Edgar Alan Po – moderan tvorac detektivske priče
Edgar Alan Po, pisac poznat po briljantnom intelektu i bujnoj, često morbidnoj mašti, danas se smatra jednim od najistaknutijih inovatora američke književnosti prve polovine 19. veka. Iako je čitalačkoj publici najpoznatiji kao autor kratkih priča („Izdajničko srce“, „Pad kuće Ašera“), stručna javnost pre svega odaje priznanje piščevoj svestranosti i zadivljujuće širokom rasponu njegovog talenta.
Veliki broj teoretičara smatra Poa tvorcem moderne detektivske priče. I zaista, većina tehnika kojima se služio, naročito primena deduktivnog pristupa prilikom analize ponašanja kriminalaca, predstavljaju temelj kriminalističkog žanra. U isti mah, Poova majstorska sposobnost uranjanja u dubine unutrašnjeg života njegovih junaka utrla je put psihološkom realizmu i inspirisala čitav niz kasnijih pisaca, uključujući i Fjodora Dostojevskog. Poovi kritički spisi, pre svega oni o odnosu između filozofskih principa i umetničkog izraza, uticali su na estetske teorije Šarla Bodlera, Stefana Malarmea i ostalih pripadnika francuskog simbolističkog pokreta.
Bilo je, naravno, i onih koji su imali izrazito negativan stav prema njegovom stvaralaštvu: Henri Džejms ga je više puta oštro kritikovao, dok je T. S. Eliot tvrdio da Po nikada nije odmakao od nivoa razmišljanja preadolescenta. Zahvaljujući detaljnoj reevaluaciji Poovog opusa u drugoj polovini 20. veka, kritičari i teoretičari danas ponovo pohvalno govore o dalekosežnom uticaju ovog pisca na modernu književnost i misao.
Veliki broj teoretičara smatra Poa tvorcem moderne detektivske priče. I zaista, većina tehnika kojima se služio, naročito primena deduktivnog pristupa prilikom analize ponašanja kriminalaca, predstavljaju temelj kriminalističkog žanra. U isti mah, Poova majstorska sposobnost uranjanja u dubine unutrašnjeg života njegovih junaka utrla je put psihološkom realizmu i inspirisala čitav niz kasnijih pisaca, uključujući i Fjodora Dostojevskog. Poovi kritički spisi, pre svega oni o odnosu između filozofskih principa i umetničkog izraza, uticali su na estetske teorije Šarla Bodlera, Stefana Malarmea i ostalih pripadnika francuskog simbolističkog pokreta.
Bilo je, naravno, i onih koji su imali izrazito negativan stav prema njegovom stvaralaštvu: Henri Džejms ga je više puta oštro kritikovao, dok je T. S. Eliot tvrdio da Po nikada nije odmakao od nivoa razmišljanja preadolescenta. Zahvaljujući detaljnoj reevaluaciji Poovog opusa u drugoj polovini 20. veka, kritičari i teoretičari danas ponovo pohvalno govore o dalekosežnom uticaju ovog pisca na modernu književnost i misao.
Modernim komentatorima Po je ipak najpoznatiji po svojim kratkim pričama, od kojih je većinu objavio u tri zbirke: „Arabeske i groteske“, „Proza Edgara A. Poa“ i „Priče Edgara A. Poa“. Većina teoretičara deli njegovu kratku prozu na dve kategorije: horor pripovetke i detektivske priče. Poova horor proza obično govori o ljudima koji su zapali u stanje ekstremnog otuđenja, straha i ludila i često sadrži element natprirodnog. U priči „Izdajničko srce“ (1834), ubicu neprestano proganjaju otkucaji srca njegove žrtve, što ga navodi da prizna zločin; u „Crnom mačku“ (1843), protagonista postaje opsednut ubistvom svog mačka; pripovedač priče „Bure amontiljada“ (1846) sveti se neprijatelju za „hiljade uvreda“ zazidavši ga živog u zid svog vinskog podruma. Postoje i priče u kojima je Poov pristup nešto suptilniji: u „Nekoliko reči sa mumijom“ (1845), oživljena mumija tokom razgovora sa modernim naučnicima iznosi zloslutnu osudu demokratije 19. veka; pripovedač „Ligeje“ (1838), potresen smrću svoje prve žene, umišlja da je njena duša oživela u telu njegove sledeće izabranice. (U okviru priče „Ligeja“ nalazi se i Poova čuvena pesma „Crv osvajač“, u kojoj pesnik slika mračnu viziju moći i neizbežnosti smrti.)
Poove detektivske priče bave se kompleksnim, često zbunjujućim odnosom između ljudskog razuma i empirijske stvarnosti. Okarakterisane od samog Poa kao „priče o raciocinaciji“, one opisuju zločine koji su toliko čudni i neobjašnjivi da ih je nemoguće rešiti. Najpoznatije među njima su „Ubistva u ulici Morg“ (1841), „Slučaj Mari Rože“ (1842) i „Ukradeno pismo“ (1845). U sve tri priče pojavljuje se lik Ogista Dipena, detektiva-amatera kome mašta i izuzetna sposobnost deduktivnog zaključivanja omogućavaju da zapazi važne detalje koji su promakli policijskim inspektorima. Mnogi stručnjaci ističu da je Dipen bio prototip modernog fiktivnog detektiva i poslužio kao uzor za likove poput Šerloka Holmsa i Herkula Poaroa.
Izvor: gale.com
Prevod: Jelena Tanasković
Poove detektivske priče bave se kompleksnim, često zbunjujućim odnosom između ljudskog razuma i empirijske stvarnosti. Okarakterisane od samog Poa kao „priče o raciocinaciji“, one opisuju zločine koji su toliko čudni i neobjašnjivi da ih je nemoguće rešiti. Najpoznatije među njima su „Ubistva u ulici Morg“ (1841), „Slučaj Mari Rože“ (1842) i „Ukradeno pismo“ (1845). U sve tri priče pojavljuje se lik Ogista Dipena, detektiva-amatera kome mašta i izuzetna sposobnost deduktivnog zaključivanja omogućavaju da zapazi važne detalje koji su promakli policijskim inspektorima. Mnogi stručnjaci ističu da je Dipen bio prototip modernog fiktivnog detektiva i poslužio kao uzor za likove poput Šerloka Holmsa i Herkula Poaroa.
Izvor: gale.com
Prevod: Jelena Tanasković
