Deset knjiga
Džordža Sondersa našle su se na prvom mestu bestselera Njujork tajmsa, uključujući „Linkolna u bardu“, za koju je dobio Bukerovu nagradu; „Congratulations, by the way“ i „
Deseti decembar“ koje su se našle u užem izboru za
National Book Award; „The Braindead Megaphone“ i kritički hvaljene kolekcije priča „CivilWarLand in Bad Decline“, „Pastoralia“ i „In Persuasion Nation“. Predaje kretivno pisanje na Univerzitetu Sirakuza. Njegova najnovija knjiga „A Swim in a Pond in the Rain“ objavljena je u januaru 2021. godine.
Koga biste najviše voleli da pročita Vašu knjigu? (Vaš šef, klinac koji Vas je u detinjstvu maltretirao, Mišel Obama itd.)
Najnoviju knjigu sam pisao za druge pisce i profesore književnosti, kao i za ozbiljne čitaoce. Nadam se da će posebno ovoj publici imati šta da pruži. Ali, iskreno, bio bih zadovoljan bilo kime ko uzme da je čita. Ha-ha, a možda ipak ne: dopada mi se ideja da bih mogao da preobratim nekolicinu ljudi koji sebe ne smatraju ljubiteljima kratke forme, uspevši da im dočaram kako su kratke priče zapravo jednostavna, predivna, pristupačna forma, koja im svakog dana može nešto ponuditi. Takođe, voleo bih kada bi
Tolstoj mogao da je pročita. Pretpostavljam da ne bi bio rad, ali bilo bi zabavno ući u raspravu sa njim.
O čemu biste voleli da razgovarate u intervjuu, ali nikada niste imali priliku?
Imao sam sreće sa novinarima i obično sam dolazio do spoznaje da možemo ići ka onome što me zanima (i, nadajmo se, onome što bi njih isto moglo da zanima). Uglavnom volim da razgovaram o svemu što se tiče procesa pisanja – kako je došlo do toga da knjiga ili priča budu napisane. Većina intervjua počinje pitanjem zašto je pisac uradio to i to, a pošto moj pristup podrazumeva pokušaj da od starta nemam mnogo ideja, trudim se da budem iskren o tome i izbegnem pitanja koja počinju sa „zašto“, a istaknem odgovore na pitanja koja počinju sa „kako“.
U koje doba dana pišete?
Idealno, pisanje počinjem izjutra i radim do ranog popodneva. Ali uglavnom uvek mogu da sednem za sto i koncentrišem se, kada god se za to ukaže prilika.
Kako se borite sa kreativnom blokadom?
Verujem da ukoliko pisac ume da revidira, takav problem ne postoji. To jest ukoliko se nađem u škripcu, jednostavno počnem da kucam, uz samopouzdanje da ga kasnije mogu prepraviti, i da taj proces „prepravke“ zapravo čini 90 posto onoga što čini proces pisanja (makar za mene).
Kojim knjigama se iznova vraćate?
Gogoljevim „
Mrtvim dušama“, pripovetkama Isaka Babelja i Fleneri O'Konor. Odskora imam cilj da pročitam manje poznate
Šekspirove drame.
Osim književnih dela, bez kog dela ne biste mogli da zamislite svoj život, bilo da se radi o filmu, seriji, slici, pesmi?
Tu bi mogle da se uvrste neke pesme i kompozicije: nekoliko Koplandovih dela, Dvoržakova „Simfonija br. 9“, „Kind of Blue“ Majlsa Dejvisa, dosta pesama koje izvode
Wilco,
Sleater-Kinney, Džejson Izbel, Springstin, Lio Kotke. Kao i „Partita for Eight Voices“ Kerolajn Šo, „Harvest“ Nila Janga, „Lemonade“ od Bijonse – pa, to je recimo početak podugačkog spiska. Takođe, dosta promišljam o fotografijama Džoela Sternfelda i seriji fotografija „The Americans“ Roberta Frenka, kao i filmskoj adaptaciji
Stajnbekovih „Plodova gneva“. Ne zaboravimo bukvalno sve što su radili Pajtonovci. Stendap nastupi Stiva Martina. I... tu ću se zaustaviti, dok ne počnem da nabrajam celokupan sadržaj Kongresne biblioteke.
Koji je najbolji savet u vezi sa pisanjem koji ste ikada dobili?
Savet mi je dao moj profesor Tobaja Vud: „Ne dozvoli da izgubiš magiju.“ To znači da je prvenstveni zadatak umetnika da očara svoju publiku, magija možda neće imati izbor kako da to učini – već to mora da bude vezano za njenu suštinu. To je u suštini čitav životni put pisca – da ustanovi kako da čar magije prenese na stranice.
Koja je prva knjiga koju ste zavoleli?
Uvek sam govorio da je to „Džoni Tremejn“, i verujem da je to zaista tako, ali se takođe sećam da sam gajio zaista duboka osećanja prema onim knjigama iz edicije
Little Golden Books – način na koji su usklađene ilustracije i priče zajedno sa ludim bojama, što ih je činilo sažetim i pomalo „stripovskim“, ali povrh svega realističnijim, umesto suprotnog. Takođe, moje tetke su mi ih čitale u kući babe i dede i pretpostavljam da sam u svemu tome osećao ljubav, što je verovatno razlog zbog kog su mi te knjige toliko drage.
Da li možete da nam navedete naslov nekog klasika zbog kog osećate grižu savesti što ga nikada niste pročitali?
Nikada nisam pročitao
Prustovo životno delo „Traganje za izgubljenim vremenom“, niti ijedan njegov segment. Verujem da ga nisam čitao zato što bi me to navelo da poželim da pišem o sopstvenom životu, što zaista ne bih voleo da uradim, zato što sumnjam da bi ispalo dobro. Detalji iz mog života mi ne deluju toliko zanimljivo u odnosu na osmišljavanje hiperdramatičnih fiktivnih situacija, a verujem da bi me Prust ubedio u suprotno.
Da li postoji neka knjiga koju biste voleli da ste napisali?
Ima ih previše. Ali trenutno bih zaista voleo da sam napisao neke od onih klasičnih Dr Sjus knjiga – toliko su temeljne, zabavne, čudnovate i prefinjene. I jednostavne – jer zaista je veoma teško napisati nešto toliko jednostavno, da osećate da ste samo vi mogli to da napišete, a da pritom generacije čitalaca godinama uživaju u njima. To je dar. Te knjige nose dobrodušne pouke koje zapravo imaju mnogo smisla.
Izvor: lithub.com
Prevod: Aleksandra Branković
Foto: David Crosby