Džonatan Dimblbi: O glavnoj prekretnici Drugog svetskog rata

Džonatan Dimblbi govori o svojoj novoj knjizi koja govori o Operaciji Barbarosa – brutalnoj, ali na propast osuđenoj, kampanji nacističke Nemačke za uništenje Sovjetskog Saveza 1941. godine.

Podnaslov Vaše knjige je Kako je Hitler izgubio rat. Da li stvarno možemo reći da su tih šest meseci odlučujući u čitavom sukobu?

Kada znate šta se desilo tokom Operacije Barbarosa i kakva je situacija bila do kraja te godine, prosto je bilo nezamislivo da Hitler pobedi Sovjetski Savez. Vermaht je bio veoma efektivan i efikasan, ali nije imao održive resurse da izdrži dugu borbu. Nasuprot tome, Crvena armija je u startu bila veoma slaba – ne u smislu brojnosti, već u pogledu efikasnosti, spremnosti i sposobnosti. Međutim, do kraja godine, iako je pretrpeo mnogo toga, Sovjetski Savez je bio relativno jači. I taj jaz je počeo da raste. Hitler je, po mom mišljenju – a nisam jedini koji tako misli – izgubio rat 1941. godine.

Kada tačno počinje priča? Možemo li videti začetke Operacije Barbarosa u 1920. godinama kada je Hitler pisao „Mein Kampf“?

Započeo sam knjigu misleći da ću možda moći samo malo da se vratim unatrag, do Pakta Molotov–Ribentrop koji je potpisan između Sovjetskog Saveza i nacističke Nemačke, neposredno pre izbijanja Drugog svetskog rata. Ali onda sam shvatio da idem sve dalje untarag, iz puke radoznalosti, kako bih sve mogao bolje da razumem. Smatram da morate početi od Prvog svetskog rata, jer je bitan zbog situacije u kojoj se Nemačka našla i zbog uspona Hitlera. Hitler je vrlo jasno izneo svoje stavove u knjizi „Mein Kampf“: „Želim Lebensraum, želim da uništim judeo-boljševizam, želim da uklonim Jevreje iz Evrope na bilo koji najpraktičniji način“. A što se tiče Sovjetskog Saveza, u najvećoj zemlji Evrope dešavala se revolucija. To su dve evropske velesile, koje su ili morale da podržavaju jedna drugu ili da uđu u sukob, prvenstveno zbog Hitlerovih ideoloških uverenja i potrebe Sovjetskog Saveza da sačuva svoj identitet i da se zaštiti od višestruke pretnje sa svih strana.

Da li je onda Pakt Molotov–Ribentrop predstavljao samo privremeno odgađanje neminovnog?

Mislim da nije bilo šanse da Pakt Molotov–Ribentrop potraje. Iako su se obe strane u javnosti pretvarale da su sklopile večno prijateljstvo, istina je da je Hitler već odlučio da će izvršiti invaziju. Staljin nije mogao ni da pomisli na to i želeo je da odloži sukob, iako je sumnjao da je neizbežan. Bilo je to pitanje vremena i samo je bio potreban okidač za izbijanje sukoba.

Da li je Britanija mogla nešto da učini da spreči Operaciju Barbarosa?

To je velika istorijska zagonetka. Britanija je pokušala da stvori savez ili bilo kakvo partnerstvo sa Sovjetskim Savezom uoči Drugog svetskog rata. Zaista, u leto 1939. godine, britanski pregovarači su bili u Moskvi u isto vreme kada su Nemci i Rusi vodili pregovore. U toku je bio bizaran niz dvojnih pregovora, a nijedna strana nije imala nameru da date pregovore ispoštuje. Britanci su mrzeli boljševike, iz veoma dobrog razloga. Boljševici, a posebno Staljin, delovali su ubilački, a komunizam je predstavljao pretnju zapadnom kapitalizmu. Nevil Čemberlen, i većina ljudi oko njega, mislili su – grubo rečeno – „ako uspemo da dovedemo Sovjete u sukob sa Nemcima, nećemo mnogo morati da se borimo da zaštitimo svoje interese u svetu“. Da je postojala veća spremnost da se popusti nekim sovjetskim zahtevima koje je Staljin na kraju ipak ostvario, onda bi možda došlo do dogovora. Mislim da bi tada Sovjetski Savez bio spreman. Ali nepoverenje sa obe strane je bilo ogromno.

Operacija Barbarosa je pokrenuta 22. juna 1941. godine. Da li je bila greška što invaziju nisu započeli ranije?

Okidač za raspad nacističko-sovjetskog pakta bio je Balkan. Jedina stvar od koje Sovjetski Savez nije želeo da odustane jeste pristup Crnom moru. Ali za naciste je ta teritorija bila ključna i Hitler nije nameravao da popusti. U decembru 1940. došlo je do izuzetno napetog sastanka između Molotova i Hitlera, na kojem je postalo jasno da neće doći do napretka u pregovorima. Tada su se Britanci uključili jer su želeli da zaštite svoje interese na Mediteranu i Bliskom istoku. Tako je u rano proleće 1941. godine Hitler poslao svoje trupe, koje su se tajno postrojavale za invaziju na Sovjetski Savez, na Balkan. Odlučio je da uništi Jugoslaviju i protera Britance iz Grčke, jer se plašio da će Britanci odatle moći da napadnu najranjiviji deo Trećeg rajha. Prvobitni plan je bio da se Operacija Barbarosa pokrene u maju, ali je odloženo za mesec dana. Mnogo je rasprava vođeno o tome koliko je to bilo presudno. Prema proračunima Nemaca, čak i sa kašnjenjem od meseca dana, postojalo je ubeđenje da će zauzeti Moskvu pre nego što stigne zima. Međutim, sam proračun je bio preterano optimističan, jer je u velikoj meri potcenjivao snagu Crvene armije.

Operacija Barbarosa je naizgled uhvatila Staljina nespremnog. Kako to da nije poslušao upozorenja o napadu Nemaca?

To je veoma dobro pitanje. Potpuno je nezamislivo da nije bio svestan da postoji stvarna pretnja. Iz Japana, Nemačke, Francuske i sa okupiranih nemačkih teritorija stizala su mu upozorenja da se nešto sprema. I te poruke su postajale sve glasnije. Ali on nije mogao ni da zamisli da će ući u sukob sa nacističkom ratnom mašinerijom pošto Crvena armija još uvek nije bila spremna. Zato je odlučio da ne obraća pažnju na gomilu dokaza zbog čega je i došlo do katastrofalnih posledica.

Da li ovaj nedostatak spremnosti objašnjava zašto se Crvena armija loše pokazala u prvih nekoliko nedelja?

To je bio jedan od faktora. Rukovodstvo je bilo veoma demoralisano. Nekoliko godina ranije bilo je čistki u kojima je uklonjeno na desetine hiljada viših oficira, što znači da je nedostajalo jako rukovodstvo i strateška organizacija. Odbrambene snage su se našle u lošem položaju duž granice: trupe su bile loše obučene i veliki broj oficira nije želeo da donosi odluke. Veći deo oružja je bio zastareo ili ga je trebalo popravljati. Dakle, imali su loše obučene, loše pripremljene i demoralisane trupe na pogrešnim pozicijama, koje su se borile protiv odlično organizovanog, dobro usmerenog trostrukog napada koji je izvelo 3,3 miliona ljudi. I zato je Blickrig tako zapanjujuće napredovao u početku.

U kom trenutku su stvari počele da idu naopako za Vermaht?

Čovek vrlo brzo shvati kada nešto ne ide po planu. Još početkom jula je načelnik generalštaba Franc Halder bio zabrinut zbog snage sovjetskog otpora. Ne zbog njihove veštine, niti zbog kvaliteta njihovog naoružanja, već zbog njihove spremnosti da se bore, a ne da beže, kao što su Nemci pretpostavljali da će se dogoditi.



Na kraju je Vermaht zaustavljen pred Moskvom. Zašto Nemci nisu uspeli da zauzmu grad? U svojoj knjizi tvrdite da vremenske prilike nisu bile toliko važne kao što pretpostavljamo.

Posle rata mnogi komandanti Vermahta su hteli da krivicu svale na vremenske prilike – na „Generala Blato“, kako su ga zvali. Vreme je bilo užasno. Nailazili su na duboko, veoma žitko blato zbog kog vozila nisu mogla da se kreću. Onda su nastupile izrazito hladne temperature: minus 10, 20, 30 stepeni Celzijusa, a nemački vojnici su u potpunosti bili loše opremljeni, jer se pretpostavljalo da će se Sovjetski Savez brzo predati. Vreme jeste bilo loše, ali je bilo predvidljivo. I Crvena armija je morala da se suoči sa istim uslovima, iako je za to bila bolje opremljena. U isto vreme Vermahtu je ponestajalo zaliha i goriva. Napad je posustajao. Velik broj ljudi izgubio je život. U prvih šest meseci Operacije Barbarosa Nemci su zbog smrti, zarobljavanja i ranjavanja izgubili skoro onoliko ljudi koliko su zapadni saveznici izgubili tokom celog rata. Iako su nemački gubici bili srazmerno manji od sovjetskih, bilo je to nešto što nisu mogli da izdrže. U međuvremenu, general Žukov, koga je Staljin pozivao kad god bi naišla neka kriza, usmerio je snage na zaštitu Moskve, tako da je njeno zauzimanje učinilo izuzetno teškim. Mislim da nije bilo šanse da tada zauzmu Moskvu. Bili su slomljeni. Poraženi su kao borbena, agresivna sila.

Koliko je Staljin zaslužan za konačnu propast Operacije Barbarosa?

Kada je došlo do invazije, gotovo da nije mogao da poveruje da se to dogodilo. Nakratko je postao katatoničan, povukao se u svoju daču i kao da se plašio da će ga njegovi poslušnici skinuti sa vlasti. Ali oni su mu bili apsolutno lojalni, pa se vratio. Staljin je na briljantan način okupio narod kada se obraćao javnosti. Apelovao je ne na komunizam, ne na partiju, ne na bilo koju ideološku viziju, već na narod koji je podario Tolstoja i Čajkovskog, narod sa velikim piscima i pesnicima – ruski narod. I ljude je nazvao prijateljima. Teško je opisati koliko je to psihološki uticalo na sovjetski narod – i pored toga što su mnogi i dalje verovali da idu u propast. Staljin je preuzeo komandu i pravio užasne greške, ali jedno je dobro uradio – odabrao je Žukova i još dvojicu i dozvolio im da donose odluke. Ponekad bi ih smenio, ponekad bi im protivrečio, ponekad bi insistirao na akcijama koje bi im se obile o glavu. Ali je i dalje bio moćan igrač koji uzvraća udarce.

U Vašoj knjizi dolaze do izražaja opisi divljaštva u borbama. Da li se to svodilo isključivo na međusobnu mržnju između režima?

Bilo je to neuporedivo strašnije od svega što se desilo na zapadnom frontu u bilo kom trenutku rata. Kada sam čitao detalje o tome šta su ljudi sa obe strane doživeli, užasnuo sam se, a nije mi prvi put da nešto slično čitam. Bilo je to nešto užasnije, neopisivije, varvarskije, brutalnije od bilo kog masovnog sukoba između dva zaraćena naroda koji se mogao zamisliti. Što se Nemaca tiče, mislim da je to proizašlo iz činjenice da su u značajnoj meri naučeni da slovenski narod, baš kao i Jevreje, smatraju nižom klasom ljudi. Dugo su im ispirali mozak time. Pošto su svoje protivnike doživljavali više kao „životinje“, nije im teško padalo da prekrše bilo kakva pravila ratovanja – iako je bilo nekih vojnika koji su time očigledno bili zgroženi. Komandanti koji su predvodili vojsku ponikli su na ponosnoj pruskoj tradiciji nemačke vojske, ali su čak i oni bili zaraženi ovim virusom prezira. Što se Sovjeta tiče, postojala je mržnja koja je sve više rasla, a raspirivana je pomoću propagande – podsticani su samo da ubijaju, i ništa više. To su i radili jer, sa njihove tačke gledišta, nije bilo druge opcije osim da se otarase ovog osvajača. I oni su počinili strašna zlodela. Ta zlodela ni u kom slučaju nisu mogla da se mere sa nacističkim, jer su tokom većeg dela Operacije Barbarosa bili u povlačenju. Ali su zaista i oni činili grozote kad god bi se dočepali nemačkih vojnika.

Kao što ste aludirali u poslednjem odgovoru, kako je Vermaht napredovao tokom Operacije Barbarosa tako su se odigravala masovna ubistva Jevreja. Koliko su ovi meseci bili značajni za Holokaust?

Oni koji ne prate pomno ove istorijske događaje ponekad smatraju da su Jevreji masovno stradali jedino u logorima smrti: Helmno, Aušvic-Birkenau, itd. Oni su očigledno bili kritično važni. Ali Holokaust je počeo 1941. godine, pre nego što su logori smrti počeli u potpunosti da funkcionišu, pre nego što su izgrađene gasne komore. Milion ili više Jevreja ubijeno je tokom 1941. godine. Himler, koji je bio zadužen za esesovce, zajedno je sa Hajdrihom osnovao ajnzacgrupe, čija je uloga bila da kako nemačka vojska napreduje ide iza linija i likvidira sovjetske komesare ili subverzivce. A vrlo brzo su se okrenuli Jevrejima, tako da su do avgusta već otvoreno pričali – čak se i hvalili – o broju Jevreja koje su ubili. Ubistva su izvršavana na veoma organizovan način. Postoji veliki broj primera, ali najozloglašenije je bilo ono u Babi Jaru, na periferiji Kijeva, kada su ajnzacgrupe sakupile veliki broj Jevreja i saterale ih do ivice jaruge. Od njih se zahtevalo – to su detaljno dokumentovale i same ubice, kao i onih nekoliko preživelih – da se skinu, da odlože svoje stvari na jedno mesto. Zatim su dovedeni do ivice jaruge i streljani. Nakon što završe u jaruzi, došao bi red na sledeću grupu ljudi. To se dešavalo širom fronta, od Baltika do Balkana, a ajnzacgrupama su često pomagali lokalci. U ajnzacgrupama nisu bili pijanci koji su uzeti sa ulice ili narkomani koji nisu imali mentalne sposobnosti da prosude u šta su se upustili. To su bile obrazovane osobe, doktori, ljudi koji su završili fakultete, državni službenici, koji su se dobrovoljno prijavili za ovaj zadatak. Izopačenost je bila nezamisliva. Vrhovna komanda Vermahta pokušala je da se ogradi od svega toga. Oni su se posle rata pravili da za to nisu znali. To je prosto bilo nemoguće, jer je uzelo nezamislive razmere. Oni su bili saučesnici, čak i ako nisu lično bili na tim poljima smrti kojima su kročile ajnzacgrupe.

U kojoj meri je ishod Operacije Barbarosa bio važan za Britaniju? I u kojoj meri je britanska pomoć uticala na njen ishod?

Postojala je britanska i američka pomoć po principima zajma i najma, ali 1941. godine to nije mnogo značilo. Počeli su da šalju pomoć, ali nisu slali neki značajniji vid naoružanja. Svakako da je 1943. i 1944. to mnogo značilo, ali za 1941. godinu je bilo irelevantno. Britanci su se trudili da ostanu na strani Staljina i da spreče bilo kakvu mogućnost da Sovjetski Savez bude poražen, ili da se toliko približi porazu da Staljin pokuša da sklopi drugu verziju Pakta Molotov–Ribentrop. Čerčil nije bio voljan da šalje sredstva u Sovjetski Savez jer su i Britanci bili pod velikim pritiskom. Ne samo da bi zaštitio Ujedinjeno Kraljevstvo, pošto su se plašili da će se suočiti sa invazijom ukoliko nacisti pobede Sovjetski Savez, već i da bi zaštitio imperijalne interese, koji su bili od ogromnog značaja za Čerčila. Kada je pokrenuta Operacija Barbarosa i kada su Sjedinjene Američke Države ušle u rat, stvari su počele da se menjaju. Još pre kraja 1941. godine ministar inostranih poslova Entoni Idn otišao je u Moskvu i sastao se sa Staljinom, odakle se vratio sa stavom da je vreme za pregovore o granicama Istočne Evrope. To je trebalo učiniti dok je Britanija još uvek imala moć, a ne nakon što istočna Evropa potpadne pod Staljinov uticaj. Mislim da je ovo bio primer neverovatne dalekovidosti, jer u vreme kada je Istočna Evropa potpala pod Staljinov uticaj, zapadni saveznici nisu imali ubedljive argumente u pregovorima o tome kakve slobode treba da budu zagarantovane ljudima koji tamo žive.

Za kraj: da li je Operacija Barbarosa od samog početka bila osuđena na propast ili je Nemačka mogla da pobedi Sovjetski Savez?

Zahvaljujući onome što sada znamo, možemo reći da je od početka bila osuđena na propast, ali u ono vreme niko nije u to verovao. Međutim, nema sumnje da je do kraja 1941. godine zaista bila osuđena na propast i da je Sovjetski Savez porazio Hitlerove snage, dok su zapadni saveznici imali sporednu ulogu u vidu podrške. U vojnom smislu decembar 1941. godine predstavlja prekretnicu u ratu.

Autor: Rob Atar
Izvor: BBC History Magazine
Prevod: Kristijan Vekonj