Najkraće rečeno, ocena šestog nastavka serijala „Prostranstvo“, „Pepeo Vavilona“, autora Džejmsa S. A. Korija, glasi: „Prostranstvo“ je već dugo moj omiljeni serijal naučne fantastike, jedan od najboljih koje sam pročitao kao odrasla osoba, a šesti nastavak, „Pepeo Vavilona“, potvrđuje tu činjenicu. Ukoliko ste pročitali ostale knjige (a ako ih niste pročitali, pitam se zašto uopšte čitate ovaj tekst) slobodno se prepustite. U nastavku je malo opširniji prikaz u kojem ima dosta detalja zapleta iz prethodnih delova.
„Pepeo Vavilona“ nastavlja upravo tamo gde knjiga „Nemezine igre“ završava, nakon niza veličanstveno kataklizmičkih događaja; budući da su u tim događajima stradale milijarde ljudi i da su zbrisana ogromna industrijska postrojenja i svemirske flote, u ovom romanu, makar na početku, nema velikih akcionih scena. Umesto toga, svedoci smo pokušaja Sunčevog sistema i naših junaka da pokupe rasute krhotine nekadašnjeg sveta i uklope ih u nešto, bilo šta, što će im omogućiti opstanak (nade da će ponovo uspeti da izgrade nekadašnji svet, odavno su se raspršile). A krhotina ima mnogo. Ili kako je to Holdenova grupa lepo sažela u jednom trenutku:
„Marsovski puč. Slobodna mornarica koja je zgovnala Zemlju. Gusari koji pljačkaju sve kolonizatorske brodove na putu napolje. Stanica Medina koja odbija komunikaciju. I nešto nepoznato što jede neke od brodova koji prođu kroz kapije… Sve sranje za sranjem u nizu… kad nije gomila sranja odjednom.“
Holden i posada Rosinantea (Naomi, Ejmos i Aleks) su centralni akteri bitke između Marsa i Zemlje protiv Slobodnih mornarica i njihovog vođe Marka Inarosa (odgovornog za milijarde mrtvih na Zemlji), koje posmatramo očima posade. Ali, u poređenju sa drugim knjigama iz serijala, roman „Pepeo Vavilona“ nudi mnogo veći broj perspektiva, spajajući one poznate i nove, među kojima su, između ostalih, i: Krisjen Avasarala, Klarisa Mao, Bobi Drejper, Filip (sin Marka i Naomi), Mičio Pa (kapetan Slobodne mornarice), Fred Džonson, Anderson Dos, Salis (na stanici Medina izvan kapija koje vode ka kolonizovanim planetama), porodica izbeglica sa Zemlje i drugi. Gotovo dvadeset likova ukupno.
Istina, povećan broj perspektiva stvara određenu atmosferu distanciranosti; „Pepeo Vavilona“ u celini ne odaje utisak prisnosti kao „Nemezine igre“. Ali ipak mu ne nedostaje bliskosti sa čitaocem. Najveći deo prve polovine knjige je ličan i introspektivan, posvećen prikazu razvoja likova i njihovih odnosa, koliko i prikazu političkih dešavanja, što je od ogromnog značaja kada se dođe do poslednje trećine romana. Čak i kada ulozi postanu toliko visoki da se u pitanje dovodi opstanak čovečanstva, na primer, nama je jednako važno (a možda i važnije) šta će se dogoditi sa ovim ljudima, kao individuama, ali i kako će se razvijati njihovi međusobni odnosi.
Oni likovi, sa kojima smo već proveli dosta vremena, čine nam se toliko bliski, kao da smo familija, ali kao što je slučaj i sa stvarnim članovima porodice, to što su nam poznati i bliski ne isključuje faktor iznenađenja (kako za nas, tako i za njihove sapatnike), zbog čega „Pepeo Vavilona“ ostaje jednako nov i zanimljiv kao i prva ili druga knjiga iz serijala. S druge strane, i novi likovi pomažu boljem razumevanju događaja i doprinose njihovoj humanizaciji. Ovaj serijal je inače poznat po svojoj sposobnosti da događaje prikazuje iz samog središta, ali i sa određene distance, da vodi radnju spajajući krajnosti – tihe, detaljno opisane intimne trenutke i spektakularne galaktičke događaje.
Neki od tih događaja i odnosa, u ovom šestom delu, dolaze do izvesnog razrešenja, povoljnog ili nepovoljnog, ali ta razrešenja nikada ne vraćaju stvari u 'normalu' ili u status quo. I naravno, mnoga pitanja ostaju u potpunosti nerešena. Nema mnogo serijala koji igraju na tako duge staze kao što je to slučaj sa „Prostranstvom“, a u romanu „Pepeo Vavilona“ to postaje kristalno jasno zbog činjenice da u potpunosti ukida stare svetove, često na vrlo iznenađujući način, ostavljajući prostor za pronalaženje nečega što će ih, možda, zameniti. Nadajmo se, nečim boljim.
Uprkos brojnim perspektivama, prelaz iz jedne u drugu teče glatko; proza je jasna, precizna i jednostavna; dijalozi i dalje pružaju čisto zadovoljstvo; scene akcije su živopisne i savršeno ispeglane; knjiga izaziva čitav niz najrazličitijih emocija, od tuge (da, neki likovi umiru) do smeha iz sveg glasa. Iz svih tih razloga ovo ostaje moj omiljeni serijal naučne fantastike, zbog čega sam se latio i ove knjige i nisam je ostavio dok je nisam završio istog dana. Jedina zamerka koju imam je to što se završila. Za utehu, tu je druga sezona televizijske adaptacije da mi olakša čekanje do objavljivanja sledećeg nastavka „Uspon Persepolja“ („Persepolis Rising“).
Izvor: fantasyliterature.com
Prevod: Maja Horvat