Džejmi Mecl i stvaranje boljih ljudi: „Imamo tehnologiju“

„Fomo sapijens“ je podkast koji se bavi temama vezanim za čoveka i napredak ljudske vrste. Fomo je skraćenica od „Fear of missing out“ (strah od propuštanja), a autor ove kovanice, Patrik Mekginis, razgovarao je sa autorom knjige „Hakovanje Darvina: Genetski inženjering i budućnost čovečanstva“ Džejmijem Meclom.

Počeću pitanjem koje uvek prvo postavljam svojim gostima: svako je ponekad fomo, a šta vas pretvara u fomo sapijensa?

Iako mi je život ispunjen putovanjima, avanturama, pisanjem knjiga i upoznavanjem ljudi, uvek mi je negde u podsvesti pitanje: „Šta ako propuštam tu najvažniju stvar?“ Ljudi me pitaju kako uspevam sve da postignem i odgovor je jednostavan – nemam decu. Ne znam kako ljudi i sa jednim detetom uspevaju bilo šta, a kamoli sa dvoje ili više. Pitam se da li zbog toga propuštam najvažniju stvar. Šta ako je to najveći cilj života?

U vašoj knjizi koju sam nedavno pročitao i uživao u njoj, govorite o odlasku u banku sperme i sobi koja se naziva „masturbatorijum“...

Da... (smeh) Mislim da kao vrsta počinjemo da gledamo na seks i razmnožavanje poprilično drugačije nego naši preci. Udaljavamo se sve više od ideje o razmnožavanju putem seksa. Da, govorim o tom neprijatnom iskustvu odlaska u kliniku za veštačku oplodnju, koje će uskoro postati standard. Mislim da će u budućnosti ljudi zamrzavati spermu i jajne ćelije u ranim dvadesetim, to će biti norma.

Dok sam čitao knjigu razmišljao sam o tome da ste napisali nekoliko romana, fikciju, koji spadaju u žanr genetskih trilera (nisam ni znao da taj žanr postoji). Mislim da će ljudi dok budu čitali „Hakovanje Darvina“ jedva moći da poveruju šta je sve danas moguće. Šta nas onda očekuje u budućnosti?

Živimo u svetu u kome naučna fantastika i naučne činjenice deluju veoma slično. Ne samo da se kompjuterske tehnologije brzo razvijaju već je to slučaj sa svim tehnologijama. Danas se promene dešavaju mnogo brže nego ranije. Zbog toga će promene koje nam deluju kao naučna fantastika početi da se dešavaju mnogo pre nego što to očekujemo. Trenutno genetska revolucija menja način na koji sprovodimo zdravstvenu negu, što znači da opada uloga opšte medicine i da sve više idemo ka lečenju koje je personalizovano, zasnovano na ličnoj biologiji. Sekvence gena će uskoro ući u naše zdravstvene kartone i lečenje će se zasnivati na tome.

Danas razumemo ne samo jednostavne genetske veze, već i izuzetno kompleksne. To znači da ćemo u budućnosti, a već sam pomenuo da se udaljavamo od razmnožavanja putem seksa, moći da skeniramo embrione, i ne samo da utvrdimo mutacije, već ćemo biti u mogućnosti da sortiramo embrione od potencijalno najnižeg do najvišeg, od potencijalno najvišeg IQ-a do najnižeg, a to će dovesti do ozbiljnih promena u suštinskim pitanjima: Šta znači biti čovek? Kako gledamo na raznolikost? Šta mislimo o sudbini? Bogu? Sva ova pitanja će se survati na nas i zato sam i napisao ovu knjigu – ne smemo da čekamo da se dogodi kriza, moramo već danas da počnemo da razmišljamo o ovim temama. Stvari se odvijaju poprilično brzo, neke od ovih koje navodim se već sprovode – nisu savršene, ali su u fazi ozbiljnog razvoja i roditelji sve češće mogu da biraju embrion sa najboljim genetskim predispozicijama. Mislim da se nije mnogo takvih slučajeva dogodilo, ali broj raste i uskoro će postati norma.

Mislite li da će ove stvari zavisiti od materijalnog stanja pojedinca? Deluje mi da će postojati dve struje – u bogatijim zemljama će se sve brže razvijati.

Postoje najbolji i najgori mogući scenario i verovatno ćemo se naći negde u sredini toga. Najgori scenario je da završimo u potpunoj nejednakosti kada je reč o pristupu ovim tehnologijama. Najbolji bi bio onaj u kom postoji potpuna jednakost. Postoji nešto što se zove kriva adaptacije – da smo sedeli i čekali da svako ima ralo ili točak, nikada ne bismo došli do tehnoloških napredaka. Moramo da prihvatimo činjenicu da će postojati oni koji će prvi koristiti ove tehnologije, ali ne želimo da se dogodi nešto poput evropskog kolonijalizma gde jedna grupa poseduje neku vrstu super moći (u pomenutom slučaju su to bila oružja i brodovi) i da to koriste kao svoju prednost kako bi, u najgorem slučaju, dominirali nad drugim ljudima.

To će se dešavati na nacionalnom i međunarodnom nivou. Na nacionalnom nivou, čak i da to postane opšti standard zdravstvenog sistema, imaćemo ljude kojima će biti manje prijatno da koriste ove tehnologije. Na međunarodnom nivou neke zemlje su jednostavno tehnološki daleko napredije od drugih, neke imaju drugačije poglede na stvari, na primer Kina će se verovatno mnogo lakše prilagoditi ovoj vrsti tehnologije, što mislim da je i sada slučaj. Čak i zemlje poput Sjedinjenih Američkih Država koje su tehnološki napredne, imaju problem sa pogledima na ovakve stvari zbog opšteg stava prema genetskom inženjeringu ili abortusu. Lako je zamisliti scenario u kome cela zemlja, poput SAD koja je velika, moćna i bogata, izabere da ne učestvuje u određenim aspektima genetske tehnologije, dok druga poput Kine bude potpuno za – jedan moj roman ima upravo ovakav zaplet. Sada je trenutak da se povede razgovor o demokratiji, o vrednostima koje želimo da utkamo u proces promena koje je pred nama.

Govorite mnogo i o tome kako genetska istraživanja mogu da utiču i na lečenje raznih bolesti. Dobar deo toga se svodi na matične ćelije. U SAD je vlada postavila određena ograničenja po ovom pitanju što znači da će zemlje u kojima nema ograničenja moći da ostvare veći napredak u ovoj oblasti. Čitajući vašu knjigu nisam mogao da se otarasim ideje da neka od tih zemalja može da stvori grupu super dece koja će biti genetski superiornija od ostataka čovečanstva i možda razviti nove tehnologije. Zvuči kako zaplet nekog vašeg trilera, ali kako da izbegnemo ovakav scenario?

Pre tridesetak godina SAD su bile toliko tehnološki napredne da su uglavnom odlučivale o tome kako će se neka tehnologija koristiti. Danas to nije slučaj. Pre 20 godina, Bušova administracija je donela odluku o ograničenju pristupa matičnim ćelijama, preovlađivala je ideja da smo toliko ispred svih da će naša otkrića menjati putanju tehnološkog razvoja. Međutim, to nije tako. Živimo u veoma kompetitivnom svetu.

Da, demokratizacija ovih tehnologija može da učini mnogo toga. Šta nam je činiti da se stvari ne bi otrgle kontroli?

To je odlično pitanje jer je danas mnogo toga pristupačnije i jeftinije. Možete da naručite DNK sekvence i da vam sutradan stignu poštom. Važno pitanje je šta sada možemo da uradimo i o tome sam pisao u poslednjem delu knjige. Dakle, nekoliko stvari: prvo, svaka zemlja mora da ima svoju regulatornu infrastrukturu. Danas neke zemlje, poput Velike Britanije, rade sjajan posao, Sjedinjene Države rade solidno, neke poput Kine imaju zvanično dobre zakone ali ih ne sprovode u praksi, a tu su i regulatorne crne rupe koje ne preduzimaju ništa. Svaka zemlja mora da ima funkcionalan regulativni sistem i trebalo bi da se ustanovi model koji najbolje funkcioniše.

Drugo... Član sam komiteta Svetske zdravstvene organizacije kao savetnik za modifikovanje ljudskih gena. Pokušavamo da uspostavimo međunarodni standard, ali to neće biti dovoljno. Sve zemlje moraju da se uključe. Tu situaciju smo već imali kada su klimatske promene u pitanju, pa nije funkcionisalo. Moramo da dođemo da zajedničkog modela i pokušamo da uspostavimo standarde koji su kod svakog primenljivi. Ali ništa od toga ne može da se dogodi ako se političari ne fokusiraju na ove probleme, međunarodna zajednica se vrlo malo bavi ovim stvarima. Zato ovom knjigom pokušavam da podstaknem javne debate o budućnosti inženjerstva ljudskih gena. Mislim da je ovo najvažniji problem sa kojim ćemo se sresti. Zapravo, suočavamo se sa četiri velika problema: genetika, veštačka inteligencija, nuklearno naoružanje i klimatske promene. To su ključni problemi našeg doba.

Ljudi shvataju problem klimatskih promena iako smo malo toga postigli da ga rešimo, ali razumeju. Takođe shvataju problem nuklearnog naoružanja, pa čak i veštačku inteligenciju. Ali genetika je nešto na šta ljudi nisu fokusirani. Zato moramo da podstičemo globalni razgovor o tome, a to se postiže velikim brojem malih razgovora.

Ne želim da se fokusiramo samo na negativne stvari jer nauka donosi i mnogo toga pozitivnog. Kako će tehnologije koje danas razvijamo pomoći ljudima da vode zdravije i srećnije živote?

Kako to uvek kažem – zdravstvena nega je prvi i najvažniji teren na kome se primenjuju rezultati genetskih tehnologija. Moći ćemo da lečimo, ali i da sprečimo mnoge vrste užasnih bolesti i poremećaja. I to će biti sjajna stvar. Trenutno ljudi umiru od mnogih užasnih bolesti i mi to zovemo sudbinom, ali zašto bismo? Ako pogledamo istoriju ljudskog roda, uvek smo se opirali svemu što je priroda bacala na nas – razvili smo poljoprivredu, medicinu, sva ta oruđa za borbu protiv prirode. Nastavićemo to da radimo, i trebalo bi, i to je sjajna stvar. Ovo je krajnje pozitivna priča. Za pedeset godina ćemo živeti zdravije, duže i ispunjenije.

Kada dete umre zbog nekog genetskog poremećaja, svima je jasno da je to užasan gubitak, ali isti je slučaj i kada neko u devedesetoj godini oboli od Alchajmerove bolesti. Zašto da se ne borimo i protiv toga? Zašto ne bismo imali još 5 ili 10 godina više koje ćemo provesti sa svojim roditeljima ili bakama i dekama? Pomislite samo na to koliko više mudrosti ćemo kao vrsta imati. Upravo će nam genetske tehnologije pomoći u tome.

Kako će na sve ovo uticati poslovna strana priče? Jasno je da je mnogo novca koji se može zaraditi u igri, pa kako vidite ulogu biznisa u svemu ovome?

Ovo je posao vredan trilione dolara. Priča oko genetike i bionženjeringa će biti ljudska, ali i poslovna. Poslovanje će morati da igra vodeću ulogu jer je ono mehanizam za primenu nauke. Ali moramo da budemo pažljivi, kao i sa društvenim mrežama na primer, jer ne smemo da dozvolimo da poslovni deo priče funkcioniše kako želi jer govorimo o budućnosti života. Zato mora da postoji regulativa, ali pre nego što ograničimo poslovanje, svi moramo da se obrazujemo. Kao pojedinci moramo da naučimo jer ćemo biti konzumenti, moramo da pritisnemo svoje vlade da pruže adekvatne odgovore i moramo da obrazujemo svoje vođe i zato moja izdavačka kuća i ja poklanjamo „Hakovanje Darvina“ bilo kom članu bilo kog parlamenta u svetu. Na kraju, naše zemlje moraju na međunarodnom nivou da shvate kako da stvorimo norme i standarde, pa i regulacije, koje će podstaći velike, važne stvari. I da imamo prave mehanizme da sprečimo zloupotrebe.

Ako pogledamo veštačku oplodnju za 50 godina i roditelje koji biraju osobine deteta... Šta biste im posavetovali?

Moraju prvo da pogledaju sebe. Ono o čemu pričamo sve vreme jeste: šta znači biti ljudsko biće? Neki ljudi će sigurno želeti da koriste ove tehnologije na veoma agresivan način i verujem da će postojati takmičarski pritisci na ljudima da to rade. Ali ovde je reč o veoma ozbiljnim stvarima, to je život, budućnost vaše dece. Zatim je važno da sami sebe zapitaju ko su, u kakve vrednosti veruju i do čega im je stalo.

Ali sasvim sam siguran da će većini ljudi zdravlje biti prioritet. Jednostavno, ljudi će želeti da imaju decu koja će biti zdrava i koja će živeti dugo. Nakon toga, mislim da će se odluke zasnivati na vrednostima koje su roditeljima važne. Ovakve stvari će biti nezgodne i ne smemo da pristupamo tome samo kao primeni nauke jer su ovde u igri etika i regulatorne odluke, zato svi moramo da se uključimo u promišljanje o upotrebi ovih tehnologija.

Hvala vam na učešću, mnogo toga smo naučili.

I to je najvažnije za sve – nastavite da učite! To je ključ za sve u životu. Blagosloveni smo da živimo u periodu kada imamo najbolji pristup znanju u celokupnoj istoriji čovečanstva. Čitao sam biografiju Leonarda Da Vinčija i on je imao stotinak knjiga koje je nosio sa sobom i bile su mu važne. Zamislite koliko miliona knjiga je nama na raspolaganju. Svet se menja i jedini način da održimo korak je da budemo raznovrsni čitaoci i učenici gladni znanja. Nadam se da će u tom procesu ljudi pročitati i moju knjigu „Hakovanje Darvina“.


Izvor: patrickmcginnis.com
Prevod: Dragan Matković
Foto: JamieMetzl //commons.wikimedia.org/wiki/