Džonatan Litel: Zahvaljujući piscima koji ne pišu na maternjem jeziku, on postaje bogatiji

Biće potrebno vreme da bi se razumeo uspeh ovog romana. Džonatan Litel kao da nije ni postojao do nedavno. Barem ne u očima javnosti. Zaslepljujući uspeh njegovog romana „Eumenide“, koji je kulminirao nagradom Gonkur, transformisao je ovu nepoznatu osobu u javnu ličnost. Radoznalost medija – koju uopšte nije priželjkivao, i čak ju je i izbegavao – pripisala je Litelu nekoliko životnih priča i nekoliko identiteta. Kružile su najneverovatnije glasine: da je njegov urednik iz izdavačke kuće Galimar, Rišar Mije, napisao „Eumenide“, ili da je roman možda napisao njegov otac, poznati romanopisac Robert Litel... Litel živi u Barseloni i odatle se javio kako bi porazgovarali o svom romanu.

Kada se osvrnete, kakva su bila Vaša očekivanja od „Eumenida“?

Sve se dešavalo korak po korak. Bio sam oduševljen kada je moj agent Endru Nirnberg rekao da mu se roman dopao i da misli da bi mogao da bude objavljen. Još više sam se oduševio kada ga je preuzeo Galimar, jer moje celokupno književno obrazovanje proizilazi iz onoga što oni objavljuju. Moja očekivanja nakon svega toga nisu bila naročito velika. U knjigu sam uložio pet godina rada i vlastita sredstva. Nikad nisam ni pomislio da će mi se uloženi novac vratiti. Mislio sam da će se prodati između tri i pet hiljada primeraka. Galimar se nadao malo većoj cifri, ali sam bio skeptičan. A onda je, sasvim neočekivano, došlo do prave eksplozije.

Kako objašnjavate ovaj uspeh?

Razgovarao sam o tome sa Pjerom Norom krajem septembra, kada je prodaja dostigla cifru od 150.000 primeraka. Dao je zanimljiv komentar: „Ovakav stepen uspeha ne mogu da razumeju ni autor niti izdavač – to može jedino istoričar.“ Opširno smo razgovarali o razlozima uspeha knjige, ali nismo došli ni do kakvih odgovora. Postojale su dve glavne teorije. Prva se odnosi na nacizam i odnos Francuske prema tom periodu istorije. Druga je vezana za književnost: već nekoliko godina je Galimar primećivao žeđ čitalaca za dugim, romanesknim, zamršeno strukturiranim knjigama. U svakom slučaju, biće potrebno određeno vreme da bi se razumeo uspeh ovog romana. Reakcije na roman koje budemo dobili iz Izraela, Amerike i Nemačke, na primer, pomoći će nam da razumemo šta se tačno dogodilo u Francuskoj.

Štampa Vas je prikazala na različite načine – da li ste se prepoznali u nekim od tih portreta?

Nimalo! Neke novine su objavile potpune gluposti. Bio sam zapanjen sposobnošću francuskih novinara da izmišljaju stvari. Otkrio sam mnogo stvari o sebi. Ispalo je da sam preživeo masakr u Čečeniji. Prosto zapanjujuće. Mora da su ukucali moje ime u Gugl pretraživač i pročitali članke Njujork tajmsa u kojima se pominje incident – koji ni u kom slučaju nije bio masakr – usred koga sam se našao u Čečeniji. U francuskoj verzij, delovalo je kao da sam morao da se izvučem iz jarka prepunog krvavih leševa! Provera činjenica nije naročito popularna u Francuskoj. I tu mislim na one sasvim jednostavne činjenice: navodno sam radio u Kini, oženjen sam, živim u Belgiji, govorim nemački i majka mi je Francuskinja. Ništa od ovoga nije tačno. Nisam želeo da izigravam slavnu ličnost jer mi se to ne sviđa. Posebno mi je drag komentar Margaret Atvud: „Želja da upoznate pisca zato što volite njegove knjige je isto što i želja da upoznate patku zato što volite paštetu od pačje džigerice.“

Napisali ste još jednu knjigu, Bad Voltage, naučnofantastični roman smešten u katakombe, koji nikada nije objavljen u Francuskoj. Kakva je veza između ove prve knjige i „Eumenida“?

„Eumenide“ zapravo nisu moj drugi roman. Između ove dve napisao sam i druge knjige koje se još uvek nalaze u fioci, gde im je i mesto. Bilo je momenata kada sam poželeo da Bad Voltage nikada nije objavljen, ali sam bio vezan ugovorom, a nisam imao novca da ga raskinem. Imao sam 21 godinu; to je bila mladalačka glupost. Nikada nisam ni pokušavao da sakrijem taj roman, niti se razmećem njim.

Počeo sam da razmišljam o „Eumenidama“ kada sam imao 20 godina. Rišar Mije, moj urednik iz Galimara, želeo je da „Eumenide“ nazove mojim „prvim romanom“, ali sam odbio to. Na kraju smo se odlučili za frazu „prvo literarno delo“ koja je stavljena na poleđinu romana.

Vas zastupa agent, što je još uvek veoma retko među francuskim piscima. Zašto?

Moj otac se profesionalno bavi pisanjem već 35 godina. U anglosaksonskom književnom svetu ukoliko želite da objavite knjigu, prvo tražite agenta. Tako da nikad nisam ni pomislio da uradim nešto drugo. Ova francuska ideja direktnog slanja rukopisa izdavačkim kućama mi je strana. Razumem da to zabrinjava neke ljude u Francuskoj, gde delikatna ravnoteža osigurava da se objave neke knjige koje nikada ne bi bile objavljene na nekom drugom mestu. Taj sistem ima svoju cenu. U Francuskoj retko koji autor živi od pisanja; ceo lanac profitira od knjige, ali ne i pisac.

Ubrzo po objavljivanju mnogi su napisali hvalospeve o romanu „Eumenide“ sa prilično zavidnim poređenjima. Da li ste se osećali polaskano ili izbezumljeno?

Ni jedno ni drugo. Uzmimo na primer poređenje moje knjige sa romanom „Rat i mir“. Ljudi koji su napravili ovo poređenje nisu pročitali kako treba ni moju knjigu, ali ni Tolstoja. To su različite vrste književnih dela. Kao prvo, u romanu „Rat i mir“ postoji mir, dok u mom romanu postoji isključivo rat. U Tolstojevom romanu postoji sasvim drugačiji nivo složenosti, beskonačno superiorno smenjivanje rata i običnog života.

Tema „Eumenida“ je mnogo uža: genocid koji se dešava tokom četiri godine, uz nekoliko povremenih odstupanja od toga. Nije isti opseg romana. Na dubljem nivou postoji koncept književnog prostora koji je istraživao Moris Blanšo. Kada se nalazite usred tog prostora, često niste ni svesni toga. Možete biti sigurni u sebe da pišete „pravu književnost“ a da zapravo ne dosežete do nje, ili da sumnjate u ono što pišete iako to već poseduje odlike pravog književnog dela. Knjiga koju je napisala luda osoba može biti kvalitetnije književno delo od knjige nekog velikog pisca, iz nekih nejasnih i teško objašnjivih razloga. Uvek postoji crv sumnje. Nikada ne možemo biti sigurni. Mislim da su Tolstoj i Vasilij Grosman sumnjali u sebe. Grosman sigurno jeste. Njegova ambicija je bila da piše poput Tolstoja, ali sam ubeđen da je govorio sebi dok je završavao knjigu da nije Tolstoju ni do kolena. Koncept književnog prostora čini pojam kvaliteta nevažećim.

Veoma loše napisan tekst može se pokazati kao odlično književno delo, dok drugi, iako je veoma dobro napisan, to ne bude. Svakoj knjizi treba suditi prema njenoj sopstvenoj svrsi i standardima, ali ne u odnosu na druge knjige. Zato ne volim književne nagrade. One po svojoj prirodi imaju tendenciju da suprotstavljaju knjige. Ali knjige nikada nisu jedna protiv druge. Poslao sam pismo Antoanu Galimaru u kojem sam objasnio da nisam konkurencija drugim autorima. Moja knjiga se bori sama protiv sebe, protiv standarda koje sama postavlja – a koje, naravno, nikada neće zadovoljiti.

Kako biste definisali te standarde?

Knjiga predstavlja jedan vid iskustva. Pisac postavlja pitanja dok pokušava da se probije kroz tamu. Ali on ne ide ka svetlosti, već dublje u tamu, kako bi stigao u mrak koji je još mračniji od mesta sa kojeg je prvobitno krenuo. Pisanje ne predstavlja stvaranje unapred zamišljenog objekta. Zato moram da pišem u jednom dahu. Pisanje je vid kockanja. Nikada ne znate šta će se dogoditi dok pišete. Trudite se da sve što bolje postavite, i onda počnete. A onda kada ste u fazi pisanja, razmišljate rečima, a ne svojim mozgom. One dolaze sa drugog mesta. Pisanje napreduje, sve dok ne stignete do mesta koje nikada niste očekivali. Zato sam sasvim voljan da prihvatim kritike da sam pogrešio sa ovim romanom, da sam napisao neke lažne ili neprihvatljive stvari. A to je zato što nisam znao šta radim. Na samom početku sam mislio da znam, ali krajnji rezultat je nešto sasvim drugačije.



Kako doživljavate ovaj krajnji rezultat? Da li ste zadovoljni „Eumenidama“?

To nije pravo pitanje. Pre bismo došli do nečega ukoliko bismo razmišljali o početnom konceptu. Možda mogu da odgovorim citatom Žorža Bataja: „Zločinci nemaju glas, a ukoliko i kažu nešto, kroz njih govori država.“ Zločinci govore – a neki od njih i naširoko. Oni čak iznose istinite detalje o određenim događajima. Na primer, Ajhman na suđenju ne laže o načinu na koji je organizovan logor Treblinka. On govori istinu. Kada govorim o pravom glasu, govorim o glasu koji otkriva dubine pakla koji opisuje, upravo onako kako to rade žrtve koje je Klod Lancman prikazao u filmu „Šoa“ (Shoah).

Otkrio sam Batajove reči nakon što sam završio knjigu; i one su mi naknadno razjasnile neke stvari. Kada sam započeo rad na knjizi, očekivao sam da ću u svedočenjima zločinaca pronaći nešto što bih mogao da iskoristim. Čitao sam o mnogim zločincima i susreo mnoge u svom profesionalnom životu – dok sam radio u Bosni, Čečeniji, Avganistanu ili Africi – tako da sam mislio da ću pronaći nešto. Ali što sam više čitao tekstove koji su napisali zločinci, sve sam više shvatao da su prazni. Nikada ne bih postigao ništa da sam se držao klasične fikcionalizacije stvarnih događaja, i sveznajućeg pisca, koji poput Tolstoja posreduje između dobra i zla. Jedina opcija je bila da se stavim u kožu zločinca. A to mi nije bilo strano. Bio sam u društvu ubica. Počeo sam sa onim što mi je bilo poznato – od sebe samog, od sopstvenog načina razmišljanja i vlastitog viđenja sveta, i odlučio da se stavim u kožu naciste.

Ali Vaš nacista nije prosečan nacista – on je nerealan i ne moramo nužno da mu verujemo.

Slažem se. Ali sociološki kredibilan nacista nikada ne bi mogao da se izrazi kao što to čini moj narator, nikada ne bi bio u stanju da na isti način prikaže ljude koji ga okružuju. One koji su zaista postojali, poput Ajhmana i Himlera, i one koje sam ja izmislio. Maks Aue je pokretni rendgen, skener. On, zaista, nije verodostojan lik. Nisam ciljao na verodostojnost, već na istinu. Ne možete stvoriti roman ukoliko insistirate samo na verodostojnosti. Književna istina je sasvim drugačija stvar od istorijske ili sociološke istine.

Istoričari Šoe su se u poslednjih 15 godina najviše bavili pitanjem zločinaca. Jedino što je ostalo nedovoljno istraženo jeste motivacija ubica. Čitajući radove velikih istraživača, učinilo mi se da su došli do ćorsokaka. To se zasigurno dogodilo Kristoferu Brauningu. Napravio je listu potencijalnih motiva, ali nije mogao da dođe do konačnog zaključka. Neki daju prednost antisemitizmu, drugi ideologiji. Ali na kraju sve se svodi na to da ne postoji konačan odgovor. Razlog je jednostavan. Istoričar radi na osnovu dokumenata, pa tako i na osnovu onoga što su napisali zločinci, što je samo po sebi aporija. A onda teško možete da nastavite dalje.

Koje reakcije istoričara na Vašu knjigu su najviše uticale na Vas?

Pokrenuta su interesantna pitanja o greškama u tumačenju. Jedan istoričar je prokomentarisao da sam pogrešno protumačio odnos između SD (obaveštajne službe SS) i Gestapoa, jer sam muškarce koji su radili za SD prikazao da su bili više vođeni ideologijom nego brutalna policija Gestapoa. Možda sam i u ovome, kao i u drugim stvarima, pogrešio. Ovo je roman. Kada Vasilij Grosman opisuje Ajhmana u „Životu i sudbini“, njegov opis je potpuno pogrešan. Ali ovo ni na koji način ne umanjuje značaj „Života i sudbine“. Grosman je doživeo Ajhmana kao izuzetno moćnog superčoveka, koji vlada nad svime. Ovaj utisak je proizašao iz materijala kojima je tada imao pristup. Prikaz Ajhmana nije tačan, ali da li je to zapravo bitno?

Kada Klod Lancman komentariše da je moj zločinac neuverljiv, a takođe i problematičan, on je u pravu. Međutim, da sam za naratora izabrao Ajhmana, ovaj roman nikada ne bi bio napisan. Lancman se plaši da će ljudi saznati za „Šou“ isključivo preko moje knjige. Istina je sasvim drugačija. Prodaja knjiga Raula Hilberga i Kloda Lancmana porasla je nakon objavljivanja „Eumenida“. Lancman i ja polazimo od istog pitanja da bismo došli do različitih, nepomirljivih zaključaka. I moji i njegovi zaključci su istiniti. Naša diskusija se još nije završila.

Hoće li doći do filmske adaptacije „Eumenida“?

Ne. Prava nisu na prodaju. Mislim da bi bilo nemoguće ovu knjigu pretočiti u film.

Ko će se baviti prevodom Vašeg romana na engleski jezik?

Tražimo prevodioca sa kojim ću sarađivati. Ne želim da to bude samo puki prevod na engleski jezik. Knjiga je napisana posebnim tonom, a prevodilac ga možda neće odmah pronaći.

Prašina se digla i zbog jezika kojim ste napisali Vaš roman – naime, zameraju mu to što sadrži anglicizme. Da li biste se složili da se iza ovih prigovora krije uštogljenost francuskog jezika, kojom pokušava da se fosilizuje nešto što se po svojoj prirodi neprestano razvija i menja?

Moj roman zaista sadrži anglicizme! Mnogo njih! Govorim dva jezika, tako da nije čudo što se oni kod mene prožimaju. Alber Tibode je sačinio vrhunsku studiju o Floberu koja pokazuje uticaj normanskih provincijalizama na njega. U početku se ovo smatralo problemom, ali je Flober to iskoristio da stvori nešto lepo. Svaka osoba ima svoje jezičke osobenosti. Alen Mabanku je skovao neke prelepe fraze koje potiču iz načina na koji Afrikanci govore francuski. Njegovi izrazi mogu delovati čudno ili zastarelo, ali su odlični. Zanimljivo je da je ove godine dodeljeno nekoliko književnih nagrada nefrankofonim piscima. Maternji jezik Nensi Hjuston je engleski. Ni meni ni Mabankuu francuski nije maternji jezik. Već neko vreme najznačajniji pisci u Britaniji su poreklom iz Indije, Pakistana, Japana. Zahvaljujući njima, jezik postaje bogatiji.

Autor: Samjuel Blumenfeld
Izvor: Le Monde (Le Monde des Livres)
Prevod: Kristijan Vekonj
Foto: Francesca Mantovani