Eduar Luj pokreće udar protiv književnosti

Eduar Luj, jedna od najživljih pojava savremene evropske književnosti, ne uklapa se nigde. Dvadesetsedmogodišnji pisac je svoj prvi roman „Gotovo je sa Edijem Belgelom“ objavio 2014. godine i prikazao jezive detalje iz odrastanja u Alenkuru u severnoj Francuskoj.


Foto: Heike Huslage-Koch

Brutalna, na momente varvarska, realnost o odrastanju jednog gej dečaka na mestu koje je sve samo ne prijateljsko prema njemu, „Gotovo je sa Edijem Belgelom“ je plodonosna i snažna analiza direktnog i neporecivog uticaja politike i siromaštva na ljude, tela, na samo jezgro onoga što smo i kako smo prinuđeni da razumemo svet.

„Pišem za radničku klasu, borim se za radničku klasu, za ljude sa kojima sam odrastao, za milje u kom sam odrastao“, govori nam Luj dan pre objavljivanja njegove provokativne, zapaljive i neverovatne druge knjige „Istorija nasilja“. „Ali paradoks leži u tome da upravo ljudi o kojima pišem su upravo oni koji neće pročitati moje knjige.“

Ljudi poput Edija Belgela, sina rasističkog radnika u fabrici koji trajno povredi leđa, ne nalaze sebe u knjigama. I obično ih ni ne pišu. „Kada sam prvi roman poslao nekim izdavačima, par Parižana koji rade u uglednim izdavačkim kućama mi je reklo da ne mogu da ga objave jer niko u to neće poverovati“, kaže Luj. „I dalje postoje ljudi koji ne znaju da siromaštvo koje opisujem postoji.“

„Istorija nasilja“ je takođe pokušaj da se čitaoci probude i razmisle o tome šta je roman i koju svrhu književnost ima u vreme neprestanog i neskrivenog nasilja.

Kada u „Istoriji nasilja“ govori o tome kako je silovan i skoro ubijen, Luj govori svoju istinu: neznanac koga je upoznao na pariskim ulicama na Božić 2012. godine, policijska brutalnost, seksualnost i državna borba protiv nasilja su deo ove priče.

„Zaista verujem u ideju objektivne istine. Postoje objektivne istine u našem društvu“, govori nam. „Možemo satima da vodimo raspravu o tome da li je Toni Morison bolja spisatelica od Vilijama Foknera. Ali bol tela koje je seksualno napastvovano, bes nekoga ko pati u siromaštvu, poniženje koje osoba druge boje kože doživi kada ga vređa rasista – postoje mesta objektivne istine. Ono što u svom pisanju pokušavam jeste da nađem ta mesta i istražim ih.“

Da li je zbog toga u njegovim očima književnost nešto čemu sumnjičavo treba prilaziti?

Pisanje je sredstvo uspostavljanja sopstvenog postojanja. Ono kaže da postojite, da ste svet iskusili na određni način i da je vaš glas jednako važan kao i svačiji. „Morate da razmišljate o tome šta sve književnost isključuje kako bi postojala kao književnost. Morate da pokrenete udar protiv književnosti“, kaže Eduar Luj.

Verovatno ga zato svaki put kada sedne za računar da piše preplavljuje osećanje sramote. Sramota je ujedno i nešto što odjekuje kroz njegove knjige – zbog toga što je rođen u siromaštvu, zbog toga što je homoseksualac, zbog društva koje okreće glavu pred problemima sa kojima se susreću migranti, ljudi druge boje kože ili svi oni koji su isključeni i marginalizovani.

Naša tela nose u sebi istoriju koju nismo birali, smatra Luj. „Moje telo neočekivano reaguje, što je posledica mog porekla, prošlosti, detinjstva“, govori nam. „I to je u samom središtu romana ’Istorija nasilja’; način na koji sam se ponašao sa tim tipom pre nego što je pokušao da me ubije, moje telo je slalo signale, ponašalo se na određeni način koji u tom trenutku nisam shvatio.“

Autor insistira da sebi „ne može da priušti fikciju“ što je posledica odrastanja u svetu u kome je sama ideja da izmislite junaka ili zaplet luksuz koji ne možete da priuštite. Luj sebe vidi kao pisca posvećenog mikroskopskom prikazivanju samih činjenica o tome šta znači imati telo kome su sile van njegove kontrole promenile oblik.

Rezultat je knjiga prepuna besa, zamućena nepravdom, koja predstavlja svedočanstvo iz prve ruke o svetu kakav jeste, a ne kakav bi trebalo da bude.

„Upoznao sam toliko tela, toliko ljudi koji zaslužuju da postoje u književnosti, da budu predstavljeni svetu. Potrebno mi je deset života da bih uspeo da pišem o svim tim ljudima. Jedan život nije dovoljan. Veoma se plašim toga da imamo samo jedan život.“

Izvor: vice.com
Prevod: Dragan Matković