Džo Aberkrombi: Trudim se da izbegavam sujeverje koliko god mogu kada pišem

Danas razgovaramo sa Džoom Aberkrombijem, autorom romana „Iz čista mira“, drugog dela serijala Doba ludosti.



Deluje da ste prilično glatko uspeli da objavite roman „Iz čista mira“ za vreme korone. Kako ste to postigli, da li ste imali neke dodatne prepreke ili je sve teklo kao po loju?

Pretpostavljam da je bilo kao kada gledate labuda kako lagano plovi rekom i izgleda graciozno i divno, ali ispod površine divljački mlatara nogama. Kod ovih knjiga je plan oduvek bio da pokušam da unapred napišem prvi rukopis za sve tri, kako bismo mogli da ih objavljujemo u redovnim intervalima i da se potrudimo da prva bude što bolja zbog kraja treće knjige. Težak deo posla se odvijao pre dve ili tri godine kada sam završavao prvi rukopis. Kada smo imali okviran rukopis, ostalo nam je samo peglanje. Teklo je glatko u granicama normale. Kada je prvi rukopis bio završen i kada sam znao da u suštini imam strukturu knjiga, sve drugo je išlo lakše. Ostalo je još puno posla, ali je posle toga bilo lakše.

Noge i dalje mlataraju, ali patka se glatko kreće.

Patka se glatko približava cilju, i bude li sreće, treća knjiga će izaći blagovremeno, ako se bogovi umilostive. Zbog svega ovoga sa koronom mnogo vremena provodim sedeći kod kuće pred ekranom i to se nije promenilo.

Izolacija je za pisce uglavnom uobičajena pojava, jer pisci obično borave u svojim jazbinama i pišu.

Ako vam ne prija sopstveno društvo, onda se bavite pogrešnim poslom, to je sigurno.

Što se tiče knjige, pročitao sam je sinoć. Mogu vam reći da naslov nove trilogije Doba ludosti dobija smisao kada malo proniknemo u dubinu. Šta za Vas znači taj naslov, šta znači Doba ludosti za samog pisca Prvog zakona?

Naslov se delimično odnosi na događaje u knjigama. Svet ulazi u industrijsko doba, uz mnogo promena u društvu i okreće se naglavačke. Brojne društvene revolucije prate industrijsku, a možda slede i velike političke revolucije. To je period kada je sve novo i drugačije i ljudi reaguju na potpuno izmenjene okolnosti, ubrzo se i sami menjaju, ali bih rekao da se to donekle dešava u našem svetu. Osećamo se kao da živimo u periodu preokreta, populizma i, na neki način, ludosti. Ovaj period ne liči ni na jedan koji sam proživeo. Kao da su društveni i politički svet veoma uzdrmani i niko nije siguran šta nas čeka. Pretpostavljam da se knjiga istovremeno bavi i time.

Apsolutno. Hteo sam da kažem kako sam našao mnogo sličnosti sa trenutnom situacijom u ovoj knjizi. Deluje mi kao da prava ludost proizilazi iz različitih sukobljenih političkih ideologija. Niste se previše zadubili u to, ali definitivno postoji fina ravnoteža, osvrćete se i na situaciju u stvarnom svetu. Da li ste vagali gde da ubacite stvarne probleme, a gde one iz Prvog zakona?

Nikada ne bih želeo da otvorim knjigu nekim značajnim stavom o stvarnom svetu. Mislim da se to dešava slučajno, da se deo stavova prelije u knjige. Međutim, smatram da na prvom mestu uvek treba da bude priča o svetu i likovima koje pratimo, a da se svaki komentar na stvarni svet i stvarnu politiku desi samo uzgredno. Ne pokušavam da nametnem ozbiljne stavove, nadam se da tema sama proizilazi kada pišem dobru priču. Kod ovih knjiga je to interesantno jer sam prvi rukopis za „Malo mržnje“ napisao pre četiri ili pet godina, a tamo postoji jedan duži deo o obaranju spomenika, pobunama i bezakonju u velikim gradovima. To sada deluje neprimereno tačno, s obzirom na situaciju sa koronom. Za treću knjigu sam zaista morao da se podsetim nekih delova koji su delovali previše istinito i gde su komentari bili previše otvoreni. Možda će neki ljudi i dalje tako misliti, iako je knjiga napisana ranije. Uvek postoji rizik da će vas događaji preteći i prikazati knjigu u malo drugačijem svetlu.

Nije dobar znak kada je neko ko piše o „dobu ludosti“ zabrinut što će stvarni svet da ga oslikava.

Tako deluje da moja ludost malo kasni. Stvarni svet nas je preduhitrio na mnogo načina, naročito ako ste ljubitelj grimdark fantastike.

To je zastrašujuće precizno, ali napraviću digresiju ka ličnom odnosu prema ovoj knjizi. Savina mi je postala favorit, apsolutno se divim njenoj priči i putovanju. U ovoj knjizi postoji toliko trenutaka, pogotovo onaj kada se udaljava od oca (to mi je bilo tako prirodno i ljudski), jer se ona suočava sa toliko toga, prolazi kroz mnogo poteškoća u ovoj knjizi. Kakav je bio proces stvaranja njenog lika?

Pretpostavljam da je sličan kao kod svakog drugog, nisam siguran da postoji konkretan proces. Započnem sa predstavom kakav će biti lik, a ovi likovi očigledno vuku duboke korene iz drugih knjiga; ne pojavljuju se u njima, ali tamo su im roditelji, a oni su plod prošlosti svojih roditelja i njihove situacije, koja je opisana u drugim knjigama. Pretpostavljam da Savina delimično prevazilazi očekivanja kakvo bi bilo dete takvih roditelja, koji su talentovani, moćni i impresivni, ali i osakaćeni i teški ljudi na svoj način. Takođe, šta bi odgoj takvog lika mogao da učini, a zatim i kako se svet promenio i kakva će tu biti njena uloga. Naravno, ona predvodi ovu novu vrstu industrijalaca, pronalazača i inženjera koji preoblikuju ekonomsku i društvenu scenu. Morala je da bude prilično žestoka, dinamična i samopouzdana ličnost kako bi to imalo ikakvog smisla. Jednom kada shvatite kakva je uloga lika u priči i kakva mu je prošlost, zaista se radi samo o pisanju iz njihove perspektive i posmatranju kako se njihov glas i osećaj razvijaju. S vremenom mi je to postalo važnije od planiranja, iako su oba aspekta podjednako važna i međusobno se dopunjuju. Ovih dana naročito volim da brzo započnem poglavlje ili dva iz neke perspektive i steknem uvid kako je biti u koži datog lika. U idealnim uslovima veoma brzo steknete utisak ko je ta osoba, ali ponekad je potrebno više vremena i teže je. Međutim, kada je u pitanju Savina, napisao sam nekoliko scena iz njene perspektive u „Malo mržnje“ i veoma brzo je sve leglo na svoje mesto: njen odnos sa Zurijem, njihova dinamika u duetu, njen odnos sa roditeljima i način na koji se ophodi prema drugim likovima počinju da je fino definišu i ona je na neki način vodeći glas ovog serijala. Ostali likovi su važni, ali njena priča je u središtu. Ona se od početka razvijala kako treba, zbog čega sam zadovoljan. Podložna je velikim promenama i u sledećoj knjizi.

U prethodnom intervjuu ste naveli da pojedini likovi prosto završe na stranicama i da odmah poznajete njihov glas, kao da su prisutni, dok za druge morate da se vraćate i pišete iznova i iznova. U koju kategoriju spada Savina?

Ona je bila prilično jednostavna. Zanimljivo, nijedan lik iz ove knjige nije bio preterano težak za pisanje. Neki su bili zahtevni, kao što je to uvek slučaj, ali uopšteno je bio prilično jednostavan proces. Zaista pomaže kada nastaju od poznatih likova, kao što su njihovi roditelji, i kada imamo jasno definisane kulture, u poređenju sa začetkom nove knjige u novom okruženju sa potpuno nepoznatim ljudima. Međutim, oni su proistekli sasvim prirodno iz pređašnjih dešavanja. Rike i njen odnos sa Izen je funkcionisao vrlo jednostavno i fino. Veoma brzo sam dobio osećaj i dozu humora koje sam želeo, pretpostavljam zbog toga što mi je tu inspiracija očigledno bila severnjačka kultura i ton koji mi je prilično prirodan i kome lako mogu da se prilagodim. Međutim, niko od njih nije bio prezahtevan. Pretpostavljam da je Orso ispao dobro, Savina je ispala dobro. Leo nije baš dopadljiva osoba, nekako je vrlo neprivlačan tip i ponekad je teže pisati iz takve perspektive, ali opet, verovatno si zaključio po kraju knjige da se on veoma menja. Idealno, želeo bih da se različiti likovi istaknu u različitim delovima priče i da su određeni delovi usmereni više na njih, dok se drugi utapaju u pozadinu i to stvara vrstu konstantno rastućeg i napredujućeg kolaža pojedinačnih glasova.

Što se tiče Lea, za mene je on bio odličan primer kako ljubomora i ambicije mogu da nas zaslepe u kritičnim trenucima. Da li ste namerno odlučili da na određenim mestima prikažete njegove mane ili više volite da otkrivate priče likova dok pišete? Da otkrivate da li se nešto prirodno uklapa ili je to godinama unapred isplanirana misao, kao da znate na šta će se sve na kraju svesti?

Ne znam da li ti je poznata Šekspirova drama „Henri IV“. Tu dramu veoma dobro znam i osnovni zaplet čine dva princa: Hal, budući Henri V, i Hotspur, koji je njegova sušta suprotnost. Hal je spletkaroš i rasipnik, a Hotspur je slavni heroj, ali je uz to usijana glava i tvrdoglav, a njegov mačo stil će ga odvesti u propast. Iako poseduje brojne izvrsne kvalitete, previše je ishitren, nije proračunat kao Hal. Ta bazična suprotnost mi je bila inspiracija za osnovnu temu ovih knjiga. Leo podseća na Hotspura, u suštini je heroj, naočit i ugledan ratnik, ali je istovremeno prilično brzoplet, ishitren i neoprezan, pa neko ko je hladnije glave neprestano mora da ga smiruje. Kada više niko ne može da ga iskontroliše, uslediće nekakva nevolja. U mojoj glavi njegova priča bila je dobro definisana od samog početka i samo je trebalo naštimovati odnose i likove kako bi sve imalo smisla i kako bi lik delovao prirodno.

Da, i njegovo strašno nadmetanje sa Savinom je zaista iznedrilo mnoge zanimljive trenutke.

Zaista volim kada imamo razvijene likove sa prepoznatljivim karakterom i posmatramo kako će se oni ophoditi prema drugim likovima. Neki likovi se ne sreću često i ne komuniciraju mnogo, a kada se sastanu, uvek je sjajno videti kako se suprotnosti ponašaju na stranici, i to me često zabavlja.

Ako nemate ništa protiv, imam nekoliko pitanja obožavalaca. Svaka grupa obožavalaca želi da kako njihov pisac piše. Da li sedite po šest sati uz činiju kikirikija dok svira muzika ili ste sami u mračnoj sobi za pisaćom mašinom? Kako izgleda vaš proces pisanja?

Rekao bih nezanimljivo. Trudim se da izbegavam sujeverje koliko god mogu kada pišem. Kada sebe uveravate da vam je potrebna amajlija za pisanje i da bez nje nikada nećete stvoriti nešto vredno, imate izgovor da ne napredujete kada ona prestane da deluje. Iz tog razloga pokušavam da se prema pisanju odnosim kao prema relativno dosadnom poslu, gde provedem neko vreme sedeći ispred ekrana. Ne morate da ulažete sate i sate, dovoljno je da u početku prvom rukopisu posvetite tri ili četiri sata dnevno, kada ste zaista koncentrisani i kada možete da napišete mnogo reči. Teško je održati nivo koncentracije duže od toga. Ja pokušavam da pišem u delovima, ali da se ne zabrinem previše ukoliko nekada stvari ne idu kako treba, jer se nadam da će drugi put ići bolje. Samo pokušavam da sednem i napredujem. Imam pokretni sto. Kada pišem, podsećam sebe na Sandens Kida u situaciji kada mora da pogodi kutiju šibica pa promaši, ali je zatim u pokretu raznese na komade i kaže kako je bolji kada se kreće. Osećam da mi je bolje kada stojim, kada mogu da se krećem i da puštam ideje da naviru. Zaista ne volim da sedim, to radim za ispravke i revizije, ali kada smišljam nešto novo, volim da stojim i osećam da vladam prostorom.

Imam pitanje o nečemu što mi se zaista svidelo u ovoj knjizi. Kako ste odabrali citate, jer različiti delovi knjige imaju citate koji joj nekako određuju ton? Koliko vremena Vam je trebalo za njih i gde ste ih pronašli? Svi su veoma prikladni za dešavanja i zaista su mi se svideli.

Neki ljudi povremeno kažu kako ne vole citate u knjigama fantastike. To ih odvaja od tog izmaštanog sveta, ali meni je to malo čudno. Ja volim da pamtim misli koje su rekli filozofi, glumci i drugi ljudi, a koje se nekako uklapaju u ono što pokušavam da napravim u određenom delu. Postoji toliko pametnih, mudrih i genijalnih misli koje su izrečene kroz istoriju da bi bilo šteta da ih ne citiram. Recimo: „Trojica će sačuvati tajnu ako su dvojica mrtva“, to je prvi od Bendžamina Frenklina. Deluje zaista prikladno za spletkarenje i zavereništvo, za ljude koji su u dosluhu. Tu je i jedan od Helmuta fon Moltkea: „Nijedan plan ne preživi susret s neprijateljem“. Mislim da je to treći po redu i zanimljivo je što je u originalu tu bio citat Majka Tajsona: „Svako ima plan dok ne dobije šakom u lice“. To je vrlo tajsonovski način da se kaže ono što je Helmut fon Moltke govorio, ali su me malo brinula autorska prava. To nije slučaj kod Fon Moltkea, jer je mrtav već nekoliko vekova. Uvek je lepo kada su moji mislioci mudri i mrtvi, onda mogu da im kradem ideje. Volim te stvari i generalno sam za knjige Prvog zakona naslove preuzimao iz nekog citata. Uvek sam voleo što su za te knjige i naslove inspiracija citati, primera radi iz romana „Za kim zvono zvoni“. Fascinantno je jer vas tera da razumete odakle je taj citat i kako se odnosi na ono što čitate. To mi je zaista inspirativno i zanimljivo i nekako dopunjuje knjigu, poput male zagonetke za čitaoca i uvek sam to voleo. Problem je u tome što morate stalno da ih pronalazite. Povremeno sam nailazio na citate dok sam listao drevne tekstove, što često radim, ali češće ih pronalazim pretražujući ključne reči na internetu. To volim da radim i negde imam ogroman spisak citata koje sam izvukao sa različitih mesta. Kada god vidim nešto što zvuči mudro, upišem to na spisak, nikad se ne zna gde se može uklopiti.

Prvi na koji sam naišao je Ničeov i glasi: „U doba mira ratoborni čovek napada samoga sebe“. To mi je baš dobar uvod i svideo mi se, svaka čast za to.

Zahvaljujem Ničeu što je obezbedio najbolji deo moje najnovije knjige.

Nije najbolji deo, ali je veoma dobar uvod. Hvala na razgovoru, Džo. Uskoro ću napisati recenziju.

Jedva čekam da je čujem, ako je dobra. Ako nije, mrtav si za mene. Šalim se.

Izvor: YouTube
Prevod: Đorđe Radusin