Džozef O'Konor u razgovoru za NIN

NIN 22.01.09
Tajni romani o našem svetu
Džozef O’Konor

Kada gledam televizijske vesti ili čitam novine, često mi se čini da je Fokner imao pravo o ideji istorije koja se ponavlja. I mi se takođe ponavljamo u našim privatnim životima, naginjemo ka tome da pravimo iste greške.

Irski pisac Džozef O’Konor (1963) napisao je 13 knjiga, među kojima su i romani: “Kauboji i Indijanci”, “Inišoven”, “Desperadosi”, “Trgovac”, “Zvezda mora”. Veliki uspeh u Irskoj imala je njegova antologija komičnih tekstova “Tajni svet irskih muškaraca”, a bio je urednik romana “Jejts je mrtav” koji su pored njega pisali još 15 irskih pisaca. O’Konorov novi roman “Slapovi spasenja” (“Laguna”, prevod Aleksandra Čabraja) prati potresne sudbine Iraca u Americi tokom Građanskog rata 1865. godine.
Džozef O’Konor je diplomirao engleski jezik i istoriju na Univerzitetu u Dablinu. Postdiplomske studije je nastavio na Oksfordu, a do 1996. je živeo u Londonu. Wegova sestra je poznata pevačica Šinejd O’Konor. O’Konor živi u Dablinu odakle je i govorio za naš list.

“Slapovi spasenja” su nastavak vašeg romana “Zvezda mora”. Koja je glavna veza između ove dve knjige?
- Želeo bih da počnem sa zahvalnošću na interesovanju za moj roman “Slapovi spasenja”. Bila je to knjiga na kojoj sam marljivo radio – zahtevala je dosta obaveza – a sada kada je postala deo realnosti, osećam se poput roditelja kojima se deca osamostale i napuste dom! Knjiga odlazi u svet bez autora koji bi je štitio. To je način po kome bi trebalo da postoji razlog za pisanje. Ali ne znači da ne treba da mislite o tome, da se nadate da ćete upoznati dobre prijatelje i možda pronaći svoje mesto u velikom, ogromnom pregledu ideja. Za mene je velika čast što je knjiga objavljena u vašoj zemlji, jer osećam da vaši ljudi imaju neku vrstu emocionalne bliskosti sa ljudima i istorijom Irske.
Da se vratim vašem pitanju. U književnom smislu veza je ta što je glavna junakinja “Slapova spasenja” kćerka dva lika iz “Zvezde mora”. Ali dublja veza je ova: rat i mir su bili svuda na vesti ma kada sam počeo da skiciram oblik ove knjige. U Irskoj, mom domu, činilo se da se dekada ubistvenih problema iz Alstera konačno približava kraju (Alster, jedna od četiri irske provincije poznata je i kao Severna Irska čiji je jedan deo pod Velikom Britanijom i na ovom području delovala je IRA, prim. V. Og.). Ali o Iraku i Avganistanu sada su izveštavale noćne vesti; bilo je neprekidno govora o terorizmu i bilo je potrebno da se to spreči. To je bila nova korozivna sumnja čitave rase i vere. U jednom trenutku Irci su se plašili zemlje u koju su migrirali, šaputali su o njima kao o teroristima, sklonim udruživanju u klanove, nasilnicima koji govore čudan jezik i žude za prošlošću, odbijaju da se asimiliraju u njihove nove zemlje. Jedan od mojih omiljenih pisaca, američki romansijer Vilijem Fokner, jednom je napisao: “Prošlost nije završena. To čak nije ni bila prošlost.” Kada gledam televizijske vesti ili čitam novine, često mi se čini da je on imao pravo o ideji istorije koja se ponavlja. Mislim i da postoji trend da se mi takođe ponavljamo i u našim privatnim životima. Naginjemo ka tome da pravimo iste greške.
Nešto od toga opisao sam i u “Zvezdi mora”, romanu čiji narator na kraju knjige opaža spremnost imigranta da se bori u ratu u novoj zemlji kojoj pripada. Čak i novinar, kao što je užasnuti Grantli Dikson, našao bi se zapanjen na početku 21. veka. Grad London, koji volim i gde se osećam kao kod kuće, bio je napadnut od strane bombaša rođenih u Britaniji. Wujork, gde sam živeo sa svojom suprugom i dva mala sina i proveo u njemu kao odrastao čovek neke od svojih najsrećnijih trenutaka, i dalje pati od napada 11. septembra, a verujem da će još i decenijama. Šetajući niz Menhetn, vidi se ta rupa na nebu, čitajući memorijalnu ploču, sa imenima vatrogasaca i policajaca koji su izgubili živote – uglavnom imigrantska imena – tako se sagledava nezaboravna agonija septembarskog jutra za tako mnogo nevinih ljudi. Puno je siromašnih na svetu, u udaljenim mestima, sasvim nezaštićenih, koji ne bi trebalo tako okrut no da pate. Tako da vam je to veza između dve knjige. One su obe tajni romani o našem svetu, a ne o prošlosti.

Pozadina vašeg romana “Zvezda mora” bila je velika irska glad iz 19. veka. Zašto je taj događaj toliko važan u irskoj istoriji?
- Zato što je umrlo milion Iraca i rezultiralo emigracijom oko dva miliona ljudi. Irska je 1840. godine, na početku velike gladi, imala populaciju od oko osam miliona ljudi. Danas nas ima oko četiri i po miliona, što znači da se nikada nismo oporavili. To je bio najveći i najkatastrofalniji događaj u našoj istoriji. Svestan sam da nam to daje prodor u problem gladi i u naš svet u 21. veku.

U srži romana “Slapovi spasenja” su žena i rat?
-“Slapovi spasenja” počinju prizorom mlade žene koja bosonoga šeta preko uništene zemlje. Nošena vetrom dospela je u moje misli. Prvo poglavlje opisuje nju do najsitnijeg detalja, njenu pojavu i odeću, njenu praćku, njen hod, njenu glavu punu sujeverja, njen način kojim priča priče kako bi ubila vreme. Možda je ona bila izbeglica, možda je tražila azil, ne znam. Možda je bila Avganistanka ili Afrikanka. To mi nije padalo na pamet, u to doba ona je za mene bila Elajza Dvej Muni, a kada sam počeo da beležim ideje, u pokušaju da je vidim jasnije, činilo mi se da mi se približava poput duha iz magle. Ušetala je u moj život kao sećanje.
Elajza Dvej Muni, druželjubiva hodočasnica. Isuviše je bila mlada da bi se uputila na putovanja tako užasne razdaljine. Gde je bio njen dom? Zašto ga je napustila? Gde se sada uputila? Da li je neko voli? Imao sam veoma jasnu sliku njenih izranjavanih stopala, i pamtim povrede te mlade žene koje je nosila kroz svet. Ona je tražila nekoga. Brata, činilo mi se. Ona je imala neku vrstu predosećanja da bi on mogao biti mrtav. Ubrzo je postalo jasno da je to priča o ratu, tu činjenicu sam prihvatio teška srca. Moja prethodna knjiga bila je o velikoj gladi. Ova bi trebalo da bude o ratu. Moja žena me ponekad pita: hoće li kuga biti sledeća!
Priznajem da ne volim puno romane o ratu, koji često nu de perspektivu samo jednog lika. Svaka priča ima dve strane, ali priča o ratu ima ih mnogo više. Roman koji to ne reflektuje, po mom mišljenju, sumnjiv je. Poželeo sam da napišem knjigu koja će biti sa više gledišta i bučna, koja će se raspravljati sama sa sobom, čak i da protivureči svojim zaključcima. Tu bi trebalo da ima puno naratora i suprotstavljenih perspektiva, vremena, likova i tonova. Knjiga o ratu trebalo bi da bude čitana kao da je iscepana, raspršen fragment mnogih drugih knjiga. Kolekcija isečaka, ili zbirka isečaka možda, koju je sastavio neko privržen nadi da može ispuniti želju da sve priče sastavi zajedno. Jedan stari profesor, Dž. D. Makleland, je kolekcionar u mom romanu. Wegova tajna se obelodanjuje u dešavanjima. U stvari, on je centralni lik u knjizi, iako u potpunosti ne razumete zašto vam on postaje blizak sve do kraja.
U srži “Slapova spasenja” je vrsta ljubavne priče, brak koji je daleko od savršenog. Lusija i Džejms O’Kif poznati su po obogaljenošću, neke od povreda sami su naneli, a mnoge su se desile u prošlosti. Kada su bili mladi i u ljubavi, njihov odnos je bio veoma strastan, ali teret koji su preneli kroz njihov brak bio je dokaz da su ga se teško otresli. Nadam se da će čitaoci prepoznati nešto u načinu na koji sam ih portretisao. Svakako, bivao sam neizmerno privržen oboma, a kako je roman dobijao oblik, nikoga od njih nije bilo uvek lako voleti. Oni su to mogli dobro iskoristiti od savetovališta za parove, ili kroz pojavu “Doktora Fila”, jer su takve stvari bile na raspolaganju sredinom 19. veka. I to je, onako kako sam ih predstavio, prema naratorovoj frazi, kao brak napravljen na zemlji, a ne na nebu. Većina ljudi u braku, smatram, čak iako su srećni, nisu to u braku koliko misle da jesu. Onaj ko nam je blizak može nam ponekad izgledati kao potpun stranac i to je uvek interesantna tema za pisanje.
Sve ove upečatljive priče, ove povesti i likovi povezani su sa jednim. Elajza, uprkos njenom odsustvu iz romana u jednom podužem periodu, drži na okupu zbirku isečaka do kraja, uz neku vrstu nesebične ljubavi koja čini egzistenciju naše vrste uvek dostojanstvenom. Za mene, na kraju, mora uvek biti nade, čak i kada su stvari grozne, čak i ka beznadežnosti. Zašto ona ide tako dugo na mukotrpno putovanje? I šta će pronaći na kraju? To su bila pitanja na koja sam želeo da odgovorim, i ako “Slapovi spasenja” imaju ikakvu vrednost, ona je samo u širini zapisa neverovatne istrajnosti ljudske saosećajnosti, koja nekako traje, uprkos svim napadima. Tirani su u svetu, krvnici i mučitelji. Ali takođe postoje i Elajze Muni. Srećan sam što znam neke od njih. Mnogi od nas ih znaju. To su ljudi čija je odanost prema njihovim voljenima bez obaveza, koji bi prošli pola sveta da ih spasu. Biti u njenom društvu poslednje četiri godine značilo je pokornost, blagoslov. Sada mi ona nedostaje, kada njeno novo putovanje započinje. Bilo je teško reći joj zbogom.

Istorijska pozadina vašeg romana je američki Građanski rat iz ugla irskih učesnika. Kakva je bila uloga ljudi iz Irske u tom ratu?
- Dvesta hiljada ljudi rođenih u Irskoj borilo se na strani severnjaka u američkom Građanskom ratu, a valjda sto hiljada njih na strani južnjaka. I te me priče veoma interesuju: priče na stotinu hiljada irskih imigranata iz ere Velike gladi, koji su uzeli oružje u ruke u američkom Građanskom ratu. Generacija dece sa “Zvezde mora” sigurno da je znala da su njihove smrti apsolutno izvesne, ali nastavljali su da se upisuju i da se bore. Često su se borili protiv svojih zemljaka na američkim bojnim poljima, ti očajni siromašni ljudi koji su prešli pola sveta u nadi za novim životom i slobodom. Je li to bila nada za prihvatanje u Zemlji hrabrih, koja je mnoge odvela na ubojito tlo Getisburga? Govore li njihove priče išta o onima koji umiru danas, u američkim daleko prostranim ratovima? U “Zvezdi mora” izgledalo je značajno jednostavno zabeležiti te često zaboravljene aspekte imigrantskih priča. I pored toga, dokumentarnost nije dovoljna, a ja se nadam da ova priča ima svoj eho i u našem svetu. Na neki način, mis lim da su “Zvezda mora” i “Slapovi spasenja” dva najmodernija romana koja sam napisao, uprkos tome što se njihove radnje odvijaju u prošlosti. Ali, velike namere autora nisu značajne na kraju. Čitalac je daleko značajniji nego što je autor ikad bio, jer čitalac uvek izvodi zaključak.

Kažete da je Dikens uticao na vaše pisanje. U “Slapovima spasenja” prepoznajemo i viktorijansku tehniku pisanja kakvu je i Dikens uobičavao, koristeći ilustracije i zaglavlja na početku svakog poglavlja. Kako shvatiti ovaj vaš manir?
- Ono što volim u Dikensovom radu je njegova ambicija i opseg. Njegov osećaj za jezik je u mogućnosti da opiše bilo šta, i to je jedna važna lekcija za sve pisce. Volim dela Semjuela Beketa i drugih stilski ograničenih pisaca, ali nalazim u svojoj sopstvenoj karijeri da mi je neugodan pojam da je jezik mrtav. Ubeđen sam da je jezik najbolja i najlepša stvar koju je ikada naša tužna vrsta stvorila; u to verujem, kao i mnogi veliki pisci u prošlosti, poput Dikensa. Oni su bili radikalniji i izazovniji nego što mi to možemo da shvatimo.

Roman sadrži stvarna dokumenta, tradicionalne balade irske emigracije, pesme, razgovore, dagerotipiju (fotografije pomoću srebrnih i bakarnih ploča), usmenu istoriju, prevedena pisma. Pretpostavljam da se ovaj bogati materijal zasniva na stvarnim dokumentima. Kako ste istraživali građu za ovaj roman?
- Puno sam čitao o toj temi, a potom sam samo pokušao da poverujem svojoj imaginaciji i pronađem korektnu strukturu za priču. Za mene je duboka ljudska potreba podeliti priče sa drugima. Rat razdvaja, atakuje na telo, priznaje da nema te priče sa kojom se mir može složiti. “Pravi rat nikada neće ući u knjige”, napisao je veliki američki pesnik Volt Vitmen (poput Lusije – Kruz Makleland, on je bio bolničar u Građanskom ratu, jedan od nekoliko muškaraca u toj ulozi). Moj roman je pokušaj da ispričam priče sa istinitošću, u strukturi koja takođe može biti istinita, ali istovremeno živa i upetljana.
Imao sam na raspolaganju balade, pisma, pesme, memoare, izv eštaje špijuna, novinske članke, izveštaje pisane u zagušljivom dimu bitke i događaje prikupljene mnogo godina kasnije, kada je vreme bilo neka vrsta isceljenja. Moj junak Alen Vinterton, koji je profesionalni kartograf, piše prozu sa pažljivom jasnoćom, dok je reči Elizabete Longstrit, bivše robinje, preneo anonimni prepisivač. Džedo Muni ponekad razmišlja na svom sočnom slengu Luizijane, svog rodnog kraja, kao što maršal Patrik Vinson govori kao Irac iz Bruklina. U knjigu je zbijena i muzika, narodne pesme i balade, koje ponekad kazuju priču na direktan način, a opet drugom prilikom ih komentarišu, ili čak protivreče. Nema umetničke forme emotivno moćne kao što je muzika, i eto zašto je uvek korišćena za stvaranje mitova i junaka. Jasno je zašto bi knjiga trebalo da ima neku vrstu prateće muzike i ja sam pokušao da se na taj način zabavim.
Ima puno raznih jezika u knjizi, mnogo dijalekata, vrsta slenga, ali isto tako i fraza koje su ušle u engleski govorni jezik onako kako se govori u Americi, i mnogo jezika stare Evrope: nemački, španski, francuski, italijanski, gaelski – irski, rimujućeg londonskog slenga i mnogo drugih vrsta regionalnog engleskog i škotskog slenga. Jedna od najlepših stvari u vezi sa jezikom je veliki majdan pozajmljenica, to otvara novi svet i nadam se da jezik romana daje čitaocima zadovoljstvo. Knjiga o mračnim stvarima treba da bude prijatna, nekako i ponekad treba uživati u pronalasku u rečima i činu čitanja. Kada razmišljam o piscima čiji rad zaista volim, ja ne pamtim uvek detalje njihovih priča; ali uvek pamtim fraze, rečenice, sliku stare stvari koja se i danas vidi. Niko vam ne može reći koji je stvarni zaplet “Orkanskih visova”, na primer, ali svako ko je čitao taj roman pamti Hitklifa na pustopoljini. Po tom osećaju poznata pesma Kejt Buš, inspirisana romanom Emili Bronte je neverovatno verna verzija knjige. (Misli se na muzičku numeru “Wuthering Heights” – “Orkanski visovi” britanske pevačice Kejt Buš iz 1978. godine, prim. V. Og.).

Irska je danas potpuno drugačija zem lja nego što je to bila pre 20 ili 10 godina. Kaže se da je Irska novi “keltski tigar”. Slažete li se?
- Pa, i da i ne. Sigurno je da je danas Irska daleko prosperitetnija i pouzdanija zemlja nego što je to bila u doba mog detinjstva. Mi shvatamo da kao i u svakoj drugoj zemlji međunarodna ekonomska situacija utiče na nas veoma intenzivno. Nezaposlenost ovde veoma brzo raste, a godine “keltskog tigra” su gotove. Ali u suštini, slažem se. Zemlja u kojoj živim je potpuno drugačije mesto nego što je ranije bilo preplašeno i pokorno mesto mog detinjstva.


Vujica Ognjenović