Džonatan Litel: Značajan kao Tolstoj, mračan kao Dostojevski

Reči iz naslova opisuju Džonatana Litela, pisca nagrađivanog, fascinantnog i duboko polemičnog romana „Eumenide“, sa kojim smo razgovarali o obimnom istraživanju za ovu knjigu, o uticaju njegovog humanitarnog rada na pisanje, kao i o tome da li je čovečanstvu suđeno da stalno ponavlja iste greške.

Kada je objavljen 2006. godine, roman „Eumenide“ Džonatana Litela, priča o Holokaustu i nacizmu iz perspektive jednog dželata, podigao je veliku prašinu. Jedni su Litelu zamerali greške u interpretaciji istorije, drugi opsednutost užasima, treći nerealnu predstavu nacizma i banalizaciju zla. A onda su usledile nagrada Gonkur i Velika nagrada za roman Francuske akademije, prevodi na četrdeset jezika i milioni prodatih primeraka, što je dokaz da, kakva god bila reakcija na roman, Litel je nesumnjivo uspeo u nečemu u čemu mnogi drugi pisci nisu, da pokaže da je od običnog čoveka do istorijskog zločinca nekada prekratak put.

Na početku romana glavni junak, bivši nacistički oficir Maks Aue, koji je pred penzijom kao direktor fabrike čipke u Francuskoj, piše dnevnik ne da bi se iskupio za svoje greške, već da bi pokušao da shvati i objasni sve što mu se događalo u životu i što ga je obeležilo. Bez emocija, racionalno, nazivajući čitaoce svojom braćom, uz rečenicu „Ja sam čovek poput drugih, ja sam čovek poput vas!“, Litel i njegov junak nas navode da se zapitamo koliko se mi zapravo razlikujemo od Maksa i kako bismo postupili u situacijama koje, iz ove današnje perspektive, ne možemo ni da zamislimo.

Istoriju nasilja obično pišu oni koji su to nasilje preživeli, retko imamo prilike u književnosti da o tome čitamo iz ugla zločinaca ili izvršilaca. Šta je kod Vas prelomilo, da li je postojao određeni trenutak, svesna odluka, kada ste rekli „Pisaću o Drugom svetskom ratu, i to iz ugla bivšeg nacističkog oficira“?

Znao sam da želim da pišem o Istočnom frontu i Nemcima još na fakultetu, ali nisam mnogo znao o tome, to je bio deo istorije koja nije mnogo poznata na Zapadu. U školi su nas učili o Zapadnom frontu, Francuskoj, Atlantiku, ulozi Amerikanaca u sukobu itd. Kada sam počeo da se bavim humanitarnim radom, bio sam u prilici da se direktno upoznam sa takvom vrstom nasilja, to se nastavilo i narednih godina na raznim područjima. Nakon što sam odgledao film „Šoa“ (dokumentarni film o Holokaustu) Kloda Lanzmana, moja ideja je počela da se uobličava u konkretnu priču o Holokaustu pre nego o samim borbama. Od samog početka mi je bilo očigledno da će naracija biti iz ugla naciste. Tokom humanitarnog a kasnije i novinarskog rada konstantno sam se, na profesionalnom nivou, susretao sa izvršiocima zločina. Moj posao bio je da pomognem žrtvama, ali sa njima je sve jasno, tu nema ničeg posebno misterioznog da se istražuje. Ubice su me oduvek fascinirale. Vodio sam vrlo čudne razgovore sa nekim oficirima, nadrealne diskusije o motivaciji koja se nalazi iza njihovih postupaka...

Vaša knjiga obiluje izuzetno detaljnim opisima. Stičemo uvid u to kako glavni junak Maks Aue posmatra svet oko sebe i nosi se s njim. Mnogo ste istraživali dok ste se pripremali da pišete ovu knjigu. Od čega se tačno sastojalo to istraživanje?

Istraživao sam oko godinu i po dana, pročitao svu tada dostupnu literaturu, knjige, članke, podatke sa Nirnberškog procesa, Ajhmanovog suđenja... Istraživao sam organizacione strukture, kako je sve funkcionisalo, da bih dobio kompletnu, detaljnu sliku, jer sam želeo da izbegnem kič klišee kakve sam gledao u filmovima dok sam odrastao. Tu je i onaj mitski nivo koji sam izvlačio iz sopstvenog iskustva, mnoge opise koje sam koristio...

Koliko je Vaš humanitarni rad uticao na „Eumenide“?

Ne znam koliko je uticao na način pripovedanja, ali je svakako bio „hrana“ za priču. Na primer, opis beskonačnih sastanaka na kojima se izračunavaju zalihe hrane, količine i kalorijske vrednosti obroka direktno sam preneo sa UN sastanaka o izbeglicama i humanitarnoj pomoći, čak sam koristio i softver koji je izračunavao te proporcije kada sam pisao o Aušvicu da bi podaci bili što verniji, o gladi tokom Staljingradske bitke...



Jedno od izuzetnih dostignuća ove knjige je način na koji povezuje dokumentovane podatke o Holokaustu, događaje iz Maksovog života i svakodnevne teme: politiku, obroke koje ste pomenuli, bolesti, sastanke. U svim tim slikama mi čitaoci osećamo sumornost i užas totalnog rata. Opisivanje Holokausta na ovakav način nam omogućuje da dublje razumemo ideološke mehanizme genocida. A opet, nad tim bdi pitanje bez odgovora, a to nije kako, već ZAŠTO?

Ideja knjige kao što je moja nije da odgovori na pitanja, već da postavi pitanja, što je potpuno drugačiji proces. Možda postavljam i malo drugačija pitanja nego što bi to uradio istoričar, ipak je književnost u pitanju. Što se tiče lekcija koje su mogle da se nauče, kada pogledate svet danas i šta se dešava, shvatite da nikoga nije briga. Imamo sve to iskustvo, sve te traume, a opet se sve dešava iznova i iznova. Spominju se diskurs nacizma i stare priče koje se koriste kao propaganda i opravdanje. Trauma Drugog svetskog rata je trajala dve generacije, možda tri, pomogla je da se stvori Evropska unija da se spreči da se tako nešto ponovi na evropskom kontinentu. Danas deluje kao da smo sve to zaboravili, u mnogim evropskim zemljama jačaju radikalne ideje koje smo mislili da su zaboravljene. Oživljavamo stare ideje i vodimo ratove umesto da se bavimo životnom sredinom, što je istinski problem današnjice.

Zloslutni naziv romana se ne spominje do poslednjih rečenica, a do tada je već jasno da su one o kojima se govori milostive samo po imenu. Šta biste rekli o Maksu danas, šta mislite o njemu? Da li su ga Eumenide sustigle?

Ne volim da komentarišem detalje iz knjige. Sve što sam želeo da kažem nalazi se u knjizi. Svaki čitalac treba sam da odgovori na vaše pitanje na osnovu onoga što pročita. Erinije ili Furije su grčke boginje osvete i prokletstva, i one su proganjale počinioce zločina. Najpoznatije su po proganjanju Oresta zbog ubistva majke Klitemnestre, koju je ubio po nagovoru Apolona, jer je ona ubila Orestovog oca Agamemnona. Kada je na suđenju boginja Atina presudila u Orestovu korist, ponudila je Erinijama da postanu boginje pravde umesto osvete, postavši tako Milostive odnosno Eumenide. Eshil je napisao jednu verziju ove priče, potom Euripid malo drugačiju, pa onda i Sofokle nešto drugačiju, moja priča je eto još jedna varijacija na temu odnosa junaka prema roditeljima, sestri, na kraju i prema zločinu.

Dobitnik ste nagrade Gonkur i Velike nagrade za roman Francuske akademije za „Eumenide“. Koliko su Vam važne nagrade? Da li su Vam one bitne kao dokaz dobro obavljenog posla ili ih posmatrate samo kao način da knjiga dobije više publiciteta?

Nikada nisam verovao u književne nagrade, zato verovatno nikada nisam ni odlazio da ih primim. Po mom mišljenju, nagrade su nevažne za književnost. Verujem u književnost u njenom fundamentalnom smislu, a to je stvaranje nečega, a kada je stvoreno, nije važno da li će ga pročitati 50 ili 5 miliona ljudi. Nagrade su kulturni fenomen, bitne su za promocije, prodaju, celokupnu industriju, od čega se trudim da se držim podalje. Napisao sam knjige koje nisu osvojile nagrade, koje su prodate u 3000 primeraka, a srećan sam zbog njih koliko i zbog „Eumenida“ koje su izuzetno uspešne. Naravno, nagrade su mi promenile život u materijalnom smislu. Zaradio sam dosta novca i moj društveni status se radikalno promenio, ali to su detalji koje nemaju veze sa književnošću, sa samom knjigom, to je samo životna činjenica.

Autor: Iva Burazor
Izvor: časopis Bukmarker, br. 20
Foto: Francesca Mantovani