Džulijan Felouz: Nisam nostalgičan prema prošlosti

O „Nedovršenoj prošlosti“, divnoj, dirljivoj i elegantno napisanoj priči o putovanju kroz sećanje na šezdesete godine 20. veka, o tome šta su te godine donele i njemu i njegovim junacima, a šta su izgubili njihovim nestankom, razgovarali smo sa Džulijanom Felouzom, tvorcem čuvene „Dauntonske opatije“.

Baron Felouz od Zapadnog Staforda, profesionalno poznat kao Džulijan Felouz, tvorac i scenarista čuvene „Dauntonske opatije“ i dobitnik Oskara za scenario filma „Gosford park“, napisao je duhoviti i satirični roman „Nedovršena prošlost“, kojim nas vraća u London šezdesetih godina prošlog veka, kada su roditelji iz visokog društva još strateški planirali staleški i finansijski isplative brakove, dok su im deca na zabavama degustirala kolače sa hašišom. U vreme kada se činilo da se sve menja – i menjalo se, ali ne uvek baš u skladu s očekivanjima. Izuzetno bogati Dejmijan Bakster je na samrti. Živi sam u velikoj kući u Sariju. O njemu se brinu šofer, batler, kuvarica i sobarica. Ima samo jednu brigu – kome da ostavi svoje bogatstvo koje premašuje 500 miliona funti.

Dejmijan Bakster želi da sazna da li ima živog naslednika. U braku nije imao dece, ali šta je sa periodom pre? Zna se da nije bio svetac. Da li je tada možda postao otac? Pismo koje je dobio od jedne devojke iz tog vremena nagoveštava da jeste. Ali pismo je bez naznačene adrese pošiljaoca. Pronalaženje istine neće biti lako – a jedini čovek koji zna gde da je traži je Dejmijanov zakleti neprijatelj...

Bili smo u prilici da sa Džulijanom Felouzom razgovaramo o ovom romanu.

U „Nedovršenoj prošlosti“ Dejmijan Bakster i bezimeni narator, prijatelji iz mladih dana, potom neprijatelji, čuju se prvi put nakon četrdeset godina tišine. Ko je Dejmijan i šta je razlog njihovog ponovnog susreta?

Dejmijan je tvorevina Naratora, koji uviđa da Dejmijan ima veliki potencijal kao ljudsko biće, ali nema poznanstva niti novca. On uvodi Dejmijana u sopstveni svet, ali kasnije počinje da se kaje zbog toga, jer je Dejmijan zapravo veća i zanimljivija ličnost nego što je on sam, Narator. Dejmijan potom postiže veliki uspeh, a Narator oseća da ne može da zanemari svoju ulogu u Dejmijanovoj priči.

Zašto neimenovani junak i narator „Nedovršene prošlosti“ pristaje da svom bivšem prijatelju učini uslugu, iako je imao dovoljno razloga da to ne uradi? Šta je prevagnulo?

Posle godina razmišljanja o tome on oseća krivicu zbog toga što je uvukao Dejmijana u svoje društvo i naveo ga da uđe u niz situacija sa kojima Dejmijan nije umeo da se nosi. Naravno, gledano iz drugog ugla, on je Dejmijana zapravo oslobodio da razvije svoju ličnost i izoštri svoje ambicije, što je dalo velike rezultate, ali verujem da Narator oseća da, bilo dobro ili loše, veliki deo Dejmijanovog života jeste njegova krivica.



Šta je Dejmijana izdvajalo iz društva aristokratije, zbog čega je bio predodređen za uspeh? Koje osobine je imao, a nedostajale su mladićima i devojkama u čije je društvo ušao, a to nisu ni preklo, ni novac? Da li je njegov uspeh bio neizbežan?

Ne mislim da je bilo čiji uspon neizbežan, a naročito je 1968. godine bilo teško nekome rođenom u radničkoj klasi da pronađe prilike koje bi odgovarale njegovom ili njenom talentu. Na kraju, Narator daje Dejmijanu priliku, koja je tada ozbiljno nedostajala u životima većine pripadnika radničke klase. Dejmijan ništa ne uzima zdravo za gotovo. Ništa ne podrazumeva. Ne oseća nikakvo pravo na povlastice, što sve može da oslabi decu privilegovanih. On zna da mora da radi kako bi stigao tamo gde želi, što mnogi njegovi aristokratski savremenici nisu u potpunosti prihvatali. Ni tada, ni sada.

Rafiniranim, britkim i elegantnim stilom, prožetim humorom, opisujete prustovski povratak za izgubljenim vremenom. Koliko je neimenovani narator i glavni junak bio zaista pripremljen na ono što će pronaći tragajući za odgovorima? Može li iko imati dovoljno jak štit i mač da se brani i odbrani od iznenađenja koja život izvlači iz rukava?

Imao sam život pun iznenađenja i, uprkos tome što sam krenuo sa umerenim prednostima, naučio sam da prepoznam priliku kada se pojavi, ali bih rekao da mi je u tome pomoglo to što sam izabrao karijeru u kojoj su mi sve moje takozvane privilegije pomogle vrlo malo, ako su uopšte pomogle. Pozorište je bilo moja završna škola i ophodilo se prema meni prilično grubo, pa sam stekao i mač i štit. Ali ne smatram da sam bio loše tretiran, nimalo. Učenje da jasnije vidim ko sam i iz kakve sredine potičem dalo mi je bolje razumevanje sveta i mog mesta u njemu – bolje nego što su ga imali većina mojih savremenika sa sličnim životnim početkom – i to mi je prilično dobro služilo.

Šta su to neobično sadržale šezdesete godine prošlog veka godine, a nestalo je njihovim završetkom? Ne liči li Vam visoko društvo ondašnjeg vremena pomalo na gudački orkestar sa Titanika, a poplava koja ih opkoljava na surovost vremena i nužnost promena koje su nadolazile?

Gledajući unazad, ne mislim da smo shvatali promene koje su dolazile. U to vreme društvo je uopšteno još bilo manje-više pod vođstvom viših slojeva, iako su burne šezdesete bile u procesu menjanja toga. Moja porodica bila je na samom dnu te grupe, ali smo, u celini gledano, i dalje imali kontrolu nad društvenom sezonom i velikim humanitarnim događajima, u velikoj meri smo upravljali selima po unutrašnjosti i svime ostalim što je uz to išlo. Ali, u roku od dvadeset godina, mnogo toga se suštinski promenilo. Mislim da mi je rad u šou-biznisu, koji je imao sopstveni klasni sistem i nije se obazirao na klasni sistem spoljnog sveta, pružio izvesnu zaštitu od mnogo čega što se dešavalo. Ipak, verujem da sam negde sredinom sedamdesetih shvatio da je potrebno biti uspešan prema novim merilima tih stvari, a ne samo zakačeni ostatak starog sistema.

Kakvo sećanje na Vas ostavlja vreme koje opisujete u knjizi? Šta Vam odatle nedostaje?

Šezdesete mi se zapravo nisu dopadale. Već tada sam mislio da se svet koji su šezdesete obećavale nikada neće ostvariti na onaj romantizovani, pomalo tinejdžerski način kakav su mlađi ljudi očekivali. Stari svet, uprkos svim svojim manama, i dalje je mogao da se pohvali izvesnom dozom gracioznosti i elegancije, ali sam video da će mnogo te gracioznosti nestati. Problem je bio u tome što je neće zameniti ljudi koji odlaze u San Francisko s cvećem u kosi. Bilo je jasno da će novi ljudi biti vođeni novcem, možda vredni, ali i tvrdi, a mnogi iz generacije mojih roditelja, koji su nekako opstajali sa taman dovoljno novca, uz nekoliko lepih slika i pristojnog nameštaja, na kraju će propasti. A za mnoge se upravo to i dogodilo. Zato nisam nostalgičan prema toj eri.

Koja Vam pesma iskrsava u sećanje kada se setite 60-ih godina? Da li biste mogli da izdvojite nekoliko numera iz tog vremena kako biste i generacije rođene u trećem milenijumu uveli u ritam tog doba?

Naše pesme bile su mnogo nevinije nego što će kasnije postati. Pevali smo o „Everlasting Love“ sa grupom Love Affair i „Simple Simon Says“ grupe 1910 Fruitgum Company. Nije prošlo mnogo vremena otkako smo pevali o tome kako želimo da budemo „Bobby’s Girl“ i molili slušaoca da „Take Good Care of My Baby“. Naravno, Bitlsi su se pojavili 1963. sa pesmom „Please Please Me“, a kada su njihove pesme poprimile mračniji ton, i mi smo se promenili zajedno s njima. Ali moja omiljena pesma iz tog vremena bila je „See You in September“, koju je napisala i otpevala Karol King. Kad god sam učestvovao u emisiji Desert Island Discs ili nekoj od tih muzičkih antologija, ona je uvek imala počasno mesto.

Kada biste ispunili želju svojim čitaocima i odlučili da ih pretvorite i u gledaoce serije ili filma prema ovom romanu, koga biste odabrali da tumači ulogu Dejmijana?

Na ovo pitanje nikada ne odgovaram, jer je jedno od pravila bontona u svetu šou-biznisa, koje svi poštujemo, kako je onaj ko na kraju zaista dobije ulogu uvek bio prvi izbor filmskog stvaraoca.

Autor: Siniša Bošković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 57
Foto: Orion Publishing Group