Džejms Paterson: Stalno preispitujem pravila

Svetski bestseler pisac Džejms Paterson za Bukmarker je govorio o literarnim počecima, piscima koju su uticali na njegov stil, kako je nastao junak Aleks Kros, kao i o metodama uz koje deca mogu da zavole čitanje.

Svetski poznati pisac Džejms Paterson je od Aleksa Krosa stvorio jednog od najpoznatijih likova u žanru detektivskih trilera. Prodao je više knjiga od Stivena Kinga, Dena Brauna i Džona Grišama zajedno, objavljuje deset knjiga godišnje, donirao je knjige svim javnim školama u Njujorku. Prema Ginisovoj knjizi rekorda, Paterson je imao više bestselera na listi Njujork tajmsa nego ijedan drugi pisac. Otkako je njegov prvi roman „Prikrade se pauk“ dobio nagradu Edgar 1976, knjige Džejmsa Patersona prodate su u više od 350 miliona primeraka.

Ljubitelji Vaših romana kažu da ne prestajete da ih iznenađujete i da imaju utisak da će, ukoliko i na trenutak odlože knjigu, nešto propustiti. Šta roman mora posedovati da bi naišao na takav prijem?

Volim da se koncentrišem na pripovedanje priča, umesto na pojedinačne rečenice. Sve moje knjige privlače čitaoce na isti način: kroz ritam i akciju koja nikada ne prestaje. Uvek se radi o poštovanju čitaoca i postavljanju pitanja „kako će čitalac reagovati?“. Ako pojača dramatične momente, dirne vam srce ili preokrene vaša očekivanja, onda to pripada knjizi.

Detektiva Aleksa Krosa i njegovu porodicu upoznali smo od prve knjige „Prikrade se pauk“, za koju ste dobili nagradu Edgar kao roman prvenac 1976. I od tada smo sa Krosom i njegovom porodicom kroz mnoge dobre i loše trenutke zajedno prošli i za njih se vezali. Kako je nastao Aleks Kros? Da li ste ga oduvek zamišljali onakvim kakav je od prve knjige?

Kada sam počeo da pišem koncept za knjigu „Prikrade se pauk“, napisao sam detaljan opis priče – prvobitno sa detektivkom za ubistva Aleksis Kros. Međutim, posle šezdeset stranica priča nije funkcionisala. Tada je Aleksis postala Aleks, kakvog ga danas poznajemo, i odjednom se činilo da se roman sâm piše.

Na mudar način gradite napetost i složene zaplete. Uvek nas dočekaju vratolomna, brza akcija, kratka poglavlja koja pozivaju čitaoca da pročita još jedno, pa još jedno. Porodični odnosi upotpunjuju knjigu i time razvijate upečatljive likove koji s vremenom postanu kao dragi ljudi koje dugo znamo. Koji pisci su uticali na oblikovanje Vašeg stila?

Jedan od romana koji je na mene najviše uticao je Mrs. Bridge Evana Konela Džuniora, priča o običnoj porodici srednje klase koja živi u Kanzas Sitiju, ispričana iz ugla Indije Bridž, supruge i majke. Deset godina kasnije objavljen je nastavak Mr. Bridge, koji istu priču prikazuje iz perspektive njenog mrzovoljnog muža, advokata Voltera. Recenzent Njujork tajmsa je napisao: „Roman gospodina Konela napisan je u seriji od 117 kratkih, otkrivajućih epizoda. Metoda i izgleda i jeste prilično neobična... To omogućava svakom piscu koji je koristi da pokaže, sa jasnoćom i kompaktnošću, kako se likovi ponašaju u reprezentativnim epizodama i okolnostima.“ Mrs. Bridge i Mr. Bridge pomogli su mi da pronađem svoj stil pisanja i glas koji danas prepoznajem kao svoj. Takođe su uticali i romani Jiržija Kosinskog – „Koraci“ i „Obojena ptica“ (ne krivite Kosinskog). Kratka poglavlja, precizno, sažeto pisanje (nadam se). Ironija i duh (povremeno).
 
„Svi umiremo, ali život postaje izuzetno jasan kada sat počne glasno da kuca“, izjavili ste u jednom intervjuu. Da li zato pisci pišu: da priguše i zaustave kucanje časovnika? Zašto ste se Vi opredelili na takav korak?

Moja nezvanična karijera pisca započela je dok sam radio kao asistent za psihologiju u bolnici „Meklin“, psihijatrijskoj ustanovi koja je povezana sa harvardskom medicinskom školom u Belmontu u Masačusetsu. Bilo je to leto 1965. godine, i imao sam osamnaest godina. Pošto sam se dosađivao tokom noćnih smena, čitao sam sve što sam mogao pronaći. Zatim sam počeo da pišem kratke priče, na stotine njih. To je bio početak kraja. Tada sam zvanično postao zavisnik. Želeo sam da napišem vrstu romana koji se čita toliko puta da se korice pokidaju i knjiga doslovno raskupusa i stranice razlete kao na vetru. Još uvek radim na tome.

Milioni dece nikada nisu pročitali knjigu koja im se dopala, i to je tragedija. Projektom Read Kiddo Read decu usmeravate prema čitanju. Kako deca i roditelji reaguju? Kako roditelji mogu podstaći decu na čitanje? Kakvim ste se Vi metodama služili kao otac?

Kada je moj sin Džek bio mlad, nije voleo da čita, pa smo pokušali da pronađemo knjige koje će mu se dopasti i, nakon nekoliko pokušaja, to je uspelo. Roditelji mi često prilaze i kažu: „Ne mogu naterati svoju decu da čitaju.“ Saosećam s njima, a zatim im kažem: „Hej, uspevate li ih dovesti za sto tokom večere? Da li im dozvoljavate da hodaju u blatnjavoj obući po tepihu u dnevnoj sobi? Da li smeju da psuju u crkvi?“ Onda uspostavite ovo pravilo: u našoj kući se čita.

Pišete i ljubavne romane („Suzanin dnevnik za Nikolasa“), priče za decu („Maksimum Rajd“), triler romane o Aleksu Krosu... Da li postoji još neki žanr u kom želite da se okušate?

Moja tendencija u svakom poslu – izdavaštvu, oglašavanju, Holivudu – jeste ozbiljno preispitivanje pravila. Pravila u izdavaštvu bila su: ne pravite televizijske reklame, ne mešajte žanrove, ne objavljujte dve knjige u godini. A ja sam rekao: „Nisam siguran da je to ispravno.“ Bilo da je u pitanju triler, ljubavni roman ili čak publicistika, osećam da veza koju imam s ljudima proizlazi iz pisanja knjiga koje je teško ispustiti iz ruku, koje vas emotivno uvlače u priču.

Poznati ste kao neko ko voli da sarađuje sa drugim piscima. Kako dođe do saradnje: da li postoji neko s kim Vam se želja za saradnjom nije dogodila, a želeli ste?

Što se tiče rutine koju pratim sa koautorima, napišem detaljan plan, možda sedamdeset stranica, veoma detaljan, jasan i fokusiran. Zatim ohrabrujem koautora da dâ svoj doprinos, što je važno.

Koji svoj roman smatrate najbolje pretočenim u film i glumca koji je najbolje odgovorio na ulogu Aleksa Krosa?

Uživao sam radeći s obojicom, i s Morganom Frimanom i s Tajlerom Perijem, koji su prethodno igrali lik Aleksa Krosa. Međutim, od svih adaptacija mog rada, najviše sam uzbuđen zbog „Kros“ (Cross), nove TV serije o Aleksu Krosu, koja uskoro dolazi na Prime Video. Imam priliku da preuzmem aktivniju ulogu kao producent serije. Glumačka postava je fantastična, a posebno ističem da je Oldis Hodž savršen izbor za ulogu Aleksa.

U animiranoj seriji „Simpsonovi“ pojavljujete se kao jedan od likova. Kakav je osećaj sarađivati sa Metom Grejningom, Denom Kastalanetom, Nensi Kartrajt i glumcima?

Uvek sam voleo „Simpsonove“ – čak i pre nego što sam postao lik u samoj seriji. Ima mnogo toga što se može reći za moje saradnje, mada ja to posmatram kao još jedan način da se stvari urade. Zato je bilo zabavno raditi u kreativnom okruženju gde su pisanje i timski rad standardna praksa.

Šta ste pročitali u poslednje vreme što Vas je nateralo da pomislite: Hej, ovo je nešto potpuno drugačije i neočekivano!

Nedavno sam pročitao The Second Murderer, koji me je oduševio. Deniz Mina je jedinstvena književnica i bilo je zadovoljstvo čitati svežu interpretaciju detektiva Filipa Marloua Rejmonda Čendlera.

Kao mladi ste često posećivali košarkaške terene. Koji je Vaš omiljeni NBA tim? Koji je igrač po Vama The G. O. A. T. ?

Veoma poštujem Lebrona Džejmsa. Da, on je sjajan strelac, ali neobično u vezi s njim je što je dobar u različitim aspektima igre. Odličan u skoku, u asistencijama, izvrstan je saigrač. Sreo sam ga jednom kada sam sarađivao s Dvejnom Vejdom, a najviše me je kod njega impresioniralo to što je izuzetan čovek. Obavio je sjajan posao u svim klubovima u kojima je nastupao. Ne mislim da je obaveza sportista da budu uzori, ali on to jeste.

Autor: Siniša Bošković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 38
Foto: © Deborah Feingold