Džon Makgregor: Što više pišem, svet postaje veći

Nagrađivani britanski autor i profesor kreativnog pisanja Džon Makgregor otkriva zašto je pisanje romana „Reč za crveno“ za njega kao pisca bilo ogroman izazov.

Svedeni stil i rečenice u kojima spaja duboke misli i smisao za humor karakteristični su za pisca Džona Makgregora. Njegovi romani, uključujući i svetski bestseler „Jezero br. 13“, tri puta su nominovani za Bukerovu nagradu. U novoj knjizi „Reč za crveno“ autor promišlja o liniji između žrtvovanja i sebičnosti i istražuje nesalomivi ljudski poriv za pripovedanjem svoje sudbine – čak i kada reči iznevere.

Boravili ste na Antarktiku 2004. godine u organizaciji Britanskog istraživačkog instituta za Južni pol, ali je Vaša knjiga o Južnom polu tek nedavno objavljena. Zašto Vam je trebalo toliko vremena da napišete „Reč za crveno“?

Zato što ju je bilo teško napisati. Nije bilo lako razumeti ono što sam doživeo na Antarktiku, i bilo je komplikovano da to pretočim u reči. Na mnogo načina sam osećao da su ti pejzaži i ta klima iznad jezika, i da napisano nije ni blizu moglo to da dočara. I postoji nešto pomalo veštački u pokušaju da stvorim „izmišljenu“ priču iz „istinitog“ iskustva. Prvo sam napisao neke druge knjige, dok sam još smišljao šta da uradim s ovom.

Ova knjiga je drugačija od Vaših prethodnih. Tokom istraživanja za roman čitali ste o afaziji, prestanku funkcionisanja jedne ili više komponenti jezika usled povreda mozga. Na koji je način istraživanje uticalo na Vas?

Ideja o afaziji u stvari je ideja koja mi je, na kraju, pomogla da napišem knjigu. Afazija je bacila novo svetlo na sve moje ideje o nečemu što je „iznad“ jezika, a opet čini mi se da je postojala veza između sirove i surove tišine Južnog pola i rastuće tišine kod osobe s afazijom. Istraživanje je veoma uticalo na mene – mnogo sam naučio, tehnički, a emocionalno je bilo prilično izazovno zbog iskustava kroz koja sam prošao. Bilo je zastrašujuće, u stvari, da zamislim da lično prolazim kroz to. Jezik nas ogromnim delom čini ljudskim bićima, i sama pretnja da vam jezik bude oduzet pogađa pravo u metu. Naravno, predstavljanje tog stanja bilo je priličan izazov. Koristiti jezik da izrazite gubitak jezika na trenutke mi se činilo kao greška. Dosta sam se oslanjao na istraživanje i posmatranje.

Temeljno se pripremate i istražujete za svoje knjige. Da li uživate u tom procesu?

Možda ne bih upotrebio reč „temeljno“, ali suština je da kad pišete fikciju, neophodno je upotrebiti što više detalja kako bi se stvorila iluzija dubljeg znanja. Temeljan sam kada napisano treba da pročitaju stručnjaci za tu temu: ne želim da neko ko ima znanje ne poveruje u iluziju koju stvaram. Ali da, uživam u procesu, i u opipavanju nove teritorije. Čini mi se da što više istražujem i pišem, svet postaje veći.



Vaše knjige su osvojile brojne nagrade. Kako se osećate zbog toga?

Osećam se veoma dobro! (smeh) Mislim da se uvek može raspravljati o svrsi nagrada i njihovom značenju i onima koji ih dodeljuju. Biće uvek knjiga i pisaca koji nisu dobili nagrade koje zaslužuju i pobednika oko čijih izbora se ne slažu svi.

Kako izgleda Vaš stvaralački proces?

Varira, i tako je bilo oduvek. Sve zavisi od vremena koje mogu da odvojim. Nekad to budu neometani sati, na mestu na kome ništa ne može da me remeti. Nekad su to parčići od po 30 minuta koje ugrabim u pokušaju da nastavim gde sam poslednji put stao. Iskreno, više volim duže periode kad mogu da radim, ali nikad nisam siguran šta je zaista produktivnije. Uvek mi je od velike pomoći da „zaključam“ internet i bacim ključ.

Pamtite li trenutak kada ste poželeli da budete pisac?

Sećam se da sam kao osmogodišnjak započeo roman u svesci i da me je prošla želja posle otprilike pet stranica. Ali, osim toga, ideja da postanem pisac mi se javila prilično kasno. Pokušao sam da budem fotograf, gitarista, reditelj, i tek na fakultetu mi je palo na pamet da je pisanje nešto što bih zaista mogao da radim.

Šta smatrate prekretnicom u svojoj karijeri?

Dva trenutka. Prvi, kada sam napisao priču i pokazao je prijatelju, a onda ju je on prosledio nekom drugom, pa mi je ta osoba pisala da je uživala u priči; taj trenutak povezanosti sa nekim koga nikad nisam upoznao učinio je da se prvi put osetim kao „pisac“. Drugi, kada je moj prvi roman ušao u širi izbor za nagradu Man Booker, i kada je malecni prvi roman dostigao potpuno drugačiji status; jedan od najranijih trenutaka koji su pretvorili moje pisanje u karijeru.

Autor: Iva Burazor
Izvor: časopis Bukmarker, br. 17
Foto: © Jo Wheeler