Eduar Luj, francuski književnik: Sistem uništava naša tela

Otišao je iz gradića u kome su ga zlostavljali, promenio ime, napisao autobiografski roman i postao svetska književna zvezda. Autor naslova „Gotovo je s Edijem Belgelom“ i „Istorija nasilja“ otkriva NIN-u kako je posle niza godina izgledao ponovni susret s ocem i zašto baš o njegovom životu govori u svojoj novoj knjizi.


 
Mladić iz malog mesta Alenkur rešio je da napusti porodicu, sever Francuske i da pređe u Pariz. Studirao je sociologiju na čuvenom Ekol normal superijeru i priređivao zbornik tekstova Pjer Burdije: Nasleđe nepokoravanja. A onda je 2013. svoje pravo ime, Edi Belgel, promenio u Eduar Luj, i već sledećeg leta, u dvadeset prvoj godini, objavio roman pod naslovom „Gotovo je s Edijem Belgelom“.
 
Autobiografska proza izazvala je šok. Prodata je u 300.000 primeraka i prevedena na više od dvadeset jezika. Njen autor, danas jedan od najpopularnijih svetskih pisaca, započeo je rukopis rečenicom: „Nemam nijednu srećnu uspomenu iz detinjstva.“ Ne štedeći sebe, ni bližnje, opisao je odrastanje u siromašnom radničkom okruženju.
 
„Bio sam zarobljenik, između hodnika, roditelja i stanovnika sela“, kaže pripovedač, koga su u školi odmah pljunuli u lice, i vremenom sve grublje zlostavljali zato što je homoseksualac.
 
Svedoči o propasti industrijskog gradića, o očevom nasilju (pesnicama pravi rupe u zidovima) i tučama s pijancima u kafani. O surovom društvu: „Imam tetku koja sebi čupa kleštima zube kad se napije, bez razloga, iz zabave – kleštima kao iz auto-servisa.“ Govori o uvredama, svestan „da se na uvredu nikada ne naviknemo“.
 
Pamti majčine reči: „Mi mali ne zanimamo nikoga, naročito ne velike bogataše“, ali ne prećutkuje rasizam i hipokriziju kojima je preplavljen i potlačeni sloj.
 
Već 2016. štampa drugi roman. Dvadesetogodišnji glavni junak „Istorije nasilja“, čije je ime Eduar (!), i koji je autor romana „Gotovo je s Edijem Belgelom“ (!), na ulici, na Badnje veče, sreće neznanca i malo kasnije vodi ljubav sa njim, primećujući da je stranac naoružan i da mu je ukrao mobilni telefon.
 
Obe knjige Eduara Luja, objavljene u Laguni, u prevodu Ivane Misirlić, brze su, zapaljive i žestoke. Njihov pisac pak ljubazan je i strpljiv sagovornik. Razgovor smo vodili nekoliko dana pre nego što je na Bitefu odigrana predstava „Istorija nasilja“. Reditelj Tomas Ostermajer, zajedno s Lujem, dramatizovao je roman za pozornicu.
 
Uvek je uzbudljivo kada se proza adaptira za film ili pozorište. Neki pisci su ponosni, drugi se ljute. Kako je izgledala saradnja s rediteljem?
 
Proučavao sam pozorište još u srednjoj školi i bio veliki poštovalac Tomasa Ostermajera. Nekoliko godina kasnije, kada sam objavio knjige, on me je pozvao. Želeo je da adaptira „Istoriju nasilja“. Bio sam veoma dirnut, dugo sam pratio njegov rad i radilo se o jednom od mojih heroja. Pozvao me je da dođem u Berlin i da radim sa njim, pa sam otišao, i dve-tri nedelje bavili smo se tekstom. Zajedno smo pravili dramu od proze. Svakog dana smo isprobavali nove stvari, menjali dijaloge. Sjajno iskustvo, pogotovo osećaj da moja „Istorija nasilja“ više nije moja, već da pripada njemu, Tomasu Ostermajeru. Volim takvu vrstu predaje koju pozorište čini mogućom. Pisao sam o svom životu, a kada je reditelj počeo da postavlja komad, činilo se da sva pitanja, otvorena u romanu, sada postaju njegova pitanja, njegove borbe. Nešto moćno! Imate nekoga da se bori sa vašom ličnom istorijom.
 
Očigledno ne pripadate onima koji ne vole da im drugi preturaju po rukopisu.
 
Divno je imati nekoga ko će da se nosi s našim pričama umesto nas, da preuzme bitke. Činjenica da je u mom slučaju to Tomas Ostermajer, bila je oslobađajuća. Pišete autobiografski i ne možete da birate stvari koje ste prethodno iskusili u životu. U pozorištu se odjednom pojavljuje neko ko će da ide protiv pojava o kojima sam pisao. Protiv ksenofobije, klasnog nasilja... Nisam birao da prođem tim putem.
 
Pisac često do detalja vidi junake. Kako reaguje kada pred njega izađu glumci, tumačeći likove koje je stvorio?
 
Bio sam impresioniran, ganut, kao ranije, dok sam gledao Ostermajerove predstave. Bilo je i žestoko, jer je takva priča. Svakako, nije jednostavno stati pred sve to, ali snažniji je osećaj oslobađanja. Imao sam utisak da sve priče postaju istorija, da prelaze u nečije druge ruke. Adaptacija je divna! Ostermajer spada u red onih reditelja, kakvih na svetu ima nekoliko, sposobnih da u isto vreme obuhvate mnogo različitih pitanja. Pričaju o rasizmu, ekonomskom nasilju, o homoseksualnosti. Pritom, sve ih uzmu odjednom! Debatovalo se o klasi iz levičarskog ugla, iz komunističke tradicije, na primer, ali isključivo o klasi, ni da se progovori kako žive žene, LGBT zajednica. Ostermajer ume da sve probleme tretira istovremeno i načini vezu među različitim vrstama nasilja, dominacije. Upravo je to uradio sa „Istorijom nasilja“.
 
Da li ste nekada pokušali da pišete u dramskoj formi?
 
Dok sam pisao „Istoriju nasilja“, početna forma bila je mešavina drame i romana. Znate: poglavlje drame, poglavlje proze. Bio sam pod uticajem Bernar-Mari Koltesa. Čitao sam slična dela i sigurno je duboko u meni bilo tradicije pozorišta kada sam počeo da pišem drugi roman. Plan se promenio, ali smatram da „Istorija nasilja“ nosi nešto od pomenute forme. Knjiga je bliska pozorištu, ljudi u njoj razgovaraju. Na kraju postaje roman, ali prati pomenute tragove. Drugi francuski reditelj pitao me je da napišem nešto za njega. Tada sam počeo treću knjigu, o svom ocu, u suštini, dugi monolog. Čini se da uvek, manje ili više vidljivo, radim u sprezi s pozorištem.
 
U delu „Gotovo je s Edijem Belgelom“ pripovedaču je važna dramska sekcija u školi. Otac je zatečen sinovljevim zanimanjem za teatar, odbija da ga sačeka posle časova. Grdi ga: „Niko te ne tera da se baviš tim glupim pozorištem.“
 
Odrastao sam u porodici koja pripada radničkoj klasi. U takvom miljeu, pozorište je bilo nešto sa čim se konfrontiraš. U školi su nas vodili u pozorište i ono je imalo veći uticaj na mene od književnosti jer nisam imao pristup knjigama. Nisam čitao, porodica nije čitala. Ali postojali su školski odlasci na predstave. A teatar ima političku snagu, jer nišani, čak i one ljude koji nemaju pristup knjigama, kulturi. Naravno, na ograničen način.
 
Ostermajer u postavci koristi zid. U „Ediju“, važne su scene sa rupama u zidu. Majka ih pokriva crtežima donetim iz vrtića. Glavni junak lepi postere pevača, da se ne bi videlo da ih je načela vlaga. Čitalac razmišlja o idolima, slavi, gorkoj stvarnosti. O autobiografskom i izmaštanom.
 
Kada sam počeo da pišem, osetio sam da nekako ne mogu da pišem fikciju. Da je to nešto što ne mogu sebi da priuštim. U detinjstvu, u prošlosti, suočen sam sa mnogo različitih vrsta nasilja, siromaštva, odbačenosti. Pomislio sam da ne treba pisati ni o čemu drugom i osetio sam da moram da se bavim ljudima koje sam znao, ljudima što su patili. Očigledno je bilo da treba pripovedati autobiografski. Nisam imao izbora! Osećao sam da ukoliko ja ne kažem nešto o svojoj majci, ocu, bratu, niko drugi o njima neće progovoriti. Pošto sam objavio prvu knjigu, shvatio sam da autobiografija ima političku snagu kakvu fikcija nema. Čitate autobiografiju i ona vas tera da priznate da ljudi iz tih priča zaista postoje. Stvarno pate i gladuju. Čitalac je suočen. Nisam ranije znao... Shvatio sam da su čitaoci uznemireni saznanjem da je moja knjiga autobiografska.
 
Nešto se pomerilo u odnosu fikcije i stvarnosti?
 
Zanimljivo je kako se danas literatura preoblikuje oko autobiografije. Karl Uve Knausgor, Ta-Nehasi Kouts... Zaista se nešto događa, nešto novo. Grupa veoma različitih stvaralaca, pored svega ostalog, koristi autobiografsko da bi književnost učinila politički snažnijom. Sećam se da su me, posle objavljivanja romana s temama nasilja, homofobije, često pitali: „Čekaj, to je fikcija?“ Odgovarao sam: „Ne, nije! Ima je malo.“ Ne kažem da je fikcija staromodna, da ljudi ne treba da je pišu. Kažem da danas shvatamo da autobografija nudi političku snagu, i literarnu, koju ranije nismo istraživali. Zaista me zanima ovo pitanje.
 
Bez sumnje, ključna tema jesu društvene klase. Čak u epizodama, poput one iz „Istorije nasilja“. Eduar, lik iz romana, posmatra reklamne panoe na autobusu i zidu zgrade, slike srećnih porodica dok doručkuju kraj bazena, „što kao prodaju sreću“, i želi da im pokida lica, tačnije da ih spali.
 
Uvideo sam da je milje u kome sam proveo detinjstvo, siromašni svet radničke klase, potpuno odsutan iz savremene književnosti. Bilo je knjiga u prošlosti. Igo, Zola, Fokner... Pripovedali su o veoma siromašnim ljudima. Uz to, primetio sam da ipak postoje knjige i filmovi o radnicima, ali slika radničke klase u njima nije bila fer. Bila je karikaturalna, toliko da više i nije govorila o njima. U redu, pogrešno je reći da ne postoje umetnička dela o ovoj temi, ali je taj svet pogrešno predstavljen, toliko da zapravo ne predstavlja sliku toga sveta. Dva su načina! Prikazuju se kao dobrice, autentični, iskreni... Ili loši, okrutni, prljavi, glupi... Išlo se u jednom ili u drugom pravcu, ali nije uspelo ni ovako ni onako. Moje su knjige borba protiv toga. Pokušaj da se predstave na pravi način. Lična borba protiv njihove nevidljivosti, protiv laži koje su okružile priču o svetu u bedi. Trudio sam se da budem iskren što više mogu, pokazujući patnju majke, oca. Buržoazija ih ponižava, nemaju da jedu svakog dana. Sistem uništava njihova tela, jer imaju teške i loše plaćene poslove. Postoje i mehanizmi rasizma, homofobije, dominacije muškaraca. Hteo sam da predstavim obe strane, kako funkcionišu zajedno. Pomenuli smo Tomasa Ostermajera...
 
I sposobnost da se niz problema uzme istovremeno?
 
Važna je veština da se o te dve strane govori paralelno. Ne da se akumuliraju pitanja, nego da se postave zajedno radi ponovne istrage: na koji način govorimo o radničkoj klasi. Na primer, u knjigama pokazujem da je moj otac, iz takvog okruženja, oblikovan maskulinitetom, takođe, na klasni način. U nameri da se izgradi, morao je pokazati da je tvrd tip. A da bi uspeo, morao je sebe da isključi iz školovanja. Ako si žestok tip, nećeš da ideš u školu! Ostao je bez diplome, radio teške poslove i danas je siromašan. Potreba da izgleda snažno – deo je mehanizma određenog klasnog sistema. Zato se trudim da pišem o ljudima o kojima niko ne govori i razumem aktuelne probleme.
 
Pomenuli ste monolog iz koga je nastala najnovija knjiga pod naslovom „Ko je ubio mog oca“.
 
Govori o mome ocu i njegovom životnom putu. Nakon što sam objavio dva romana, ponovo sam počeo da viđam oca. Prošlo je nekoliko godina pošto smo se opet sreli. On me je pozvao i pitao da li bismo mogli da se vidimo. Ja sam se preselio u Pariz, da bih živeo slobodno, kao pisac, kao gej... Bili smo se potpuno razdvojili. Ugledao sam ga posle toliko godina i primetio da mu je telo uništeno. Mlad je, ima pedesetak godina, ali telo... Nije bolestan od teške bolesti, već slomljen životom kakvim je živeo. Siromaštvo, nasilje. Teško diše, jedva hoda. Leđa su mu uništena. Videvši ga, odlučio sam da pišem o njemu, pa sam započeo dugi monolog, od očevog detinjstva do danas. Od razdvajanja od roditelja do trena kada je sreo moju majku. O snovima, izneverenim očekivanjima.
 
Koliko u rukopisu ima politike? Junak „Istorije nasilja“ gleda izlepljene stranačke plakate i u sećanju mu ostaje onaj sa porukom: „Nećemo da plaćamo njihovu krizu, svrgnimo kapitalizam“.
 
Posebnost knjige jeste što govorim o istoriji francuske politike u poslednjih trideset godina. O vladama Širaka, Sarkozija, Makrona. O odlukama koje su donosile vlade, ili oni sami, smanjujući, recimo, pomoć za siromašne. Sve te odluke, pokazalo se, bile su važne za oca koliko i prvi poljubac, dan kada je upoznao majku. Deo su njegove istorije. Sećam se, bio sam dečak, vlada je smanjila socijalnu pomoć, što je značilo da nećemo moći kod doktora. Zavisili smo od toga! Nije bilo posla tamo gde smo odrasli, nije više bilo industrije. Nije bilo para. Politička odluka bila je važan deo našeg života. Knjiga je govor o ocu. Sećanja pomešana s političkom istorijom. Obe stvari su lične za njega na sličan način. Došavši u Pariz, na studije, shvatio sam da politika zaista ne menja živote dominantne klase. Imaš pare, diplomu, pristup kulturi, privilegovaniji si. Što imaš više privilegija, to si zaštićeniji od politike.
 
Autor: Mića Vujičić
Izvor: NIN