Džon Berent o zaostavštini romana „Ponoć u vrtu dobra i zla“

Pre više od dve decenije knjiga „Ponoć u vrtu dobra i zla“ predstavila je Savanu ostatku sveta. Pisac Džon Berent je ponovo posetio ovaj grad 2015. godine.



Objasnite nam kako se grad promenio od kada ste svoje živopisne opise Savane stavili na papir.

Tada je bio ekonomski pad. Glavna ulica je bila krcata zamandaljenim izlozima i prodavnicama perika. Danas je to prometna ulica sa brendiranim prodavnicama i puna je naroda.

I biće ih još.

I biće ih još. Sa ekonomske strane, razlika je ogromna. Ljudi su došli u Savanu iz ovog ili onog razloga, a tome je donekle doprinela i knjiga. Zapravo, bio sam na zabavi u Savani pre 5-6 godina i neka žena mi je prišla i rekla: „Moram da vam kažem da se Savana promenila od kada ste vi bili ovde. Ja sam sada jedina od lokalaca u svom bloku“, što me je šokiralo.

Mislila je na to da je rođena i odrasla u Savani?

Da, skoro svi, ili bar 90 posto ljudi koji su živeli u Savani bili su lokalci koji su se tamo rodili i odrastali. To pokazuje koliko su se stvari promenile.

Šta mislite, koliko je toj promeni doprinela knjiga?

Zaista ne znam. Bilo bi arogantno da prihvatim sve zasluge. Mislim da je Fakultet umetnosti i dizajna Savane takođe donekle zaslužan za ekonomski procvat, da budem skroman. Neko mi je prišao na ulici i rekao: „Gospodine Berente, želim da znate da zbog vaše knjige sada plaćamo veći porez na imovinu“. Odgovorio sam: „Znate li da je za to zaslužan i fakultet?“ Spreman sam da delim krivicu isto kao i zasluge.

Da li ste ikada pomislili da bi Savana bila drugačija da nije bilo knjige?

To mi nikada nije palo na pamet. Mislim da bi bila drugačija jer su vremena drugačija. Ne znam koliki bi ekonomski napredak Savana ostvarila da nije bilo knjige. Nikada nisam zaista razmišljao o tome. Verujem da bi se stvari s vremenom popravile i bez knjige, ali možda ne u toj meri.

Kada u knjizi prvi put kročite u Savanu, kao da pronalazite skriveni dragulj nepoznat većem delu sveta. Da li još postoje takva mesta?

Nema ih mnogo. Ako pronađete neko, napisaću knjigu o njemu. Sviđa mi se što nisam našao samo primamljivu priču i predivne likove, već je i sam grad kompletan glavni lik. Savršeno se uklopio u knjigu. Naravno da bih voleo da pronađem još jedan, ali to bi morao da bude grad koji je božanstveno lep, koji ima istoriju (što znači da nije samo naprasno iždžikljao) i da ima ljudi... Ne znam da li ću ikada pronaći takvu mešavinu ljudi, mesta, istorije i kulturne neusaglašenosti. Sumnjam da postoji još jedan grad sa osobinama Savane.

Da li mislite da je Savana još toliko neobična i živopisna kakva je bila u Vašoj knjizi iako se promenila?

Nisam siguran, jer atmosfera u „Ponoći“ ovisi o tri glavna lika. Savana je četvrti. Tri glavna lika su: Džim Vilijams, šarmantni pijanista Džo Odom i razuzdana Ledi Šabli. Svako od njih je posedovao veoma upečatljivu ličnost i svi su imali smisao za humor. Sada dvojice više nema, Džo Odom i Džim Vilijams su mrtvi, ostala je samo Šabli, a ni ona više nije stalno u Savani. Još je samo grad tu. Još uvek je neverovatno lep i čudesan. Najveći uticaj na moje pripovedanje su imala tri glavna lika koja sam pomenuo. Sporadični likovi, poput Eme Keli (dame od 6.000 pesama) i svih manje poznatih ljudi koji lutaju gradom, još su tu. Mogu se pronaći. Međutim, sada mogu da se izgube među studentima umetnosti, kojih ima mnogo. Sada kada dođem na nekoliko dana, ni sam ne znam koliko ću zateći onog starog od Savane.

Autor: Emili Džouns
Izvor: gpb.org
Prevod: Đorđe Radusin