Ekskluzivan intervju autorke Nurije Pradas Andreu za Lagunu: „Vrlo sam ponosna što je ovaj delić istorije dostupan i čitaocima u Srbiji“

Roman „Snovi po meri“ Nurije Pradas Andreu utkao je u priču o čuvenoj modnoj kući iz Barselone ljubav, rat i činjenice iz života prve polovine XX veka. Prelepo sazdana priča o porodici Sans koja je stvorila modnu imperiju i ostvarila mnogima „snove po meri“ bila je povod našeg razgovora sa autorkom. Fotografije u tekstu su deo originalne dokumentacije kuće „Santa Eulalija“ i jedan deo tog foto-materijala se nalazi i u romanu.

Srpskoj publici ime „Santa Eulalije“ ne znači mnogo, šta ono znači za Vas? Da li je to obeležje Barselone, ili je obeležje jednog vremena, ili evocira i kod stanovnika Barselone neku emociju?

Santa Eulalija je zaštitnica Barselone. U delu ulice Rambla gde je izgrađen prvi butik „Santa Eulalija“ postojale su stara kapija i kapela posvećene ovoj svetici koju stanovnici Barselone veoma vole. Zbog toga su ljudi nazivali ovaj porodični biznis „Butikom Santa Eulalije“. Može se reći da ovaj naziv podesća stanovnike Barselone na stara vremena. Santa Eulalija je bila mlada devojka koju su Rimljani nasmrt mučili zbog njenih hrišćanskih ubeđenja. Fasada stare radnje koja je sada napuštena iskorišćena je da se izgradi kapela posvećena svetici i vidljiva je svima koji šetaju Ramblom.
 
Pre svega: da li ste poklonik mode, i šta Vas je privuklo rekreiranju prošlosti „Santa Eulalije“? Zašto ste vezali ovu višeslojnu ljubavnu priču baš za „Santa Eulaliju“?

Ne smatram sebe modnim stručnjakom. Samim tim, morala sam mnogo da istražujem kako bih napisala ovaj roman. S druge strane, ne znam da li sam ja odabrala „Santa Eulaliju“ za temu svog romana ili je ona odabrala mene. Ova robna kuća je prava institucija za stanovnike Barselone i imam puno uspomena iz detinjstva vezanih za nju – pritom ne mislim na sam butik u glavnoj ulici, već na odeljenje na kome su se prodavali raznovrsni materijali. Tamo su majke odlazile sa decom i birale tkaninu koja bi potom postala kaput ili haljinica. Prosto sam morala da pišem o „Santa Eulaliji“. Zaista sam to želela.
 
Na kraju knjige zahvaljujete porodici Sans koja Vam je izašla u susret i omogućila da zađete u kulise kuće „Santa Eulalija“. Koliko je ono što ste saznali na licu mesta uticalo na sam tok priče? Da li je to što ste tamo saznali izmenilo nacrt priče?

Porodica Sans u čijem je vlasništvu bila „Santa Eulalija“ i njena glava Luis Sans širom su mi otvorili vrata svog doma i pomogli su mi u vezi sa svime što me je interesovalo. Dozvolili su mi da posetim magacin i listam arhive. Čak su mi organizovali i sastanak sa bivšim zaposlenima koji su pored dirljivih i smešnih anegdota podelili sa mnom i poslovne tajne. Jedan zanimljiv podatak je i da sam već bila napisala nekoliko poglavlja romana pre nego što sam upoznala Luisa Sansa, ali sam ih sve obrisala čim sam se vratila kući iz posete. Istina je zanimljivija od fikcije i nakon toga sam bila prepuna ideja i inspiracije.
 
Ovo je i priča o društvenim slojevima; Vi ste vrlo dobro dočarali razlike u odnosu buržoazije i nižeg sloja stanovništva. Šta Vam je bilo najzanimljivije u istraživanju te skale odnosa? Roser na jednom mestu kaže da je sreća nestalna; da li ta tvrdnja podjednako pogađa sve slojeve u Vašem romanu ili je neko pošteđen?

Istorijski period u kome se odvija radnja romana oduvek me je interesovao. Od bel epok do Građanskog rata odigralo se toliko zanimljivih istorijskih događaja. Oduvek su me interesovale i klasne razlike u toku istorije, a u tom periodu u Kataloniji su klasne razlike bile vrlo izražene i sukobi među njima posebno surovi jer je došlo do pobune radničke klase i buržoazije koja je odbijala da popusti pred njima. Roserina opaska o sreći odnosi se i na nju samu – njena sreća je krhka i nepostojana, zahvaljujući njenom mužu. Ona je potpuno u pravu! Njena misao se može primeniti na bilo koji lik u romanu, kao i na bilo koga od nas, zar ne?
 
Lajin uspon u okviru same kuće je, na neki način, slika razvoja društvenih odnosa i ženske emancipacije. Da li je Laja zaista postojala u „Santa Eulaliji“?

Laja je u celosti književni lik, ali njena priča i ono što njen lik predstavlja u romanu, inspirisano je stvarnim životom. Posebno sam želela da istaknem njenu potrebu za nezavisnošću i njenu borbu da bude ono što jeste, uprkos svemu što joj se u životu dešava. Ipak, mislim da je Laja antijunakinja koja ne uspeva uvek u svojim namerama i kojoj okolnosti koje mora da istrpi samo odmažu.
 
Da li ste Feranu pozajmili neke osobine osoba koje poznajete? Koliko god bio nestalan i neveran Rosar, ostaje neodoljiv i čitaocu. Zašto? A kada na kraju nestane iz romana, to bude diskretno. Podarili ste mu  zaista sve zavodničke epitete. Da li je on neko vama naročito drag?

Feran je inspirisan stvarnim likom, ali ključna reč je ispirisan. I Luis Sans, deda sadašnjeg vlasnika „Santa Eulalije“ i Pere Formosa koji se oženio njegovom sestrom Isabel i bio prvi modni kreator u tom biznisu, stvarni su likovi. Držala sam se opisa koje sam dobila: Pere je bio šarmantan, Luis ozbiljan i strog i to sam prenela na njihove književne parnjake – Ferana i Andreua. Bili su odličan dvojac i htela sam verno da ih prikažem, iako sam, naravno, morala da izmaštam delove njihove priče. Bila sam vrlo ponosna kada mi je Luis Sans, unuk protagoniste romana i sadašnji vlasnik biznisa, rekao da je lik njegovog dede vrlo prepoznatljiv u romanu, a da se samo jedna sitnica kosi sa istinom – u jednoj sceni, Andreu drži čašu šerija u ruci, dok pravi Luis Sans nije pio.
 
Ko bi je Vaš najdraži muški junak u knjizi? A ko ženski? Mi pretpostavljamo da je to ipak Laja…

Od muških likova najdraži mi je Andreu Molins. Osećam se kao da ga zaista poznajem i da mi je blizak zahvaljujući nežnosti i poštovanju sa kojim su ljudi koju su ga poznavali govorili o njemu, ne izostavljajući ni njegove vrline ni njegove mane. Kada su ženski likovi u pitanju, Laja u meni budi različita osećanja. Ponekad bih je zagrlila, a ponekad poželim da je udarim. Ali, kao lik, ona mi je omiljena i nju skoro uvek mogu da razumem.
 
U romanu su veoma intenzivno dočarani odnosi između majki i dece. To je zasebna tema ovog romana jer svi važni ženski likovi imaju ili dominantne majke ili specifičan odnos prema materinstvu. Da li je to odgovor na neku Vašu ličnu temu ili je više stvar literarne tehnike – sredstvo kojim se bolje prikazuje književni lik?

Nisam namerno odabrala ovu temu, ali pošto i sama imam troje dece, majčinstvo je za mene izbor i prioritet. Sigurna sam da se to oseti u romanu, iako ni sama ne znam zašto su moji ženski likovi toliko posesivni. Iskreno, ono što mi najviše smeta kod Laje je njen nemar prema njenom sinu Valentiju, a to će je na kraju skupo koštati.
 
Da li je priča o ratu i nacionalizaciji „Santa Eulalije“ nešto što je u to doba pogodilo celu Španiju? „Santa Eulalija“ je uspela da očuva svoj ugled i posao i nakon toga, što svedoči o upornosti njenih vlasnika. Šta ste još saznali iz toga doba a nije našlo mesta u knjizi?

Luis Sans mi je ispričao priču svog dede i ja sam je prenela u svoj roman – on se zaista krio tri godine. To nije bilo čudno u ono vreme dok je rat besneo u Španiji. Iako vlasnik „Santa Eulalije“ nije imao izričito političko opredeljenje, njegov posao je bio ceo njegov život, ali sama činjenica da je vlasnik sopstvenog biznisa dovela ga je u veliku opasnost. Ovo nije nešto što mnogi znaju, ali zapravo i nije čudno. Pre nego što sam i počela da pišem ovaj roman, vrlo su me zanimale sudbine onih koji su odlučili da ostanu u Kataloniji posle rata. Mnogo toga je napisano o proterivanju stanovništva (i moji baka i deka su bili među njima), ali želela sam da znam šta se desilo sa onima koji su odlučili da ostanu i da ponovo pokrenu svoje poslove koje su vodili pre rata. Pitala sam se kako je trgovina kao što je „Santa Eulalija“ uopšte opstala, a pisanje ovog romana mu je pružilo brojne odgovore.
 
Kakav trag u Vašem stvaralaštvu ostavlja rad na ovakvoj knjizi? Šta je najupečatljivije – rad na psihologiji junaka (stvaranje njihovih ljubavi, patnje, sreće i tuge) ili odgovornost koja postoji zbog stvaranja fikcije na osnovu dokumentarnog i stvarnog materijala? Da li je Vaša knjiga postala deo aksesoara radnje ili postoji mimo njenog imidža?

„Snovi po meri“ su moj drugi roman za odrasle i on je prekretnica u mom književnom stvaralaštvu. Pišem već dvadeset godina i za decu i za odrasle, ali ovo je prvi roman koji je doživeo uspeh i u inostranstvu i vrlo sam ponosna zbog toga. Ponosna sam i kada uđem u „Santa Eulaliju“ i vidim svoj roman na počasnom mestu u butiku. Mislim da je to vrlo zanimljiva simbioza. Nije najbitnija priča o modi, već je važno da se ispriča deo istorije Barselone koji se odigrao u „Santa Eulaliji“, jednoj od njenih najvažnijih institucija sa najvećom tradicijom. I naravno, vrlo sam ponosna što je ovaj delić istorije dostupan i čitaocima u Srbiji.