Ovaj intervju je rađen putem mejla povodom objavljivanja knjige „Đavolova ostava“ širom sveta. Ugledni britanski autor objašnjava kako je nastalo ovo delo, i zašto je mu je baš trpeza poslužila kao inspiracija.
Zbog čega ste odustali od uobičajene strukture?
Pomislio sam da bi to bilo zabavno – a upravo mi je nešto zabavno i bilo potrebno nakon četiri godine provedene u sumornoj atmosferi romana „Karantin“ i „Posle smrti“. Dopala mi se ideja da napišem neku vrstu kumulativnog štiva, da napravim svojevrstan pačvork sačinjen od priča kojima je zajedničko sve osim jedne stvari. Jedinstvo mesta, vremena, teme, stila, tona – sve, osim jedinstva likova. U stvari, „Đavolova ostava“ sadrži veće jedinstvo od većine konvencionalnih romana. Oduvek sam znao da će se ovaj pačvork sastojati od 64 parčića. To bi mogla biti i šahovska tabla koju čine priče o hrani, ali čiji će sveukupan uticaj biti mnogo veći od prostog zbira njenih delova.
Postoji jedna narodna priča koja odgovara ovoj arogantnoj ambiciji i savršeno ilustruje ovaj matematički princip: seljak odlazi kod moćnog kralja koji se dosađuje i zahteva od njega da podeli sve žito iz ambara jer narod gladuje. Kralj je uvređen i naređuje da seljaka pogube – ali onda, iz čistog hira, odlučuje da bi mogao da izvuče i neku zabavu iz cele situacije. Zatražio je da donesu šahovsku tablu i poslao je po dželata. „Ako ja pobedim, odmah umireš“, rekao je seljaku. „Ali ako ti pobediš, zaklinjem se u sopstveni život da ću ti ispuniti jednu skromnu želju pre nego što ti skinemo glavu sa ramena.“ Seljak pobeđuje. (U narodnim pričama seljaci uvek nadmudre vladare.) „Evo moje skromne molbe“, rekao je seljak kralju. „Stavi dva semena žita na prvi kvadrat šahovske table za svoje gladne podanike. Zatim stavi četiri na sledeći kvadrat. Onda udvostruči broj semena na svakom kvadratu dok ne dođeš do šezdeset četvrtog.“ A kralj je pomislio: „Dva, četiri, osam, šesnaest, trideset dva... to zaista jeste skromna molba.“ (Sada ćete morati da se latite digitrona. Do 32 polja već je nagomilano gotovo 5 miliona zrna. Mrzi me da računam koliki je rezultat na kraju, ali dovoljno je da zamislite prazne kraljevske ambare i site podanike.)
Kako je, dakle, nastala ova knjiga?
Zanteresovao sam se za kulturu i politiku hrane i za načine na koje se mogu pratiti i velike civilizacijske i lične drame putem proučavanja porodičnih ostava i obroka u restoranima. Stavljanje hrane na tanjir pred vašu decu, na primer, može značiti mnogo toga – to je čin ljubavi, to je sredstvo kontrole i biološki impuls. I svaki obrok ima nekakav podtekst. Odluka da se sa novom devojkom upoznajete uz obrok nema mnogo veze sa hranom, već predstavlja svojevrstan izraz ljubavi. U svakom slučaju, jasno vam je šta želim da kažem. Zamišljao sam i nadao se da bih mogao ‒ ako bih se usredsredio na trpeze čovečanstva ‒ da pronađem neki pametniji način posmatranja sopstvenog identiteta u ovom novom milenijumu u kom su svi opsednuti sami sobom. To je na neki način bilo putovanje u nepoznato. Znao sam tačno šta želim da postignem romanom „Posle smrti“ i pre nego što sam ga napisao. Ali kad je reč o „Đavolovoj ostavi“ bio sam prosto radoznao šta ću sve otkriti do kraja. Kakav će biti ton romana? Koliko će biti mračan? Mislim da se na kraju ispostavilo da je ova knjiga mnogo nežnija i sentimentalnija nego što sam očekivao. Veoma mi je drago što je tako i zahvalan sam zbog toga. Knjiga je ispunjena ljubavlju, velikodušnošću, ali i gubicima. A takvi su i obroci.
Zanima me: da li ste vi gurman? Koje je vaše omiljeno jelo?
Ne, ja sam suviše veliki čistunac da bih bio gurman. Kada sam u restoranu, ja uživam u društvu, a ne u hrani (ili računu). Moje omiljeno jelo? Ako bih do kraja života morao da jedem jedno jedino jelo, onda bi to bio krompir.
Jednom prilikom ste izjavili da će ova knjiga biti „razigrani odmor“ i da se nadate da ćete uspeti da izbegnete „strogost i moralisanje“. Mislite li da ste uspeli u tome?
Ko to zna? Problem je u tome što je za mene zabavno, ono što je za većinu strogo i mračno. Što mračnije to bolje.
Da li radite na više knjiga u isto vreme? Vi ste vrlo plodan pisac – vaše knjige izlaze na svake dve godine. Kako vam to polazi za rukom?
To nije težak posao. To čak i nije pravi posao. To vam je, u stvari, prosto k'o pasulj. Postoji li išta zabavnije od šlepanja kroz život, pričanja laži i zarađivanja od toga?
Izvor: jim-crace.com
Prevod: Maja Horvat