Džejms Paterson govori o životu, književnosti i sreći

Pre skoro četrdeset godina, radeći na reklamama za legendarnu firmu Dž. Voltera Tomsona, agenciju koja je navodno inspirisala seriju „Ljudi sa Menhetna“, Džejms Paterson je sastavio nezaboravni džingl i cela jedna generacija je melodično izjavljavala da „igračke smo mi, deca“ („Toys R Us kids“).

Danas, Paterson neprestano drži pažnju malo starijeg stanovništva, odraslih čitalaca popularnih romana, koristeći svoje gotovo natprirodne sposobnosti da opčini široku publiku i pritom njegova moć ne slabi sa prolaskom vremena.

Od kada je napustio svoju kancelariju u firmi na Menhetnu 1976. godine, Paterson je prikazao ne samo stručnost da sastavi žustru prozu i neodoljive melodrame, već se pokazao i kao izuzetno plodonosan pisac čiji su romani sveprisutni na policama supermarketa, prodavnica na aerodromima i, naravno, knjižara. Za tri decenije, Paterson je objavio skoro 150 knjiga, negde oko 55 hiljada stranica. Više od stotinu tih naslova je dospelo na listu bestselera „Njujork tajmsa“, a ukupna prodaja njegovih dela je prešla brojku od 300 miliona primeraka. Prema „Ginisovoj knjizi rekorda“, Paterson je najprodavaniji autor na svetu; zaista, nedavno je objavljeno da je jednu od sedamnaest knjiga u tvrdom povezu kupljenih u Americi napisao niko drugi do Džejms Paterson.

Potpuno svestan toga da mu rutinski sedmocifreni čekovi u suštini zavise od globalne populacije koja neprestano raste i voli da čita, ali i inspirisan apatijom sina Džeka prema književnosti, Paterson je 2008. godine pokrenuo „Čitaj, dete, čitaj“ („Read Kiddo Read“), projekat pismenosti koji decu usmerava prema policama sa knjigama umesto ka prodavnicama igračaka.

Već decenijama Paterson zasipa omladinske programe čitanja širom Amerike donacijama koje se mere milionima dolara, ali kada je mladi Džek odbijao da se prepusti knjigama, tata je istupio sa ponudom koju nijedan dečak ne može odbiti: ne moraš da kosiš travnjak ako svakog dana odvojiš sat vremena za čitanje. Vođen tatom Patersonom, mladi Džek je za nekoliko meseci progutao „Kapije vremena“ i tri knjige iz serijala „Persi Džekson i bogovi Olimpa“.

Shvativši da mnogi mladi čitaoci vide književne izbore koji su obavezni u većini državnih škola kao nezanimljive, beživotne, vekovima stare gomile prašine i đubreta, donirao je kroz svoj program „Čitaj, dete, čitaj“ stotine hiljada primeraka knjiga autora poput Reja Bredberija, H. Dž. Velsa i Žila Verna.

„Milioni dece nikada nisu pročitali knjigu koja im se dopala i to je tragedija“, kaže Paterson. „Trudimo se da knjige koje preporučujemo u okviru programa ’Čitaj, dete, čitaj’ mladim čitaocima, njihovim roditeljima i nastavnicima budu one koje će deca zapravo voleti i zatim tražiti još. Danas to mogu biti ’Dnevnik Šonjavka’, ’Veštica i veštac’ ili ’Igre gladi’. Jednom kada razviju naviku čitanja, sami će krenuti ka stvarima koje bi trebalo da žele da čitaju. Dobre knjige su prolaz na toliko mnogo nivoa.“

Kada smo kod navika, ako ste pročitali neku od Patersonovih knjiga, na primer jednu od tridesetak iz serijala o Aleksu Krosu, verovatno ćete ih pročitati sve. „Zarazno“ je verovatno najtačniji pridev za njegove popularne romane koje kritika odbacuje, a čitaoci proždiru – misteriozne, ko-je-ubica, kriminalističke trilere prošarane krvlju, blagom nastranošću i odvažnošću. Ako pogledate oko sebe, šanse su 1 od 17 da ćete videti nekoga kako ignoriše ostatak sveta zadubljen u neki od Patersonovih romana. Ali ko je ovaj sedamdesetjednogodišnji stanovnik Palm Biča koji zna da objavi i po šest romana godišnje, a 2015. godine mu je dodeljena književna nagrada Nacionalne književne fondacije?

Poznato je da ste plodonosan pisac. U čemu je tajna Vašeg dobrog radnog dana?

Pet puta nedeljno ustajem veoma rano i prepešačim pet, šest kilometara sa svojim palicama za golf. Izvedem dovoljno dobrih udaraca da bi mi bilo prijatno i nisam u zabludi po pitanju svojih sposobnosti – zato se nikada ne ljutim kada promašim. Golf je savršena stvar da se njome bavite pomalo svakoga dana i, nakon toga, moj um je pročišćen i miran. Tada sam spreman za rad.

Mnogi pisci imaju veoma striktne, gotovo sujeverne rutine ili radne navike tokom rada na knjizi. Imate li Vi neku sličnu naviku u svom procesu pisanja?

Kada sam bio klinac, domaće zadatke sam obavljao uz radio listu „Top 40“. To mi je bila navika. Danas to radim uz rokenrol. Volim Led Cepelin, Boba Dilana, Nirvanu i Eminema – posebno melodičnije pesme. Možete li to da čujete u mojim knjigama? Ne znam. Voleo bih da mi se dopada opera, ali nije tako. Dopada mi se teorija opere – emocije su toliko velike da mogu biti izražene samo kroz te ogromne pesme – ali praktičan deo, ti ogromni ljudi na sceni koji proizvode te zvukove, to nekako nije za mene.

Za trideset godina ste napisali više knjiga nego što bi pet autora zajedno napisalo za sto. Ko su Vaši književni uticaji, stvari koje su delimično odgovorne za Vaš izvanredan učinak?

(Smeh) Kao dečak sam se ložio na stripove. Voleo sam ih. „DC“ superheroji i Patak Dača, kao i sve ostalo. Zatim sam odmah nakon srednje škole počeo da radim noćne smene na psihijatriji i nije bilo toliko posla pa su mi bile potrebne obimnije knjige. Sa stripova sam odmah prešao na Džejmsa Džojsa, potpuno sam preskočio bestselere – što sada deluje pomalo ironično. Ne mislim da je neka knjiga važnija od druge. Ima mesta za sve vrste knjiga. Mnogi ljudi veruju da je naučna fantastika za decu, a s druge strane će vam brojni naučnici reći da su postali to što jesu upravo zbog naučne fantastike.



Iako se na krajevima Vaših romana uspostavlja neka vrsta mira, postoji i dosta mučnih i bolnih stvari u njima. Odakle to potiče?

Pre 35 godina sam bio u vezi sa jednom ženom sedam godina. Bila je to idealna veza. Jednog dana smo bili u pošti zajedno i njoj je naglo pozlilo. Sudbina je htela da u redu sa nama bude medicinska sestra koja nam je pomogla i rekla da odmah moramo kod lekara. Ispostavilo se da je Džejn imala tumor na mozgu i umirala je naredne dve i po godine. Ali nas dvoje smo imali svoj štos – sve vreme smo govorili: „Zar nije sreća to što nisi umrla tog dana u pošti i da još uvek imamo – danas?“ Svi umiremo, ali život postaje izuzetno jasan kada sat počne glasno da kuca. Možda je to ono o čemu govorite.

To je prelepo. Možda je to delom ono što pokreće Vašu radnu etiku uz samo pripovedanje.

Imao sam veliku sreću da su mi baka i deka neprestano govorili da život nema stakleni plafon iznad moje glave, ali su me držali u realnosti. Baka je imala običaj da kaže: „Možeš zakucati koš iako si visok metar osamdeset. Možeš dobro igrati, ali si malo spor. Nećeš igrati u NBA. Ali osim toga možeš raditi šta god poželiš.“ Nosio sam to u sebi. Danas znam da ne mogu biti Džejms Džojs, ali mogu biti Džejms Paterson. Osim toga, pisanje mi nikada nije bilo teško. Tokom celog života, kada bih sedeo i nešto čekao, izmišljao bih priče. Kada sam počeo da ih zapisujem i prodajem, sve je dobilo smisao. Tako da nikada nisam igrao u NBA, ali izmišljam priče tokom celog dana.

Za šta ste veoma lepo nagrađeni. Kakav je život u Palm Biču?

Idete svuda po svetu i vidite razna mesta. Dopada mi se Santa Barbara. I San Francisko. Kao i Medison u Viskonsinu. Ali zaista volim južnu Floridu. Okean je odmah pod mojim prozorom. Neki ljudi bi rekli da je to nerealno. Ispravio bih ih: nije nerealno. Samo nije obično ili prosečno. Prelepo je. Ja sam veoma srećan čovek.

Izvor: biography.com
Prevod: Dragan Matković
Foto: © David Burnett, © Deborah Feingold