VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Džejms Elroj o svom životu s one strane zakona, izmišljenom psu i potrebi da provocira

„Bilo je trenutaka u mom životu“, priznaje Džejms Elroj, „kada sam govorio sebi: 'Elroje, ti si kralj. Ti si najveći pisac kriminalističkih romana svih vremena'.“ Takva izjava bi sasvim zasluženo naišla na podsmeh i prezir javnosti da je nije, uz široki osmeh, izgovorio baš ovaj pisac, kao i da nije toliko bliska istini. Elrojevi moralno slojeviti, barokno zapleteni, raskošni i visoko stilizovani romani – među kojima su verovatno najpoznatiji „Crna Dalija“ i „Poverljivo iz L.A.“ – sačinjavaju uistinu jednistven stvaralački opus. Ovaj sedamdesetjednogodišnjak tvrdi kako je svojom najnovijom knjigom dostigao novi vrhunac, ali i da nikada sebi nije dozvolio da ga uspeh zavede. Kaže da mu se u takvim situacijama refleksno javlja misao: „Imaš još mnogo posla.“

Radnja većine Vaših knjiga odvija se u prošlosti, a poznato je i da se namerno distancirate od moderne kulture. Smatrate li da propuštate nešto važno zbog toga što ne posvećujete previše pažnje vremenu u kome živite?

Pročitaću vam jedan citat. [Vadi parče papira iz džepa na košulji.] Ovo je čuveni pijanista Glen Guld rekao o još čuvenijem kompozitoru Rihardu Štrausu: „Muzika Riharda Štrausa posebna je po tome što nam pruža priliku da se upoznamo sa primerom čoveka koji obogaćuje svoje doba ne učestvujući u njemu, koji govori u ime svih generacija, ne pripadajući nijednoj. To je vrhunski argument u prilog individualnosti. On nam govori da je čovek u stanju da stvori sopstvenu sintezu vremena, ne podležući pritom ograničenjima koja to isto vreme nameće.“ To je sve što treba da znamo.

U redu. Znam da imate vrlo specifičan nastup u javnosti. Da li se iza njega nešto krije?

Razlog za to je činjenica da najveći deo vremena provodim kao pitbul vezan lancem za kolac u dvorištu. Nekoliko godina pišem knjigu, a onda neko skine lanac i pusti me da trčim do mile volje. Jasno mi je, naravno, da iza toga stoji i potreba da neke stvari sakrijem. Moje detinjstvo bilo je daleko od idealnog. Živeo sam sa nepripitomljenim psom i ocem kome su često iz usta izlazile rečenice tipa: „[Psovka] sam Ritu Hejvort.“ U to vreme sam mislio da je sve to [psovka], a onda sam, deset godina nakon očeve smrti, video biografiju Hejvortove u knjižari i odlučio da potražim njegovo ime u indeksu. Nigde nije pisalo da je hm, hm, hm sa njom, ali pročitao sam da je bio njen poslovni menadžer između 1948. i 1952.

Ima li slabih tačaka u mitologiji u koju ste izgradili oko svog života?

Što više razmišljam o prošlosti, sve sam svesniji činjenice da su traumatična životna iskustva u velikoj meri uticala na moju potrebu da izgradim neku vrstu štita. Govorim pre svega o ubistvu moje majke.

Nije li ono oduvek igralo centralnu ulogu u Vašem životu?

Da, taj događaj je bio od presudnog značaja za moj mentalni razvoj. Postoje pored toga i priče iz jednog dela moje mladosti, koje su se tokom godina u izvesnoj meri deformisale zbog stalnog prepričavanja. Uzmimo, na primer, moj boravak u zatvoru. Nije to bio pravi, „veliki“ zatvor. U ćeliji sa šest kreveta nalazila su se dva glupa belca, dva glupa crnca i dva glupa Meksikanca, koji su razmenjivali laži o svojim „bogatim“ kriminalnim karijerama i slavnim holivudskim ljubavnicama. „Stvarno? Sa Merilin Monro?“ „Aha, kako da ne.“ Ili kada sam provaljivao u tuđe kuće, njušio ženski donji veš i krao novčanice od pet dolara. Teorijski, reč je o nezakonitom upadu na tuđi posed, ali nisam bio baš veliki junak. Bio sam veoma oprezan. Ljudi tada nisu koristili telefonske sekretarice. Okrenuli biste telefonski broj i ako niko ne podigne slušalicu, bilo je jasno da kod kuće nema nikoga. Uradio sam to 15, 16, 17 puta tokom dve i po godine i niko me nije uhvatio.

Prestali ste u vreme kada su Mensonovi sledbenici počinili seriju ubistava?

Da. Tada su ljudi počeli da postavljaju upozorenja ispred kuća: „Pod zaštitom Patrole Bel Era“ i slično. Odlučio sam da prestanem. U kućama se nikada nisam dugo zadržavao. Petnaest, dvadeset minuta. Možda pola sata. Kada bih sabrao vreme provedeno u krađama, one bi možda ukupno činile deset sati mog života. To se ne može ni porediti sa dvanaest ili trinaest sati koje sam dnevno provodio čitajući u biblioteci. Nije mi bila namera da se takvim pričama prikažem u pogrešnom svetlu. Danas sam stariji i mudriji, a kada se osvrnem na svoj život, pomislim: „Najviše vremena sam proveo čitajući knjige.“

Postoje li neke paralele između načina na koji ste razmišljali kada ste ulazili u tuđe kuće i toga kako razmišljate kada ste „u glavi“ nekog izmišljenog lika?

Moje provale su imale veze sa radoznalošću i potrebom da se ispuni neka nedefinisana praznina. Imale su veze sa devojkama iz Henkok Parka. Te devojke još uvek žive u meni: Keti, Džuli, Pegi. Odrastao sam u siromaštvu, samo nekoliko ulica od te elegantne enklave, koju su nastanjivali bogati beli protestanti. Ono što sam radio zahtevalo je izvesnu dozu koncentracije i, uprkos nezakonitosti, bilo je veoma uzbudljivo. Pokušavao sam da zasitim emocionalnu glad. Jedina stvar koja mi sada već decenijama pruža istu vrstu satisfakcije jeste pisanje opsežnih romana čija je radnja smeštena u prošlost.

Šta se nalazi u korenu te čežnje za prošlim vremenima?

Podsetili ste me na stari citat Stivena Kinga. Neko mu je jednom prilikom postavio pitanje: „Zašto pišete o tako zastrašujućim temama?“ King je odgovorio: „Zašto pretpostavljate da imam izbora?“ Sudbina me je potapšala po ramenu i rekla: „Hej, Elroje. Imam posao za tebe.“

Psiholog-amater u mojoj glavi govori mi da možda želite da se vratite u vreme kada je Vaša majka bila živa. Predosećam i da su Vaši stavovi o čestitosti i Vaša konzervativna ubeđenja zapravo reakcija na haotičnu mladost.

U ovom drugom ima mnogo istine. Verujem da je način na koji razmišljam o čestitosti u velikoj meri proistekao iz osećanja sramote zbog neprimerenog ponašanja i zločina koje sam počinio, ma koliko sitni oni bili. Kada je reč o mojoj majci, događaje iz prošlosti sam uvek pamtio po tome da li su se odigrali za vreme njenog života ili ne. Uvek razmišljam o tome.

U starim intervjuima opisivali ste sebe kao jednog od onih ljudi koji provodi večeri dureći se zbog nepravdi koje su mu nanele žene. Da li je još uvek tako?

Durim se kao pas. Što se tiče moje druge bivše žene, a sada ponovo partnerke, Helen Noud i mene, monogamija nikada nije predstavljala problem. Problem je bio zajednički život. Helen je smislila rešenje. Živimo u centru Denvera. Kupili smo dva identična stana na istom spratu. U mom stanu je sve namešteno po mojoj meri. Tu je gomila fotografija bul terijera, slike naslovnih strana mojih knjiga, bista Betovena. Tu mogu da sednem, podignem noge na sto i durim se na miru.

Zbog čega se sada durite?

Zbog nove knjige. Zbog ove promotivne turneje. Napisao sam mnogo knjiga, a nekim ljudima je teško da prihvate da život i karijera pisca idu dalje. Mnogi preskaču promocije i šansu da se upoznaju sa novim naslovima zato što su već bili u prilici da čuju pisca i dobili autogram. Za neke od njih, ja sam napisao samo „Crnu Daliju“. Neki su pak skloni da poistovećuju knjigu i film „Poverljivo iz L. A“.

Da li to znači da se durite samo zbog posla?

Veoma sam srećan sa Helen. Sigurno se neću duriti zbog Širli Najt u „Kišnim ljudima“ iz 1969, ili Lois Netlton u nekoliko epizoda „Begunca“.

„Begunac“ je bio veoma čudna serija. Uvek se podrazumevalo da između Ričarda Kimbla i glavne glumice u epizodi postoji seksualna tenzija, a na kraju se ništa ne bi dogodilo.

To je veoma, veoma interesantno. Obožavao sam „Begunca“. Ta serija je u meni budila nešto romantično i seksualno. Gde god da se Ričard Kimbl zatekao, najprivlačnija žena u gradu – a svi gradovi su nekako podsećali na San Fernando Veli –zalepila bi se za njega, onda bi imali „iskren razgovor“ ili bi se par puta poljubili. I to je bilo to. Nikada nisu išli dalje, jer mu je poručnik Džerard stalno bio za petama. Glumice u seriji su me posebno privlačile. Džun Harding, Širli Najt, Brenda Vakaro, Dajana van der Vlis, Suzan Plešet, Sendi Denis. To je jedina serija kojom sam bio opsednut.

Šta Vam još, osim serija, nedostaje iz prošlosti?

Nekada je na Bulevaru Vilšir postojao niz prodavnica koje su nudile sjajan izbor džempera od šetlandske vune sa okruglim izrezom, savršenih Oksford cipela, savršenih sakoa od tvida i kašmirskih džempera sa šal kragnom. Toga više nema. Više nikoga ne zanima taj staromodni stil oblačenja. Znate, nekada sam [psovka] nekontrolisano kupovao žensku odeću. Kada sam 2007, tokom razvoda, bio u vezi sa jednom ženom, za nekoliko meseci sam joj kupio garderobu u vrednosti od 20 hiljada dolara.

A onda ste raskinuli.

Da. Zadržala je garderobu, što je sasvim OK. Hej, potrudio sam se.

Imam utisak da žene idealizujete na veoma neobičan način. Odakle potiče ta sklonost?

Džin Hiliker, moja majka, jednog je dana bila među nama, ali sledećeg već nije. Umrla je užasnom smrću. Bila je uz mene kroz hiljadu metamorfoza. Posle dve knjige memoara, u kojima sam mnogo pisao o njoj, konačno sam shvatio da nisam u stanju da opišem kakva je bila u suštini. To je zato što posedujem dar za pisanje fikcije. Nisam ni novinar ni memoarista. Zato sam stvorio lik Džoan Konvil.

Pokušaj da pogodite suštinu osobe koja je umrla kada ste imali deset godina je sličan pokušaju da se uhvati dim.

Tačno, ne možete. Pišući o njoj ponekad zaista preterujem, a ponekad sam krajnje suzdržan. Helen mi je trilion puta rekla: „Pusti majku. Ostavi je da počiva u miru.“ Mislim da sam joj odao počast u svojim knjigama. Trudio sam se da njenu prirodu dočaram dramskim sredstvima. Tome sam pridružio spoljne činjenice o njenom životu. Nisam siguran da ću ikada biti u potpunosti zadovoljan.

Kada su Vam u prošlosti novinari postavljali pitanja o Vašim konzervativnim političkim stavovima, često ste odgovarali svađalačkim tonom. Da li su to bili autentični odgovori ili rezultat Vaše potrebe da provocirate? Mislim konkretno na ono što ste rekli o Obami.

Uopšte se ne sećam šta sam rekao o Obami.

Jedna od reči koje ste upotrebili bila je „mržnja“.

Glasao sam za njega! Šta sam to rekao? Da ga mrzim, ili tako nešto? Mislim da sam to rekao jednom britanskom novinaru. Sedeli smo u jednoj hamburgerdžinici u Los Anđelesu i strašno me je nervirao. Gnjavio me je pitanjima o Obami i ja sam u jednom trenutku pomislio: „Šta još hoćeš da ti kažem?“.

Stiče se utisak da se od Vas obično očekuje da opravdavate svoje političke stavove. To se ne bi očekivalo od nekog liberalno orijentisanog pisca. Zašto je konzervativizam nešto što zahteva objašnjenje?

Mislim da je pojam „konzervativan“ u poslednje vreme postao šifra za: nisi fini, nisi prosvećen, nisi član naše ekipe, nisi humanista. Uzmite samo za primer moje poslednje dve knjige. Mislim da je sasvim jasno da sam protivnik totalitarizma. Moji junaci su dobri ljudi, koji ponekad izgovore uvredljive reči na račun drugih rasa ili homoseksualaca, ali to nije nešto što definiše njihov karakter. To su samo usputni atributi. Oni koji misle da je svaki neprimeren komentar znak duboke mržnje prema drugim rasama, ne razumeju da su postojala vremena kada je takvo ponašanje bilo sveprisutno.

Razumem da većina ljudi konzervativizmu pripisuje negativno značenje, ali interesuje me kakav je Vaš stav o njemu?

Uvek sam sebe smatrao torijevcem. Iza ove prostačke fasade, krije se osoba kojoj je veoma stalo do pristojnosti, čestitosti, moralnosti. Imam izuzetno razvijenu savest. Prezirem loše postupke, bez obzira na to čiji su. Helen kaže da sam ja, pre svega, pravi protestant. Mislim da je potpuno u pravu.

Postoji Ficdžeraldov citat o tome kako je obeležje prvoklasnog intelektualca činjenica da u glavi može da drži dve međusobno kontradiktorne ideje.

Apsolutno. To je ta stara klackalica. To sam ja. Hrišćanski ideal, po mom mišljenju, izražava prisustvo Boga i prisustvo greha. Ta dualnost prisutna je i u onome što pišem i u mom svakodnevnom životu. Ali bez obzira na to kako se ponašate, uvek ima onih koji će reagovati negativno.

Kritičari su Vaše knjige nazivali nihilističkim, ali meni se čini da je junacima Vaših romana previše stalo do sveta. Ima li to smisla?

Potpuno ste u pravu. Komentari o nihilizmu me izluđuju. Optimizam u mojim knjigama opisao bih rečima „ljudi se menjaju“. To je činjenica. Elmer Džekson, junak romana „Ova oluja“, menja se zahvaljujući događajima opisanim u knjizi. Hideo Ašida se menja, Dadli Smit se menja, Vilijam H. Parker se menja. Ako su ti cinični likovi, kao tipični predstavnici svog vremena, u stanju da se promene, onda je to znak optimizma.

Knjiga „Ova oluja“ govori o nacizmu i rasnoj paranoji u Americi. Teško je ne povući paralelu između 1942. kada se odigrava radnja knjige, i sadašnjeg trenutka u Sjedinjenim Državama. Da li ste razmišljali o tome kako će knjiga biti shvaćena u ovom trenutku?

Dobijao sam pitanja tipa: „Nije li ova knjiga o ludim desničarima, levičarima, antisemitima, protivnicima imigracije i rasistima zapravo komentar o savremenoj Americi?“ Moj odgovor je uvek: „Ne, ona govori o Americi 1942.“ Da sam želeo da pišem o savremenoj Americi, učinio bih to. Ne razmišljam mnogo o onome što se dešava danas.

Čitate li savremene pisce?

Nedavno sam, na preporuku kolege, čitao Danijela Silvu. I to je sve. Čitam razne antologije noara iz tridesetih, četrdesetih i pedesetih. Nedavno sam pročitao dva toma antologije kriminalističkih priča čiji su autori žene. Na to sam se bacio kao pitbul.

Kada smo već kod pasa, recite mi nešto o svom bul terijeru.

Helen i ja imamo izmišljenog bul terijera, koga zovemo Ingrid. Obožavamo da bul terijerima pripisujemo ljudske osobine. Ingrid je kestenjasto-beli bul terijer i istovremeno besmrtni policajac psihopata. Prvi put se zaposlila u policiji kada su faraoni terali Jevreje u ropstvo. Osim toga, Ingrid je teški alkoholičar.

Baš šteta.

Da, ali ona je besmrtna. Gde god da se Helen i ja preselimo, Ingrid se pridružuje policiji, i to odeljenju koje istražuje pljačke. Ona radi ono što bi većina nas želela: udara osumnjičene telefonskim imenikom i puca kriminalcima u leđa. Naše ideje su dobronamerne. Nema tu ničeg eksplicitnog. Ingrid idealnog muškarca zamišlja kao znojavog, debelog policajca alkoholičara, kakve je videla u filmovima. Njeni omiljeni likovi iz noar filmova su debeljuškasti, korumpirani policajci, kakve je obično glumio Edmond OʼBrajen. Nikada ne ulazimo u mehaniku odnosa čoveka i psa, jer Helen i ja smo, u dubini duše, veoma pristojni ljudi. Obožavam pse, iako su me bezbroj puta pošteno izujedali.
 
Autor: Dejvid Markeze
Izvor: nytimes.com
Prevela: Jelena Tanasković
Foto: Guillaume Paumier - Own work / CC BY 3.0 / Wikimedia commons


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
prikaz romana istanbulska lala  laguna knjige Prikaz romana „Istanbulska lala“
19.09.2019.
Vešto prepletenim pričama o dvojici mladića koji su izgubili svoje voljene i završili u zatvoru, Iskender Pala nam donosi priču o Istanbulu 18. veka i prilikama u osmanlijskom carstvu. U ovom raskošno...
više
intervju sa doktorom rezom aslanom o njegovim religioznim nastojanjima laguna knjige Intervju sa doktorom Rezom Aslanom o njegovim religioznim nastojanjima
19.09.2019.
Doktor Reza Aslan je profesor kreativnog pisanja sa kojim smo se sastali da popričamo o njegovoj knjizi „Bog – Ljudska istorija“. Aslan je međunarodno priznati komentator religija koji je čuven po emi...
više
 veliki narodi iz prošlosti egipćani kristijana hila laguna knjige „Veliki narodi iz prošlosti: Egipćani“ Kristijana Hila
19.09.2019.
Kristijan Hil nas svojim uverljivim opisima neposredno uvodi u grad mrtvih u Tebi. Dve stranice, na kraju svakog poglavlja, sažimaju najvažnije podatke: dvostruko kraljevstvo, položaj žena, božanstva,...
više
prikaz knjige biti džon lenon život bez spokoja laguna knjige Prikaz knjige „Biti Džon Lenon“: Život bez spokoja
19.09.2019.
Čak će i najveći obožavaci Džona Lenona možda prevrnuti očima kada budu čuli da se pojavila još jedna biografija čuvenog muzičara (1940-1980), ali Roj Konoli može da se pohvali da je temi prišao bliže...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.