kad su pozorišta prestala da rade, marta prošle godine, i kada su neke stvari koje smo planirali da radimo bile otkazane na neodređeno vreme, onda sam ja seo i sabrao sve te pesme. Moja supruga Nada me je često podsećala da bi bilo dobro da te pesme koje je ona imala u svom kompjuteru i u fasciklama u njenoj arhivi, da sve to saberem i da to objavim u jednoj knjizi. Ja sam stalno govorio: hoću, hoću, kad dođe neko bolje vreme, misleći da ću imati malo više vremena. I onda se dogodio veliki apsurd, kao što su često apsurdi u mojim dramama, pojavilo se neko gore vreme koje niko od nas nije očekivao. I u tom nekom gorem vremenu, pojavio se taj višak vremena u kome sam sve skupio i sabrao i objavio sam sve, izuzev jedne fascikle koju sam naknadno pronašao i tu je nekoliko pesama koje ću u dopunjenom, trećem izdanju, ove knjige objaviti. To će biti četiri, pet pesama koje će se zavati „Ispovesti“, u okviru koje će nekoliko ljudi pričati o svom životu. Prva pesma u tom ciklusu se zove „Testament“, napisao sam sigurno pre 30 godina. I to će biti konačna priča sa tim mojim poslom koji se zove ljubav prema poeziji.

Prošlo je 40 godina od premijere kultnog filma „Ko to tamo peva“, koji je proglašen najboljim srpskim filmskim ostvarenjem svih vremena. Nema čoveka u Srbiji koji nije citirao tekstova vaših predstava i filmova. Koliko vam je bilo inspirativno ogoljavanje naše prirode i nagona, ismevanje našeg ponašanja? Izvesno, imali ste želju da nas izlečite od nekih mana. Jeste li uspeli u tome?

Nisam nikad poželeo da nekoga ismejem i da naružim u smislu ukazivanja na neke krajnje negativne osobine. Jednostavno, moje drame i filmovi su deo naših običaja, deo našeg mentaliteta, deo onoga čemu ja pripadam i naroda koji ja poznajem. Dovoljno je samo da se osvrnemo oko sebe i zagledamo u društveni pejzaž. Da skupimo hrabrosti i zapitamo se šta je pred nama, oko nas i u nama. Znate, ja sam rođen u jednoj seoskoj kući u blizini Šapca i odrastao sam u porodici koja se u to vreme, a i ranije, zvala zadruga, što znači da su u kući bili baba i deda sa pet sinova i jednom ćerkom i ja sam bio prvi unuk u toj velikoj porodičnoj, familijarnoj kući. Rođen sam u jednoj sobi koja je bila mesto gde smo se rađali, dolazili na ovaj svet, i odlazili sa ovog sveta. I ta kuća je stara preko sto godina, i više. Tako da sam, od dana kad sam ugledao ovaj svet, slušao i pažljivo posmatrao šta se zbiva u mojoj okolini, kako se ljudi u pojedinim trenucima ponašaju, čemu se smeju, zbog čega plaču, zašto su tužni, zbog čega su veseli.  Kako ko reaguje na istu vest, na sreću, ili nesreću. Neko reaguje hrabro, neko plače, neko tuguje... I sve je to deo jednog mentaliteta i jednog naroda, tako da sam pokušao da između tih krajnosti nađem neku sredinu koju će ljudi razumeti. Tako da je taj film, kao i ova knjiga, zapravo nastao na osnovu istinitih događaja. I zato su i moja knjiga i film sličnog naslova. Negde u šali, sebi sam rekao, evo već 40 godina se postavljalo pitanje: Ko to tamo peva? – i niko da se javi da kaže, izuzev onog nesrećnog pevača šlagera, koga igra moj dragi prijatelj Dragan Nikolić. On se jednom javio i onda su ga ućutkali. Posle toga se više niko nije javio da peva. I onda sam ja pomislio, pa hajde da ja priznam. (Smeh...).

Mnogo smo ljuti na 2020. godinu, jedva smo čekali da je se otarasimo, međutim ni ova godina ne obećava mnogo. U detinjstvu ste, napisali ste u svojoj knjizi, preležali neke teške bolesti i zbog toga ste poneli traume, kasnije su „Maratonci trče počasni krug“ bili vaša terapija protiv straha, a „Sabirni centar“ večna dijagnoza da je on neizlečiv. Strah od smrti je i dalje najdominantniji. Šta možemo da učinimo da nas strah ne parališe? Imate li strah od straha?

Kada pominjete te bolesti koje sam imao u ranom detinjstvu, prvu ozbiljnu bolest sam imao kao beba, sa šest ili sedam meseci, naravno o njoj ništa ne znam, ali su mi pričali da je bila izuzetno teška i da sam, što narod kaže; jedva pretekao, a kasnije sam imao taj meningitis koji je bio izuzetno opasan i skoro neizlečiv. Sve to što mi se događalo sa šest godina, kada sam bolovao skoro pola godine, ostavilo je dubok trag i neopisiv strah, jer kad imate tu bolest morate da budete u mraku, zato što svetlost smeta i, sve to zajedno sa injekcijama koje sam primao svaka dva, tri sata, pratilo me je celo detinjstvo i mladost, sve do dvadeset i neke godine i onda sam, oslobađajući se tog straha, napisao tu priču o pogrebnom preduzeću jedne familije, ali na jedan gorak i crnohumorni način. Posle tog teksta, osećao sam se kao da sam bio kod psihijatra, ili psihoterapeuta – sam sam sebe izlečio. U stvari, savladao sam strah od tog užasa. Kasnije sam se dolečivao, ako tako može da se kaže. Sabirni centar kao glavnu temu ima život nakon smrti, a još veće je pitanje u tom filmu, ima li života pre smrti. Globalna metafora ove mračne komedije apsurda, sastoji se u tome da je svet mrtvih ogledalo sveopšte moralne urušenosti sveta živih. Film koji upravo završavam, posle rada od tri godine, isto je priča o sličnoj temi, koja se provlači i kroz druge filmove, kao što je to „Podzemlje – Andergraunu“, koji govori o paranormalnom svetu i o nečemu što je, kad sam već pominjao Markesa, u delima latinoameričkih pisaca, prvi put i ustanovljeno. To je taj magični realizam. Taj pojam, ta definicija literature mi se izuzetno sviđa.

Jedan od ciklusa vaše knjige ima naslov „Nije loše biti čovek“, koji je istovremeno i naslov vašeg novog filma, čiji ste scenarista i reditelj. Film je rađen po motivima vaše dramske farse „Kumovi“. Na koja bi pitanja ovaj vaš film mogao da pruži neke od mogućih odgovora, ako se zna da kultna predstava po kojoj je nastao pruža odgovore na pitanja šta će biti sa mnom kad se privede kraju ovozemaljski život, da li je to večiti kraj...?

Vrlo slično pitanje i vrlo sličan odgovor kao u „Sabirnom centru“, a to je da li se sa našim fizičkim krajem završava naše postojanje na ovoj planeti. Da li sva ta energija koju mi lično nosimo može da bude uništena i da nestane, u šta ja duboko sumnjam. A za tako nešto postoje milioni dokaza... Kao jedan od najvećih dokaza je priča o životu i odlasku Nikole Tesle. Njegova dostignuća su ogromna, a kako vreme prolazi postajaće sve veća... Ono što znamo, nažalost jeste da su mnoge njegove skice, beleške i proračuni, nestali kada je pražnjen njegov apartman u hotelu Njujorker u kome je boravio do svoje smrti. Nikola Tesla jeste verovao u viši smisao i život posle smrti, naučnik je bio ubeđen da nijedan čovek i nijedno živo biće koje je umrlo nije nestalo zauvek. Verovao je da su naša tela samo prijemnici, a ne i emiteri života. Ljudski duh živi od pamtiveka drame, a pošto sam ja prevashodno dramski pisac, kao najuzvišeniji dramski oblik i naročito važan deo jeste antičke književnosti u celini. Pre svega, treba početi od antičke drame, antičkih pisaca koji se i danas izvode, jer ti pisci su živi. Kao i pre 3.000 godina, njihove tragedije i danas predstavljaju veličanstveni književni spomenik slavne, minule helenske kulture, na čijim je temeljima izrasla zapadna civilizacija kakvu danas znamo. Život, kao i stvaralaštvo, dakle nije samo ono, šta mi mislimo da jeste.

Okupili ste sjajnu glumačku ekipu. Tako se pored velikana Vojina Ćetkovića, Branke Katić, Hristine Popović, Srđana Todorovića i Mire Banjac u ulozi muzičara našla i vaša ćerka, džez pevačica Lena Kovačević. A, jedan od junaka je i pas. Na neki način ovo je omaž psima, muzičarima i čestitim ljudima. Živimo u vremenu kada nam se zlo čini inspirativnijim, vi ste ipak dali prednost dobrim ljudima koji su uobičajeno nezanimljivi za literaturu? 

Film je priča koja je zasnovana, kao što ste rekli, na mojoj drami „Kumovi“, izvedenoj pre više od deset godina u Zvezdara teatru, i to je samo bio povod, jer kada ekranizujem svoje drame, one mi samo služe kao prvi korak, a kasnije se ta priča odvaja, jer su priča u pozorištu i priča na filmu dve različite priče. To jeste deo u filmu posvećen muzičarima, ali taj film ima tri, četiri paralelne priče koje se na kraju svedu u jedan kraj i u nekakvu vrstu optimizma koji će svako od nas da prihvati, pa da li je to sreća, ili nesreća, ali u svakom slučaju montirajući film ovih dana, ustanovio sam da će biti jako dobar bioskopski film.

Kada ćemo ga gledati?

Juče smo imali jednu od pretposlednjih montaža i dogovarali smo se upravo oko toga i, kao u svim poslovima, samo imamo želje i nijedan tačan odgovor. Zašto? Zato što ćemo pokušati da idemo na neki od bitnijih velikih svetskih festivala. Ja sam, kao pisac scenarija tri puta bio u Kanu. Bio sam u Veneciji, u Berlinu, skoro na svim velikim svetskim festivalima. Na mnogima od njih su moji filmovi dobijali nagrade, tako da ja imam mogućnost da kad se film prijavi, da ga ljudi gledaju. Da li će biti nominovan za glavnu projekciju, to niko ne zna. To znaju samo distributeri velikih blokbastera, jer su im potrebne velike filmske zvezde koje stvaraju glamur festivala. Zna se unapred da će nekoliko velikih svetskih hitova sa velikim zvezdama biti u glavnoj selekciji, bez obzira na to koliko ti filmovi vrede. A za takozvane umetničke filmove, iz umetničkog sveta, borba za ulazak među 20 filmova neverovatno je teška, jer primera radi, prošle godine za Kanski festival, za koji sam ja znao da će biti odložen, bilo je prijavljeno skoro 1.000 filmova, a u glavnu selekciju ulaze samo 22 filma. Možete misliti koja je to konkurencija i koji su to uticaji...

Kad već pominjemo datum premijere, kao i svi mi, i vi ste u Zvezdara teatru pravili neke planove za 2021. godinu. Kako biste nazvali taj plan, ako se zna da sve izvođačke delatnosti gde je potrebna publika kao kontrapunkt čoveku na sceni, više nisu žive?

Kao ovo što me pitate za film koji će biti premijerno izveden na jesen, zavisno od toga kakva će biti situacija, ista priča važi i za pozorište. Mi planiramo dve ozbiljne velike premijere do kraja godine. Za razliku od institucijalnih pozorišta, mi imamo veliki problem, jer nemamo stalni ansambl, nemamo zaposlene glumce. Radimo po principu, ad hok predstava, okupljaju se najbolji glumci za tu predstavu i onda radimo i, na kraju, svi živimo zapravo od procenta sa blagajne. Pošto je već duže vreme blagajna prepolovljena, zbog toga što se 50 odsto sale ne prodaje, mi smo došli u situaciju da sa svakom izvedenom predstavom ulazimo u mali dug. I ako računate da Zvezdara ima dve ozbiljne scene i treću scenu gostovanja, mi puno gostujemo, znači, tri scene i samo 17 zaposlenih ljudi u svim sektorima, od tehnike pa do administracije. Ali, zato imamo 130 i nekoliko spoljnih saradnika koje mi plaćamo. Na svu sreću naše su predstave uvek bile rasprodate, tako da smo imali najveći prihod od svih pozorišta, procentualno gledajući koliko zarađujemo sa blagajne. Tako da možemo reći da smo u ovom momentu u sličnoj situaciji kao mnogi ljudi u drugim delatnostima, tako da bih ja ovom prilikom apelovao i zamolio naše sugrađene, koji s pravom ili bez prava sumnjaju u vakcine, da se ipak vakcinišu.

Da li ste se vi vakcinisali?

Jesam, jesam, još pre otprilike dva meseca. Primio sam onu vakcinu koja mi je bila određena, Fajzer. Ta mi je bila određena, ali primio bih svaku. Primio sam zato što je u poslednjih nekoliko meseci zauvek otišlo 20 i nekoliko mojih dragih prijatelja i ljudi s kojima sam radio skoro pola veka. Takvom brzinom su odlazili, sa nekima od njih sam se čuo dve, ili tri nedelje ranije kada su bili sasvim zdravi, dogovarali smo se oko nekih predstava i oko neke muzike, imali smo planove da nešto zajedno radimo... Razboleli bi se, otišli u bolnicu i više ne bi izašli. Sve sumnje da vam vakcina može naštetiti, bezazlene su u odnosu na ono što se već dogodilo i koliko je ova kuga učinila zla u celom svetu.

Pesme iz ciklusa „Iz porodičnog albuma“ posvetili ste najbližima. Na početku i na kraju knjige pesama nalazi se jedno vama posebno ime – NADA. Knjigu ste posvetili supruzi Nadi, pravnici, stamenoj, inteligetnoj, obrazovanoj i zanimljivoj ženi, u koju ste se zaljubili na prvi pogled, 1967. godine, na novosadskom Štrandu. Kako ste uspeli da ne potrošite ljubav za tolike godine? Nada je bila i ostala stub vaše kuće i celog života van domašaja javnosti, a pesma „Zauvek“ sve govori...

Da, te četiri pesme koje su posvećene našem porodičnoj životu, unucima i poznanstvu mene i moje supruge, te davne 1967. godine. Mi smo se tada upoznali, da bismo se venčali šest godina kasnije. Mislim da je najveća tajna u toj dugovečnosti, pre svega u prijateljstvu. Čovek u bračnoj vezi prolazi kroz razne periode, kroz razna životna doba, kroz razna iskušenja, kroz periode velike sreće i povremene tuge – i sve ono što kao pojedinca može da zadesi u životu. Ali, ono što trajno mora da bude prisutno, da bi garantovalo jednu dugu i lepu vezu, jeste prijateljstvo. Ljubav i strast, koje se pojave na početku, u većini slučajeva pređu u veliko prijateljstvo. Meni je moja supruga najveći prijatelj u životu i to je nešto što je najvažnije i najbitnije. Ona je osoba na koju ja mogu da se oslonim i da joj verujem hiljadu posto u onome što se dogovaramo i planiramo, i onome što ćemo uraditi. Svedoci smo, nažalost, da mnoga prijateljstva nisu izdržala tu probu. I kao što sami znate, neki prijatelji su vas do danas sačuvali i vi njih, a mnogi su nestali, ili su otišli sa ovog sveta, ili su prestali da budu prijatelji. I to me je u oba slučaja bolelo. Tako da veza mene i supruge, kojoj sam inače posvetio tu knjigu, u znak tog velikog prijateljstva, nešto je što počiva na poverenju, na saznanju da je vaš prijatelj, vaš bračni drug isto što i vi, da misli isto, ili slično, i da vas nikad u životu neće izdati. Znate, ako nema prijateljstva – nema ni ljubavi.

U „Svetom Georgiju“ ima jedna scena koja se zove „Sricanje ljubavi“ za koju je vaš profesor Vava Hristić rekao da je najuzbudljivija priča koju je gledao u pozorištu. Ona govori o tome kako jednog čoveka uče da kaže volim te. Da li je to teška lekcija?

Da, to je u patrijahalnom svetu Balkana, jedna od najtežih lekcija i, izgovara se vrlo teško kad je iskreno. Kad nije iskreno, može da se izgovara kao na pijaci kad se nešto prodaje. Može i da se izvikuje. Ali, kada se iskreno izgovara, i kad treba da se kaže, onda se pojavljuje neki od naših patrijahalnih sudova, jer junak ne može da kaže tako jednu nevažnu reč. On može da vikne: Juriš!, ali ne može da kaže: Volim te. Ono što je najlepše kada je reč o iskrenoj i dubokoj ljubavi, u kojoj je sve lepo, to je da u odnosu prema onome koga volimo ni jedna naša mana ne dolazi do izražaja.

Selili ste se dvadesetak puta do adrese na kojoj odavno stanujete na Senjaku, ili Topčiderskom brdu kako radije govore oni koji tamo žive. Kako se osećate u kući u kojoj je slavna srpska književnica Isidora Sekulić provela poslednjih 18 godina svog života i kroz koju su prošli gotovo svi značajniji umetnici  druge polovine dvadesetog veka? Verujete li da vam je upravo ta kuća bila sudbinski namenjena?

Ta kuća je sagrađena 1936. godine, a bila je vlasništvo jedne porodice do početka četrdesetih godina prošlog veka, tako da su oni jedan deo kuće iznajmili Isidori Sekulić i ona je živela u njoj kao podstanar punih 18 godina, od 1940, pa do svoje smrti 1958. godine. Mi smo kupili kuću, a da nismo znali da je ona tu živela. Ni u snu nisam mogao da pomislim da ću kupiti upravo tu kuću, koja je inače bila predviđena za rušenje. Sve se to desilo pukim slučajem. Živeli smo po stanovima i ja sam po svaku cenu želeo da imamo kuću koja ima dvorište, pre svega zbog životinja koje sam jako voleo. I, želja mi se ostvarila, imam sve moguće životinje, pse, mačke i ptice. Ovo je sedamnaesta adresa otkako sam došao u Beograd, 1968. godine. Jednog dana, supruga je došla i rekla mi da postoji jedna mala kuća, za koju smo mi imali para. Kada smo ušli u celu priču, shvatili smo da smo ušli u nešto što je za nas nemoguće, ušli smo u jako velike dugove od kojih smo se spasli mojim radom na filmovima u inostranstvu. Tako da smo je sačuvali. I istina je, preko tog praga su prešli svi značajniji pisci, i Andrić, i Crnjanski, Meša Selimović…, a za mog života i Borislav Mihajlović Mihiz, Boba Selenić, Matija Bećković, Danilo Bata Stojković, Živorad Žika Stojković, Bora Todorović koji mi je bio kum. Generacije i generacije pisaca i pesnika, a naročito brojnih glumaca s kojima sam radio… Ukratko, većina značajnih umetnika druge polovine dvadesetog veka. Ta kuća, o kojoj su pisali sve i svašta, u osnovi ima samo 68 metara kvadratnih. To pričam zbog toga što su u toj kući živela i radila dva pisca. Eto, to je priča o našaoj stvarnosti i o velikom bogastvu umetnika. Da apsurd bude veći, svaki savremeni biznismen ima garažu od 60 kvadrata.

Vaša deca, Lena i Aleksandar, realizovala su maksimum od onoga što su imala kao uslove za život, a trudili ste se da im pružite najbolje. Sigurno ste jako zadovoljni – kao roditelji, ništa više niste ni mogli da poželite, zar ne?

Najveća i najpametnija, najbolja investicija koju smo supruga i ja učinili, najdragocenije ulaganje je načinjeno u njihovo školovanje. Mi naravno nismo uticali na to čime će se oni baviti. To je sad priča o odnosu roditelja i dece, mi nismo nikad pričali o tome da bismo želeli da oni budu lekari, glumci, inžinjeri, arhitekte... bilo šta. Jednostavno, oni su sami birali svoj put. Naša ćerka Lena, od kako je prohodala počela je nešto da pevuši i već sa pet, šest godina je sedela za nekom malom klavijaturom i pokušavala da svira. Ubrzo je krenula u osnovnu i u muzičku školu, završila srednju muzičku školu, odsek za klavir i, samo je jednog dana rekla da želi da upiše Muzički konzervatorijum u Amsterdamu. Da ona nije svojim darom primljena, školovanje na tako prestižnom univerzitetu, bilo bi nemoguće. To isto je uradio naš sin. Jednog dana je rekao da bi on želeo da studira ekonomiju na jednom čuvenom fakultetu u Kaliforniji. Isto je bio preduslov da položi prijemni ispit na tom fakultetu i da dobije stipendiju. I jedno i drugo su uspeli da dobiju stipendije, a mi smo im pomagali oko ostalih troškova. Supruga je često putovala, i kod ćerke i kod sina. Kasnije se desilo nešto, što takođe nismo mi odlučivali, oni su sami odlučili – i ćerka i sin su se vratili posle ponude da ostanu i da budu asistenti na tim fakultetima. Vratili su se ovde i tu su osnovali familije. Imaju svoju decu, naših četvoro unučadi, koji su meni i supruzi najveća radost. Oni su nešto što je razlog da čovek kad je smrknut i kad mu nije ni do čega, da pomisli da život ipak ima smisla. Aleksandar ima sina Luku i ćerku Hanu, a Lena ima dva sina, Vuka i Teodora.

Bili ste u porodici najstariji (i omiljeni) prvi unuk, posebno omiljen od baka Ljubice, a i vi ste objavili da ponajviše i ponajlepše volite unuka Vuka, iako imate još troje unučića (možda upravo zbog toga što ga najduže volite, zato što je vaš prvi unuk) Vuk se našao i u vašoj knjizi, posvetili ste mu pesmu „Moj unuk Vuk“?

Da, bio sam prvi unuk u toj velikoj familiji. Već sam rekao da sam rođen u nekoj vrsti zadruge, zajedno su živeli baba, deda, njihovih pet sinova i jedna ćerka. Jedno po jedno odlazilo je iz kuće, a kad sam se ja rodio neki su već bili na školovanju. Bio sam prvi unuk i baka Ljubica me je nosila na rukama do treće godine. Mislim da sam tek tada prohodao. Kada je reč o mojim unucima, sve ih podjednako volim. Vuk je došao prvi i kao najstarijem unuku, posvetio sam mu pesmu, a drugu pesmu sam posvetio svom drugom unuku Luki i u toj pesmi je ispričana cela priča o dolasku familije Kovačevića u Mačvu, tamo negde sa tromeđe Bosne, Stare Hercegovine i Crne Gore. Moji preci vode poreklo iz okoline Trebinja, jedan od njih se kasnije preselio u šabački kraj, bilo je to 1762. godine. Kovao je rala, sablje i potkovice i po njemu su nas prozvali Kovačevići.

Deda Cvetko, učesnik bitke na Ceru, glavni je krivac što su se vama kao unuku desile mnoge stvari u životu: od predzanka da je odrastao u porodici kulaka, do stvaranja kultnog dela „Sveti Georgije ubiva aždahu“ – koje je unuk napisao po njegovom kazivanju. Ako je suditi po vašem delu, kako bi trebalo da se prezivaju vaši potomci (ne ovi bliži, već neki budući...), počevši od vas kao začetnika neke buduće loze? Šta u amanet ostavljate svojim unucima?

Nosiće samu činjenicu da sam im posvetio pesme. Ostaviću im moje drame i sve što sam uradio, jer autorska prava, posle mog odlaska sa ovog sveta, prelaze na njih narednih 70 godina. To je po novom zakonu, ranije je bilo 50 godina. Imaće, takođe i neke dodatne prihode od izvođenja tih mojih komada, repriza ili rimejka filmova, ili već ne znam šta će se događati i kakav će svetu uopšte biti u budućnosti. U svakom slučaju, sve ovo što sam uradio će pripasti njima. 

Vaše stvaralaštvo ovenčano je brojnim nagradama. Jednom ste rekli da biste voleli da iza vas ostane nešto što više liči na neki butik. Možete li da nam pojasnite to, o kakvom je butiku reč i kakvoj robi u njemu?

To sam mislio na nešto što se zove vođenje računa o kvalitetu i kvantitetu. O onome što radite, vi nešto pravite neki proizvod i to sad može da zvuči grubo, ali je to tačno, vi pravite robu koja je za upotrebu, u slučaju pisca, vi pišete knjige, pišete zbirke pesama, drame, pišete filmska scenarija koja treba neko da gleda, ako je to nešto što valja. Ako ne valja, neće niko gledati. U tom slučaju, vi radite neki posao uzalud. Znate, to je slično onim ljudima, malo čudacima, koji uzmu rešeto i odu na neku reku, pokušavajući da nađu zlato. Nekom se posreći i pronađe nešto, ali većina izvadi samo pesak koji je bezvredan. To je ta priča o tom poslu. Taj posao je vaša egzistencija i ako imate dobru egzistenciju, vi možete da se posvetite tom poslu, a ne da budete vikend pisac. Pisanje vikendom, u slobodno vreme, nikom nije donelo dobro.

Kad čoveku prođe ceo put u stalnom radu, trčanju, nerviranju i želji da ostvari takozvane velike poslove i ciljeve, o tome kažete: Dok smo mladi, mi trčimo. Čovek u trku ne vidi mnogo. Od koje godine jedemo, ili trošimo svoja sećanja? Kada ste malo usporili?

Mislim da su prelomne godine, naravno zavisno od čoveka do čoveka, u mom slučaju su to bile šezdesete godine. Ja sam metaforično pričao o tome da do 60. godine čovek ide jednim blagim usponom, naravno sa obaveznim padovima i nesrećama koje ga zadese, njega ili njegove bližnje. Ali, nekako ide nekim normalnim korakom. U 60. godini, u mom slučaju, popeo sam se na neki vrh nekog brega, nije planina, nešto je nalik na neki veliki breg. I onda sam pogledao unazad i video sam u daljini sve ono što mi se događalo: i tu moju rodnu kuću i detinjstvo, i put kojim sam prošao, i uspehe i padove i sve ostalo. Ali sam odmah potom video i jedan strmi silazak sa druge strane tog brda. Taj strmi silazak je put kojim ja danas idem. I ne znate koliko će ga biti, ali se svakako ubrzava posle 60. godine. Možda i posle pedesete... U svakom slučaju, imate osećaj da su godine meseci, a meseci dani. Užasno brzo vreme prolazi. Ubrzava se. Povremeno vas hvata panika. Taman pomislite da je danas ponedeljak, a nije ponedeljak, nego je već petak. I to osećanje prolaska vremena je ta neka metaforična slika da idete nizbrdo. I ne daj bože da se sapletete i padnete, nećete više ustati.

Jedna od pesama, jednostavnog a jakog naslova „Majka“, posebno dirljiva, posvećena je vašoj majci. Dok je pesma „San“ duga i neobična priča o 40 godina rada na tri filmska projekta. O čemu još uvek sanjate i koliko često zalutate u zvezdane prašine?

Sve su te pesme vezane za snove, a njih ima izuzetno mnogo u mom celokupnom radu. Da li je taj san bukvalan, ili priča liči na san. To je ta neka priča o tom već pomenutom magičnom realizmu, i to je zapravo nešto što se kreće između realnosti i želja. Realnost je činjenično stanje, i to činjenično stanje je neizbežno, vi ga živite. A vaše želje su snovi. I vrlo često kad sanjate, vi ono što niste ostvarili u realnom životu, ostvarujete u snovima. To je onaj čuveni stih: „Među javom i međ snom“. I kad već to pomenuh, u ovoj knjizi je i pesma koja se zove „Snoviđenje“. „Snoviđenje“ o susretu Laze Kostića i Dučića u Budimpešti, kad je Jovan Dučić bio ambasador, a Laza Kostić redovan gost u Pešti.  I to snoviđenje je nešto što je zajednički imenitelj mnogih mojih priča, pesama, filmova – među javom i međ snom.

Šta vam majka u snu govori?

Priča sa mojom majkom je priča koju svako od nas ima. Jednostavno, onog dana kad vaša majka ode u sećanje, tog dana, vi odrastete i postanete u pravom smislu samostalan čovek. Sve dok imate majku, vi ste nečije dete i tako se i osećate, i kad razgovarate, pričate, i kad želite neki savet, majka vam je najbliža za stvari koje mogu da se ispričaju, kada je reč o odnosu između roditelja i dece. Onog dana kada majka pređe u sećanje, tek onda se vi susretnete sami sa sobom. Krećete život negde iz početka. Ja sam bio izuzetno vezan za moju majku, jer je moj otac jako dugo bio na službenom putu i sticajem okonosti, odrastao sam u kući u kojoj sam ja bio ta muška glava porodice. Sećam se detinjstva, kako godine prolaze i vreme prolaze, sećam ga se vrlo često i to sa velikom nostalgijom. Mada ništa nije bilo tako čarobno lepo. Ali, čovek, sve što je stariji i sve što je udaljeniji od detinjstva, seća ga se kroz neke slike koje želi da zapamti. I uglavnom su to lepe slike. Ružne slike, čovek mora da zaboravi. Čovek sa godinama počinje da priziva neke slike iz najranije mladosti, a zapravo je to strah od neminovnosti. Čovek beži u uspomene, u ono doba kad je bio zaštićen i mislio da je život beskrajan.

Vaši drugovi su govorili da ste bili faca još u osnovnoj školi, kasnije su prepričavali i to kako ste pravili parodije na Šekspira. Kažu da onaj ko nije bio faca u osnovnoj školi, taj nikad neće postati neko i nešto u životu. Šta ste naučili o sebi od kada ste postali poznati?

Nisam puno naučio o samom sebi privatno i lično, jer ja sam sebe poprilično dobro poznavao, sticajem okolnosti, već zbog tih pomenutih problema koje sam imao u mladosti. Tu sam se dobro upoznao, jer sam se borio za egzistnciju koja je bila nametnuta bolešću. Ali, to što se zove, pod znacima navoda slava, mene nije previše obuzelo, niti me je previše uznemirilo. Došla je nekako, rekao bih, na vreme, u mladosti, kad to nosite kao što sve nosite, sa puno energije i nekakve normalnosti. Bio sam mlad, a opet dovoljno svoj da odlučim da sve to ipak ne sme da me ograničava. Nije mi bilo važno, niti je bilo moguće da se svima dopadnem. Zapravo, bilo mi je najvažnije da ostanem svoj. Neke moje kolege koje su doživele tu reč slava u poznim godinama, s tim su se vrlo teško izborile. Meni se uspeh desio sa dvadeset i nešto godina, kada sam u toku jedne kalendarske godine imao dve premijere u Ateljeu 212. To se nikad više neće ponoviti, jer, sticajem okolnosti, tad sam na trećoj i četvrtoj godini studija napisao dva komada i s njima sam ušao u pozorište i uopšte umetnički svet, i to na najveća moguća vrata. Početkom sedamdesetih, Atelje je bio evropsko pozorište u pravom smislu te reči. Danas ne razmišljam o tome, i to primećujem tek kad odem na neku premijeru, ili kao sad kad sa vama razgovaram, pa mi vi postavite neko pitanje, posle koga se ja setim da sam uradio nešto pre sto godina. A zapravo je reč o tome da ja sad, u ovom momentu, na mom radnom stolu imam jednu priču koju sam počeo da pišem pre deset i nešto više godina, kojoj sam se vratio. Ja sam stalno u nekom poslu. Stalno završavam neki posao i ne osvrćem se za onim što sam uradio. To nekako podrazumeva da je to normalno. Tako da nemam mnogo vremena da razmišljam o slavi (smeh). 

A u to malo slobodnog vremena nekad je bilo mesta za kultnu „Srpsku kafanu“, za putovanja, ali isključivo na mesta vezana za more, ronjenje... Kako vaše srce reaguje na novi ritam ove 2021. godine, da li još uvek dva puta sedmično igra i fudbal?

Kafanski deo života je normalan za ljude koji se bave pozorištem (smeh). Fudbal sam igrao sinoć. Još uvek uporno igram sa neka dva, tri moja prijatelja mojih godina i sa nekim klincima. I naravno, shodno našim godinama i mogućnostima, prisutni smo tu, ali to je već pitanje za psihijatre – zašto se mi bavimo tim. I da ne bismo išli kod psihijatra, mi idemo da igramo fudbal.

Voleli ste da crtate i u Beograd ste zapravo došli da biste studirali slikarstvo. Slikate li ponekad?

Želeo sam da se bavim slikarstvom, jer sam ceo život, od osnovne škole sve vreme sam crtao. Ako sam u nečemu bio dobar i imao stalno peticu, to je bilo crtanje, slikarstvo. Ja sam na časovoma likovnog znao da drugovima napravim pet crteža mrtve prirode, a onda su oni meni, zauzvrat, radili pismene zadatke iz matematike, one koje ja nisam dobro znao. Želeo sam da se bavim slikarstvom, što sam na kraju i ostvario. Evo ja radim film, to su pokretne slike.

I za kraj, imate li neki komentar na naš današnji život?

Postoji jedna pesma koja je kratka i koja se zove „Pitanje bez odgovora“. Ja bih nju samo pomenuo kao naš zajednički današnji osećaj, šta smo, ko smo, čime se bavimo... To nije politika, to je moje osećanje sveta. Reč je o vrlo kratkoj pesmi, ima smo jedan stih: „Da li je moguće pronaći pravi put i spas ako su oni i mi protiv nas.“ To je komentar na naš današnji društveni život.

Piše: Gordana Mašić
Izvor: Bazar