Džejms Paterson spasava biblioteke po Americi

Džejms Paterson ne samo da piše bestselere i uživa materijalne blagodeti svoje profesije, već dobija nagrade za izuzetan doprinos američkom književnom društvu. Kao najprodavaniji autor i literarni mag, Paterson se nije snebivao kada je trebalo svoj novac uložiti za korisne zamisli: 2014. godine, donirao je preko million dolara 178 nezavisnim knjižarama, a tokom 2015. donirao je 250.000 dolara bonusa za odabir prodavaca knjiga. Paterson je, takođe, otvorio veb-sajt readkiddoread.com, u nameri da deci približi čitanje i nastavio da poklanja hiljade i hiljade knjiga svake godine školskim bibliotekama.


 
U ovom intervjuu Paterosn govori o važnim inicijativama koje je preuzeo na sebe i o svemu što čini za čitaoce u Americi. 
 
Postali ste neka vrsta sveca zaštitnika za nezavisne knjižare, donirajući preko 200 knjižara širom cele zemlje prošle godine, a sada ove godine dajete bonuse za godišnji odmor marljivim prodavcima knjiga. Da li ste imali lokalnu radnju koju ste voleli često da posećujete kad ste bili dete?

Ne bih mogao reći da je to zbog neke lokalne knjižare, ali moja majka, budući da je bila učiteljica koja je radila subotom u biblioteci, glavni je krivac što su knjige bile značajan deo našeg života – vrlo bitan deo. Ali ne, nije postojala neka određena knjižara. Nisam siguran da je postojala knjižara u našem gradu – ne znam da li uopšte postoji danas. Čudan je to grad.
 
Kako je tekao proces odabira knjižara koje su se prijavile za dobijanje novčanih nagrada i bonusa za godišnji odmor?

Sarađivali smo sa Američkim udruženjem knjižara, koji su nam pomogli da dođemo do podataka, a preporuke za nagrade knjižarima su nam stizale pravo iz knjižare – kolege su se međusobno nominovale, a uzimali smo u obzir i poslate komentare vlasnika knjižare, pokrovitelja, kupaca. Živimo u nemirnom periodu koji negativno utiče na knjižare, izdavače i biblioteke. Trudimo se da uspostavimo ravnotežu između elektronskih i štampanih knjiga. Pitanje je gde će se proizvodi prodavati, gde će se knjige prodavati. Da li će opstati izdavači? Koliko njih? Od čega će živeti? Dakle, moj posao ogleda se u skretanju pažnje na činjenicu da živimo u kriznom dobu, i otkrivanju različitih faktora koji su na to uticali. Jasno je da mnogi ljudi neguju emocije prema svojoj lokalnoj knjižari. Ironično, veliki broj ljudi ne ide u knjižaru, ali vole da postoji u njihovom gradu, znate?

Smatram da je od izrazite važnosti da imamo knjižare, posebno u današnjici. Čak i dok sam bio dete, bio sam svuda okružen knjigama; bilo je knjiga u dragstorima, bilo ih je gotovo na svim mogućim mestima. Možda ne u velikom broju, ali ih je uvek svuda bilo. Dakle, to je jedan od problema. Zbivanja oko novčanih nagrada i prazničnih bonusa jesu nešto čemu treba pridavati pažnju. Sve više ljudi uviđa u čemu je problem. Lokalnim knjižarama je omogućeno da obznane podatak da su osvojile nagradu ili da je jednoj knjižarki uručena nagrada. I to je korisno.  
 
Kako su knjižare uticale na Vaš razvojni spisateljski put?

Pa, ja sam zavisnik. (smeh) Znate, ja volim knjižare. Volim da se krećem u njima. Više ih ne obilazim u velikom broju kao što sam nekad, i to mi strašno nedostaje. Pritom, više ih nema u onolikom broju kao nekad, zato ih je teško pronaći – čak i u Njujorku, što je van svake pameti. Nekada ih je bilo pet puta više nego sad.

Nisam bio veliki čitalac. Bio sam odličan đak u srednjoj školi, ali nisam mnogo čitao, ali kada sam se zainteresovao, počeo sam da pišem priče i zavoleo sam to. U tom trenutku živeli smo u Leksingtonu, a ja sam radio u Belmontu u psihijatrijskoj bolnici u Masačusetsu, i tri puta nedeljno išao sam u Kembridž, jer su se tu nalazile sve knjižare sa polovnim knjigama. Tada sam počeo da čitam kao zaluđenik, i samo čitanje počeo sam da shvatam ozbiljno – bio sam književni snob u tom trenutku. Čitao sam sve čega sam se domogao, radio sam mnogo noćnih smena u bolnici. Samo po sebi to je bilo interesantno iskustvo – čak sam upoznao Roberta Lovela u bolnici, bio je pacijent. U stvari, sreo sam ga dva-tri puta dok je bio u bolnici. Knjiga „Neprilagođena“ napisana je u istoj bolnici, s tim što većina napisanog nije istinita. Naravno, ne dovodim kvalitet knjige u pitanje, već se ne slažem da su se opisani događaji mogli dogoditi. Džejms Tejlor je bio tu – pisao je pesme.

To je bilo mesto koje me je inspirisalo da počnem da pišem. Dokučio sam suštinu kada sam počeo da čitam 6, 7, 8 knjiga, drama, bilo šta, nedeljno. Bio sam zaluđenik, i dalje sam, samo drugačiji tip zaluđenika.
 
Kakve ste knjige čitali kao dete i koje od njih su uticale na to da postanete pisac? Kakav ste danas čitalac?

Mnogo sam čitao „Hardijeve dečake“, ali ne sa nekom preteranom strašću. I to je jedna od onih važnih stvari koje pokušavam posebno da naglasim. Osmislili smo projekat koji uključuje knjige za decu pod nazivom „Jimmy“, a svrha projekta „Jimmy“ jeste da, kada deca pročitaju „Jimmy“ knjigu kažu: „Molim vas, dajte mi još jednu da pročitam.“ Smatram da je ova zamisao i te kako značajna, jer postoji veliki broj dece koja kažu da ne vole knjige. Naša namera je, stoga, da im približimo knjige, da im čitanje postane navika, da uspemo da probudimo ljubav prema knjizi tako da deca sama požele da čitaju.
 
Da li je to razlog zašto se osnovali sajt ReadKiddoRead.com kako biste pokušali da promovišete ljubav prema čitanju od malih nogu?

Da, činimo što više možemo i sebi postavljamo pitanje: „Koje se to stvari koje radimo najbolje pokazuju na delu?“ U stvari, vrlo je komplikovano donirati novac knjižarama. Bilo je komplikovano. Ova stvar sa deljnjem bonusa knjižarima lakše je funkcionisala. Najinteresantniji od svega bio je poduhvat koji smo sproveli sa izdavačkom kućom Skolastik kada smo novčano pomogali školske biblioteke. Primili smo 28.000 molbi za pomoć u roku od 10 dana. Lako se može uočiti problem sa školskim bibliotekama. Kada dobijete mnogo pisama zaredom, znate, sa sadržajem poput: „Nismo dobili nove knjige 8 godina, nismo dobili nikakva sredstva od lokalnog školskog odbora, imamo biblioteke bez bibliotekara, ne postoji knjiga da nije stara najmanje 10 godina“, strašne priče nam dolaze iz školskih biblioteka. Zato ćemo to ponoviti jer je potreba za finansiranjem velika, a reakcija je bila izvanredna – pritom je stvarni problem to što ljudi nisu preterano svesni situacije.

Mislim, obratite pažnju na rasprave: nema govora o obrazovanju. To je suludo! Smatram da je budućnost ekonomije u obrazovanju, i takav stav je prilično usamljen, da ne kažem da ga neki karakterišu kao glup.
 
Donirali ste stotine hiljada knjiga deci i američkim vojnicima; da li ste u kontaktu sa bilo kim od ljudi kojima ste donirali sve te knjige?

Sve vreme. Dobijam pisma od celog odeljenja ili cele škole, ili slike iz škole, komuniciram sa ljudima iz inostranstva. To je emotivna stvar.
 
Ko su za Vas ljudi koji su potpuno predani književnosti?

Moj jedan od mojih bliskih prijatelja je nastavnik engleskog jezika. Svojevremeno sam upoznao dva brata kojima je predavao, pa sam mu rekao da sam ih sreo, na šta mi je on odgovorio: „Ti dečaci su me izluđivali“. Rekao sam mu da su mi braća ispričaka kako im je upravo on promenio život i da su obojica postali nastavnici. Mislim da je to slučaj sa velikim brojem nastavnika i bibliotekara; oni nikad neće saznati kakva su dobra dela učinili. Nikad neće doznati kakvi su stvaraoci bili. Ali oni svakodnevno spašavaju živote. Stoga smatram da su to pravi ljudi koji su istinski posvećeni stvaraoci.
 
Izvor: lithub.com