Džonatan Litem: Njujorške životne lekcije

U razgovoru za Bukmarker pisac Džonatan Litem govori o tome kako su njegova iskustva oblikovala roman „Sva siročad Bruklina“, kao i koliko je uspeh knjige uticao na njegov dalji rad.

„Sva siročad Bruklina“ su briljantan omaž klasičnom detektivskom romanu iz pera Džonatana Litema, jednog od najcenjenijih pisaca svoje generacije. Svoj prvi roman Gun, with Occasional Music, koji je mešavina SF-a i krimića, Litem je objavio 1994. godine. Nakon prvenca usledila su još tri romana, a potom i „Sva siročad Bruklina“ (1999), koji je publika zdušno prihvatila i koji je ovenčan nagradom National Book Critics Circle.

Roman je maestralno preveo na srpski pisac Oto Oltvanji. Bruklinsko siroče Lajonel Esrog sam je sebe naimenovao za glavnu nakaznu atrakciju u kraju, pa nije čudo što ga svi zovu Cirkus. On boluje od Turetovog sindroma, zbog čega ima opsesivno-kompulzivne verbalne tikove koji mu od života prave pakao. Sa tri veterana iz sirotišta radi za harizmatičnog sitnog kriminalca Frenka Minu. Bez njega im je život nezamisliv, pa im ne smeta što ih često šalje na zadatke s one strane zakona. Ali kada Frenka ubiju, jedan Lajonelov ortak završiće u zatvoru, a druga dvojica će se boriti za mesto vođe. Pošto više nikome ne može da veruje, sam započinje istragu o ubistvu pokušavajući da drži kakav-takav red u svojoj glavi i svojim rečima. Lajonelov svet će se okrenuti naglavačke kako bude sve dublje zalazio u svet kriminala, a jedini saveznik će mu biti sopstvena hrabrost.

Imali smo lepu priliku da autora pitamo sve što nas je zanimalo u vezi sa nastankom ovog čuvenog romana.

U Vašem romanu „Sva siročad Bruklina“ glavni junak Lajonel ima Turetov sindrom, a Vi ste spomenuli da se najviše identifikujete sa ovim likom. Šta Vas je inspirisalo da kreirate lik sa Turetovim sindromom, i sa kojim izazovima ste se suočili da biste tačno prikazali njegovo stanje?

Kada sam prvi put saznao za Turet, sredinom devedesetih, ovo stanje je bilo daleko manje poznato nego danas. Otkrio sam ga u dva eseja Olivera Saksa – Witty Ticky Ray i A Surgeon’s Tale – i u dokumentarnom filmu pod nazivom Twitch and Shout. Pogodio me je trenutni osećaj prepoznavanja i identifikacije. Iako mi nije bio dijagnostikovan Turet, osećao sam da meni samom opisi otkrivaju delove mene i da su važni za moj osećaj postojanja i za moj odnos prema jeziku. Potražio sam nekoliko ljudi sa Turetovim sindromom i sproveo istraživanja po medicinskoj literaturi, ali sam se uglavnom oslanjao na te prve izvore – eseje i film – i na svoje unutrašnje opise. Želeo sam da izmislim i lociram sopstvenu verziju tog iskustva.

Lajonelovi odnosi sa ljudima sa kojima radi čine centralni deo priče. Kakva je dinamika između njih?

Pišem o muškim odnosima – između braće, prijatelja, očeva i sinova. Ali pišem često o stvaranju druge porodice gde nastaje privremeni osećaj pripadnosti i staranja. Minini ljudi su sve ovo zajedno.

Pomenuli ste Frenka Minu. Ovaj mafijaš i Lajonelov mentor ima ključnu ulogu u knjizi, čak i nakon smrti. Šta je bila inspiraicja za lika Frenka i kako njegovo prisustvo utiče na Lajonela tokom cele priče?

Ako pogledate odnos između Mine i Lajonela, on podražava obrazac kojem sam se posvetio, sličan onom koji se nalazi u filmovima Orsona Velsa: mlađi i stariji muškarac: mlađi odan i naivan, a stariji svetski čovek, harizmatičan i često korumpiran. Istovremeno, nestajanjem usred priče i pretvaranjem u duha, ponovio sam priču Hamleta i duha njegovog oca. Obično u mojoj knjizi lik proganja nestala žena, majka ili ljubavnica koja je umrla ili nestala. U ovom slučaju, Frenk Mina kombinuje sve te obrasce.

I sam Bruklin, sa svojom posebnom atmosferom, deluje kao jedan od likova u knjizi. Kako je okruženje u Bruklinu uticalo na priču i zašto ste ga izabrali kao pozadinu za ovaj roman?

U četiri romana koje sam napisao pre ovog postavku sam koristio kao neku vrstu crtanog filma. Kalifornija, ili pustinjski zapad, ili daleka planeta – sve su to bile neka vrsta nadrealne pozadine ili pozorišne scene. Sa „Svom siročadi Bruklina“ iznenada sam otkrio moć pisanja o stvarnim ulicama na kojima sam živeo dok sam odrastao. Ovo otkriće dugujem glavnom liku Lajonelu i njegovoj sklonosti da opisuje stvarnost, što smatram jednim od oblika tikova Turetovog sindroma. Ne samo ulice već i muzika (Princ) i stripovi (Mad Magazine) i prave prodavnice i pravi sendviči i prave zgrade. On me je naučio kako da stvorim atmosferu stvarnosti u Bruklinu, što je onda postalo moj metod u narednim knjigama.

Jezik i komunikacija su značajne teme u knjizi, posebno zbog Lajonelove situacije i njegove borbe da posloži ispravno reči u svojoj glavi. Koja je uloga jezika u knjizi i na koji način on oblikuje Lajonelova iskustva, ali i celokupnu priču?

Moji radovi uvek odražavaju tenziju između želje za jednostavnošću naracije i realizma i nadrealističke težnje za igrom reči koja vodi ka destrukciji smisla i naracije. U Lajonelu sam našao najbolju priliku da spojim obe ove tendencije na jednom mestu – u glavi glavnog lika i naratora.



Roman kombinuje elemente klasičnog detektivskog romana sa Vašim jedinstvenim i originalnim pripovednim stilom. Šta Vas je privuklo detektivskom žanru i kako ste ga inkorporirali u Svu siročad Bruklina na svež i inovativan način?

Krimi romani me privlače na isti način na koji iskustveno doživljavam grad u kojem sam odrastao, gde su svi bili i zločinci i žrtve. Kada sam otkrio priče misterije, posebno žestoke urbane priče Čendlera i Hameta, koje su bile na policama moje majke, to je bio trenutni osećaj oduševljenog prepoznavanja. Obrasci krimi priče postali su mi logični kako bih organizovao naraciju u svom prvom romanu, Gun, With Occasional Music. Od tada nikada nisam bio daleko od tih alata, čak i kad se moj rad maskira u druge žanrove.

Lajonel je siroče i autsajder, zbog čega roman istražuje teme identiteta i pripadnosti. Kako ste te teme prikazali u romanu, koju poruku ste se nadali da ćete preneti Lajonelovom pričom?

Verujem da se svaki čitalac oseća kao neka vrsta metaforičkog siročeta, rođenog u pogrešnoj porodici ili svetu ili univerzumu na neki način. Zbog toga će likovi koji se osećaju kao da ne pripadaju tamo gde su oni sa kojima će se čitaoci najviše poistovetiti.

„Sva siročad Burklina“ su veoma cenjeno delo koje je dobilo i nekoliko nagrada. Kako je ovaj uspeh uticao na Vašu spisateljsku karijeru, da li je uticao na Vaš pristup projektima koji su usledili nakon njega?

Drago mi je da to sve nije došlo s prvom knjigom, jer bi me to razočaralo. Knjiga je bila uspešna u svakom pogledu, i još uvek uživam u tome da je gledam kako se probija kroz svet. U najvećem delu to mi je pružilo prilike – da radim šta god želim, i da mi je zagarantovana sloboda da se menjam i istražujem. Ponekad osećam da sam razočarao one koji žele da pročitaju knjigu sličnu „Svoj siročadi Bruklina“, jer ne bih znao kako da je ponovo napišem.

S obzirom na to da ste odrastali u boemskom okruženju i da ste iskusili i siromaštvo i život sa privilegijama, kako su ova kontrastna iskustva oblikovala Vaš pogled na život i uticala na Vaše pisanje?

Svet mog detinjstva, sa svojom neobičnom kombinacijom kulturnog bogatstva i različitosti, ekscentričnim nizom avantura i nesrećom moje porodice, i čudnim distopijskim stanjem Njujorka 70-ih, uvek mi je delovao kao izuzetan dar kad pogledam unazad – iako je to ponekad bilo teško proživljavati kao dete. Naučio sam i iskusio više o različitim vrstama ljudskog života od većine ljudi i dobio sam priliku da izmislim i ponovo osmislim sebe u velikom broju različitih konteksta. Za jednog budućeg pisca to je blagoslov.

Autor: Iva Burazor
Izvor: časopis Bukmarker, br. 41
Foto: Ian Byers-Gamber