Džilijen Flin ne želi da piše o ženama kakve biste vi hteli da vidite

U razgovoru sa koleginicom Megan Abot, autorka romana „Oštri predmeti“, raspravlja o ženskom besu koji je nadahnuo njen debitantski roman, a zatim i osvojio Holivud.
 
Pre šest godina, kada je objavljen njen ogromni hit „Iščezla“, mračan i zajedljiv stil Flinove delovao je odvažno i uzbudljivo. Gledajući iz ove perspektive na uspeh romana i njegovu junakinju sociopatu Ejmi Dan, teško je ne videti seme dubokog ženskog besa koji je punu eksploziju doživeo sa trenutnim #MeToo pokretom. S obzirom da je ta knjiga postala fenomen, Flin je uglavnom angažovana za Holivud. Uradila je adaptaciju romana „Iščezla“ za režisera Dejvida Finčera i učestvovala u pisanju scenarija za predstojeći film „Widows“ režisera Stiva Mekvina, u kome se radi o ženi koja krene putem zločina posle ubistva svog supruga.
 
Sada se Flin preselila i na televiziju: 8. jula je, na kanalu HBO, bila premijera serije „Oštri predmeti“, urađene po njenom debitantskom romanu. U pitanju je ozbiljna produkcija, sa Ejmi Adams u ulozi Kamil Parker, problematične reporterke koja se vraća u svoj rodni grad da izveštava o ubistvu dve mlade devojke i suoči sa vlastitim demonima iz detinjstva. Kao jedan od izvršnih producenata, Flin je bila aktivno uključena, pišući epizode i sarađujući sa glavnim producentom Marti Noksonom („Nerealno“) i režiserom Žan-Mark Valeom („Nevine laži").
 
Sa svojom temom ženskog saučesništva, „Oštri predmeti“ su savršeno u skladu sa vremenom. Odgledala sam prve tri epizode pre nego što sam se srela sa Flin, i njena buntovnička, gotička energija je i dalje brujala u mojoj glavi dok smo prolazili kroz njenu knjigama ispunjenu kuću, upotpunjenu bibliotekom sa skrivenim prolazom.
 
Počnimo sa romanom „Oštri predmeti“. Započeli ste seriju 2016. godine. Da li je bilo puno rasprave o predsedničkim izborima – o odnosu među polovima koji su postali aktuelni?

Bilo je razgovora ali to tek treba da se razvije. Serija je, pre svega, priča o životu pre nastanka pokreta #MeToo. Govori o onome što se dešavalo ženama kada su morale da ćute i o tome što se dešavalo kada je njihov bes bio suspregnut. A kada su žene konačno počele da pričaju svoje priče, to je podiglo svest mase, ali mi i dalje imamo predsednika koji je picohvatač. Uprkos mnogim hrabrim, snažnim ženama, to je i dalje jaka struja u Americi.
 
Šta su vam bili prioriteti za ovu seriju?
 
Da bude jasno da je reč o matrijarhatu. Želela sam da bude jasno da moć može biti ružna, i da je matrijarhat podjednako loš kao i patrijarhat. Možda deluje drugačije, ali moć je krvava.
 
Žene upravljaju gradom, rade loše stvari.
 
Ova priča je i o tome šta žene mogu da učine jedna drugoj – zašto su okrutne jedna prema drugoj, zašto ne posegnu jedna za drugom i pomognu. Kao što je Medlin Olbrajt rekla: „Postoji posebno mesto u paklu za ženu koja ne pomogne drugoj ženi“.
 
Ali takođe znamo i razlog zašto je tako: zato što na vrhu nema mesta za sve. Muškarci su uvek zauzimali mesta umesto žena u svakom mogućem sloju društva. Zato je uvek tu bio strah od pomaganja, jer je to značilo da će na položajima biti još veća gužva i uvek je tu bilo pitanja: „Hoću li ja ispasti?“
 
Da li ste se brinuli što je serija ostala verna nasilju i turobnoj atmosferi romana?
 
Zato smo je toliko dugo i stvarali, i zato je nisam ni prodala dugo vremena. Želela sam da budem sigurna da ćemo videti Kamilinu tamnu stranu – kako pije ujutru, kakve sve poteze pravi da bi pokazala svoju hrabrost, i njene različite ožiljke.
 
Takođe sam želela da budem sigurna da niko neće hteti da od nje napravi nešto drugo. Za mene je Kamil u suštini fina osoba uprkos svemu što joj se desilo. To i uočite kada uđete u njen svet ‒ vidite kako se ophodi sa ljudima. Ali ne trči okolo spasavajući bebe i mačiće samo da bi publika bila sigurna da je dobra osoba.
 
Niste li rekli da je gledanje izvedbe Ejmi Adams delovalo kao da je izašla pravo iz vašeg uma?
 
Bilo je pomalo uznemirujuće. Prvog dana kada sam se pojavila na snimanju, bila je obučena kao Kamil i nosila isto što i ja. Imamo fotografiju da to dokažemo. Bila sam u fazonu – moram malo da se doteram.
 
Ali znala sam da će uspeti. Bila je veoma posvećena liku Kamil. Dešavalo mi se da se zabrinem za nju dok sam gledala sirov materijal. A kad bih joj prišla da je pitam da li je dobro, onda bi se nasmejala i rekla: „Seti se, ja sam Ejmi. Čvrsta sam. Sve je u redu.“
 
Kamil deluje kao neko ko je prošao kroz puno toga.
 
Ona je vrlo oprezna. Pažljivo odmeri svakoga kada uđe u sobu.
 
To stvara veliku napetost.
 
Da, čak i kada ode po šolju kafe, oseća se napetost.
 
Serija je onoliko mračna i močvarna koliko su „Nevine laži“ bile sjajne i čiste. A opet, zato što se bavi zločinom i žene su u središtu priče, deluje da je shvaćen kao prirodni nastavak.
 
A to je potpuno netačno tumačenje. Ne čini uslugu ni jednoj ni drugoj seriji.
 
Niti ženama.
 
A ni gledaocima. Samo zato što su žene u njoj ne znači da je ista kao i serija „Nevine laži“, koju sam uzgred rečeno volela, ali svako ko ovo bude gledao u nadi da će biti videti nastavak „Nevinih laži“ reći će: „Šta ste mi ovo uvalili jebi ga? Isuse Hriste.“
 
Mislim da je „Veniti fer“ bio u pravu kada je rekao da ova serija nije kao „Nevine laži“ već kao „Pravi detektiv“. Ali umesto Metju Mekonahija koji raspreda o tome kako je biti muškarac, ovde se radi o tome kako je biti žena. I nadam se da to neće odbiti muškarce, jer je sjajna detektivska serija.
 
Misterija nas uvuče u sebe, ali vi ste uz to prokrijumčarili razne ideje o ženama i moći.
 
Mislim da je tužno to što sam 2005. godine, da bih pisala o ženama i nasilju, seksualnosti i besu, morala to da prerušim u triler. Inače to niko ne bi čitao. I evo nas, 13 godina kasnije, to je još uvek slučaj.
 
Čak i sada, kada toliko žena priča o tome koliko su besne.
 
Mislim da postoji duboki strah u društvu od ženskog besa, delom i zbog toga što ga do sada nije bilo dovoljno. Muškarci se – i govorim baš uopšteno – veoma plaše onoga sa čim ne znaju kako da se nose. Nisu morali puno da se nose sa ženskim besom, a smatraju da bi trebalo to da rade.
 
Osećaju se nesposobno.
 
A toga se veoma plaše, i ljute se. Osećaju bes prema onome što ih plaši i što ne razumeju.
 
Ali reći ću vam šta mene brine: svakakve teorije. Organizujem javne tribine na kojima imam priliku da čujem žene kako nam savetuju da ne treba da budemo besne, da ne treba da se priključujemo pokretu (#MeToo) sa besom, da taj pokret treba da prigrlimo sa pažnjom i nežnošću. A ja mislim da je to blesavo.
 
Danas ima mnogo razloga za bes – naročito kod mnogo, mnogo žena koje su pretrpele nasilje – i ovo je doba da se bude besan. Budimo veoma besne. Konstruktivni bes je veoma korisno oruđe, i stvar koju je veoma važno izraziti.
 
Zato što pišem o složenim ženama – ženama koje osećaju bes, agresivnost i žudnju – često čujem nešto što ti, kladim se, čuješ i češće: nisi feministkinja ako predstavljaš žene u lošem svetlu.
 
Često nagrabusim zbog mojih junakinja – a pogotovo zbog Ejmi iz romana „Iščezla“ jer se ona pretvara da je silovana – ljudi mi šalju statističke podatke o tome koliko je malo verovatno da bi to neka žena tvrdila. A ja uvek istaknem da je Ejmi sociopata. Ona ubija osobu i smešta svom mužu. Da sam napisala da je neka dobra žena to uradila, to bi bilo čudno.
 
Mislim da neki ljudi veruju da romani treba da istaknu neku ideologiju a ne da budu nejasni. Romani treba da budu nejasni. Zašto su ženski pisci imaju obavezu da predstavljaju samo junakinje pune vrlina?
 
Smatram da je pisanje o određenoj vrsti žena isključivo i odraz ženomrstva. To nameće da žene moraju biti određena vrsta ličnosti. To nas vraća u kameno doba – kao da su žene svetice i samim tim nisu ljudi, a ako odstupimo od tog modela, bićemo ozbiljno kažnjene. To poriče našu ljudskost.
 
To mi čak ni ne smeta. Jednostavno se odbija od mene. Smešna mi je ta primedba o tome da su moji romani „mizogini“ zato što ne pišem o ženama kakve oni žele da vide.
 
Šta stoji iza onog famoznog govora iz romana „Iščezla“?
 
To se desilo nehotice – vežba iz pisanja koju sam uradila jednog poslepodneva, kao neku vrstu slobodne forme. Po pravilu, takve stvari ne koristim u knjizi – to je varanje – ali toliko mi se dopalo da sam morala to da ostavim. A zatim je to postalo nešto bitno.
 
Imam teoriju o tome: bilo je to upozorenje koje je najavilo sve ono što će nastupiti.
Žene su reagovale na to jer si rekla stvari koje smo sve znale ali nismo o tome govorile naglas. To je lebdelo u vazduhu...
 
A niko to nije artikulisao.
 
Tvorac si, glavni i izvršni producent serije „Utopija“, koja kreće uskoro. Da li o ovim pitanjima misliš drugačije, sada kada si u poziciji da zaposliš pisce da kažu određenu vrstu priča?
 
Pokušali smo da angažujemo žene pisce, žene režisere. I dobra je vest da nam nije bilo lako.
 
Zbog velike potražnje?
 
(Klima glavom) Sada je dobro doba za nadarene žene, režiserke i scenaristkinje. Videćemo da li će se taj trend održati u budućnosti.
 
Nakon serije „Utopija“, da li imaš planove šta dalje? Televizija, film ili knjige?
 
Spremna sam da se vratim knjigama. Da završim roman na kome radim.
 
U jednom intervjuu si izjavila da si napisala „jebeno najbolju prvu stranicu koju si ikada smislila“. Tome sam se naglas obradovala. Ne očekuje se da žene pričaju takve stvari.
 
(Smeši se) Mnogo volim tu prvu stranicu.
 
Da li osećaš neku vrstu odgovornosti da sada pišeš samo priče sa ženama u centru priče?
 
„Utopija“ je triler o teoriji zavere, tako da je drugačiji. Ne može uvek žena da ima ulogu mračnog naratora!
 
Bilo je vreme za kreativnu promenu.
 
I da imam mnogo junaka... koji rade loše stvari.
 
Muškarci i žene.
 
Tačno.
 
Dok smo išle, prošle smo pored par postera za glamurozne filmove holivudskog Zlatnog doba, uključujući tu naročito upečatljiv plakat za film Sema Pekinpoa, „Bekstvo“. „Onaj drugi Stiv Mekvin“, rekla sam, gledajući tu zvezdu, klasičnog američkog usamljenog heroja.
 
Flin se nasmešila i pogledala me kao da će mi reći tajnu.
 
„Za mene“, rekla je „ „Oštri predmeti“ su vestern. Revolverašica se vraća u svoj grad i otkriva da su ga zauzeli loši momci. I mora se otarasiti svih rđavih stvari. Revolverašica koja dolazi da sve popravi“.
 
Klimnula sam glavom, pogledavši ponovo Stiva Mekvina a zatim opet u Flin.
 
„Ona mora očistiti grad“, rekla je Flin. „Mora popraviti stvari.“
 
Izvor: vanityfair.com
Prevod: Vladimir Martinović
Foto: aphrodite-in-nyc from new york city - P1070644 / CC BY 2.0 / Wikimedia commons