Džared Dajmond: Pisanje je dugo putovanje

Saznajte sve odgovore o sudbini ljudskih društava u razgovoru sa svetski poznatim naučnikom i dobitnikom Pulicerove nagrade Džaredom Dajmondom, autorom knjige „Puške, mikrobi i čelik“.



Šta ste zapravo želeli da dokažete knjigom „Puške, mikrobi i čelik“?

Namera mi nije bila da išta dokazujem. Moj primarni cilj bio je da pronađem odgovor na samo jedno, po mom mišljenju najvažnije, istorijsko pitanje: zbog čega se istorija tokom poslednjih 13.000 godina nije odvijala na isti način na svim kontinentima? Na moju veliku žalost, nauka nikada nije pridavala dovoljan značaj ovom pitanju, a većina odgovora koji su nam doskora bili na raspolaganju uglavnom je dolazila od rasista. Oni tvrde da razloge za ovu pojavu treba tražiti u činjenici da su neki ljudi jednostavno bolji od drugih. Ispostavilo se, međutim, da odgovor nema nikakve veze sa ljudima, već sa sredinom u kojoj žive.

U kom smislu?

Uloga okruženja je presudna, pre svega zbog razlika u dostupnosti divljih biljaka i životinja pogodnih za pripitomljavanje, kakvih je bilo više nego dovoljno u oblastima poput, recimo, Plodnog polumeseca (Mesopotamija i Levant) ili Kine, a zanemarljivo malo u regionima kao što su zapad Sjedinjenih Država ili podekvatorska Afrika. Pored toga, u obzir se moraju uzeti i razlike u obliku i orijentaciji kontinenata. To su verovatno dva najvažnija faktora koje treba razmatrati prilikom istraživanja ovog fenomena.

Trenutno se nalazimo u Africi, koja po mnogo čemu zaostaje za ostatkom sveta – ogromna stopa siromaštva, politička nestabilnost, korupcija, bolesti... Mnogi bi rekli da za ovaj kontinent nema spasa. Ima li u Vašoj knjizi nečega što bi moglo da pomogne Africi?

Ima li nečega što bi moglo da pomogne Africi? Mislim da ima. Rekao bih da je jedna od glavnih poruka moje knjige to da razumevanje pomaže. U ovoj priči ima stvari koje mogu promeniti živote Afrikanaca. Čitaoci će videti da relativna ekonomska nerazvijenost Afrike nema nikakve veze sa stanovništvom, već sa nekim veoma konkretnim faktorima kao što su tropska poljoprivreda, istorija tropskih useva, problem tropskih bolesti, teret kolonijalizma – a kada se sve to razume, onda se nešto može i uraditi u vezi sa tim. Na primer, jedna od poruka glasi da ulaganje u zdravstvo može biti od neprocenjivog značaja. Drugi delovi sveta, sa istim i sličnim klimatskim uslovima, prepoznali su značaj ulaganja u lokalne zdravstvene sisteme, što je u poslednjih četrdeset godina dovelo do ubrzanog razvoja tamošnjih ekonomija. To je poruka koja uliva nadu.

Kako biste odgovorili onima koji veruju da su za većinu problema u Africi odgovorni sami Afrikanci?

Takvih ljudi je mnogo. Oni su ubeđeni da se problemi Afrike nikada neće rešiti. Moj odgovor je da je to najobičnija glupost, koja se ne može dokazati. Stvarni dokazi govore nam suprotno – i ima ih napretek.

Koje dokaze biste naveli?

Recimo, razlike koje postoje između Južnoafričke Republike, najjužnije afričke države, i manjih tropskih oblasti. Oblasti sa umerenom klimom su uvek u prednosti i stoga nije nikakva slučajnost što je Južnoafrička Republika najbogatija država u podekvatorskoj Africi.

Ne postoji li opasnost da će oni koji pročitaju „Puške, mikrobe i čelik“ pomisliti da Vaša teorija o poslednjih 10.000 godina istorije pruža sve odgovore i da je sada sve rešeno? Problem, dakle, nije rasa. Džared kaže da je problem geografija, i to je to. Sada to pitanje možemo da ostavimo za sobom. Šta biste poručili tim čitaocima?

Naravno da tu nije kraj. Problem jeste geografija, ali u veoma komplikovanom smislu – postoji mnoštvo različitih aspekata geografije, a uvek se mora imati u vidu i sadejstvo geografije i ljudskog faktora.

Do danas je prodato više miliona primeraka Vaše knjige. Kako objašnjavate njenu popularnost?

Knjiga je popularna jer su ljudi po prirodi radoznali i žele da znaju odgovore na najvažnija pitanja. Kada uđete u tinejdžerske godine, vi postajete svesniji sveta oko sebe i počinjete da se interesujete za druge etničke grupe, kulture i jezike. Postaje vam jasno da su različiti narodi različito napredovali kroz istoriju. Ako se pitate zašto, od istoričara nećete dobiti jasan odgovor. Rasisti vam nude svoje odgovore, ali ako vam se oni ne sviđaju, vi nemate kome drugom da se okrenete. To vas navodi da pomislite da je pitanje suviše nezgodno i da ga se treba kloniti: ako nastavite da ga postavljate, drugi će pomisliti da ste pobornik rasističkih teorija. Mislim da ljudi kupuju knjigu zato što je pitanje veoma zanimljivo, a ona im pruža jasan i činjenicama potkrepljen odgovor.

Da li plasiranje ovakve teorije nosi sa sobom teret odgovornosti?

Ne osećam nikakav teret odgovornosti. Drago mi je što sam ovu teoriju mogao da podelim sa svetom. Tokom ovog procesa sam i sam mnogo toga naučio. Otkrio sam bezbroj novih, interesantnih informacija, koje sam prvo morao da objasnim sebi kako bih kasnije mogao da ih objasnim drugima. Knjiga je razumljiva običnim ljudima zato što sam uložio mnogo energije u to da prikupljeni materijal prvo objasnim sebi i da zatim svoja saznanja izložim na najjednostavniji mogući način.

Da li ste ponosni onim što ste postigli?

Veoma sam zadovoljan knjigom. Ako me pred kraj života budu pitali da nabrojim svoja najvažnija dostignuća, „Puške, mikrobi i čelik“ će se sigurno naći na tom spisku.

Kakva očekivanja ste imali kada ste počeli da pišete knjigu?

Nadao sam se da ću, kada je jednog dana završim, moći da kažem da bolje razumem istoriju. Bio je to pravi istraživački poduhvat.

Šta ste otkrili?

Otkrio sam da se objašnjenje jednog istorijskog fenomena krije u razlikama između prirodnih uslova na različitim kontinentima, a ne u razlikama između ljudi. Na primer – pošto smo sada u Africi – Afrika je imala veoma zanimljivu istoriju. Da bih čitaocu objasnio tu istoriju, u knjizi nijednom nisam pomenuo biologiju Afrikanaca (osim njihove genetske otpornosti na malariju), ali sam zato naširoko pisao o okruženju u kome su živeli i žive. Okruženje je oblikovalo istorijske procese na ovom i svakom drugom kontinentu.

Kakav je Vaš stav o rasizmu?

Rasizam je užasna pojava, a teorije koje propagiraju rasisti su pogrešne.

Zašto?

Zato što pokušavaju da objasne istoriju oslanjajući se na neosnovane pretpostavke o razlikama među ljudima. Rasističke teze se lako pobijaju dokazima koji su nam svima pred nosom: podacima o poljoprivrednoj produktivnosti, usevima, obliku kontinenata i slično.

Vi ste pre svega naučnik.

Ja sam naučnik koji ima poverenja u naučne metode.

Šta ste još naučili prilikom istraživanja i pisanja knjige?

Naučio sam da se prilikom apstraktnih rasprava o istoriji nikada ne smeju zaboraviti ljudi od krvi i mesa. Mi govorimo o istoriji, govorimo o napretku, govorimo o takmičenju između društava i bogatstvu nacija – svaka od tih tema ima svoju ljudsku dimenziju. Kada ovde u Africi odete u bolnicu i vidite da je dete obolelo od malarije u komi, kada vidite siromašne na ulicama, svi ovi problemi dobijaju ljudsko lice. Razgovori o istoriji mogu zvučati suvoparno i apstraktno, ali istoriju sačinjavaju sudbine pojedinaca kao što smo Vi i ja, i svi Afrikanci koje sam upoznao na ovom putovanju.

Ima onih koji Vašu knjigu kritikuju kao determinističku i kažu da pokušavate da predvidite budućnost država i naroda. Kako biste im odgovorili?

Njihovi zaključci su zasnovani na pogrešnom razumevanju pročitanog. Moja knjiga objašnjava događaje iz prošlosti, a kao i u svakoj oblasti znanja i svakoj naučnoj disciplini, objašnjenja vam daju moć da menjate stvari, govore šta se dogodilo u prošlosti i kako vam ta iskustva mogu pomoći da utičete na budućnost. Postoje države koje su pre nekoliko decenija iznenada krenule putem ekonomske ekspanzije upravo zahvaljujući spremnosti da se suoče sa greškama iz prošlosti i iz njih nešto nauče. Pogledajte samo Maleziju, Singapur, Tajvan i Mauricijus. Saznanja stečena izučavanjem istorije mogu biti od koristi mnogima.

Situacija u svetu trenutno nije najsjajnija i mnogi su pesimistični u pogledu budućnosti čovečanstva. Ima li ipak razloga za optimizam?

Ljudi me često pitaju da li sam optimista ili pesimista, na šta je uvek odgovaram da sam oprezni optimista. Pod tim podrazumevam da situacija još nije bezizlazna i stoga nema razloga da budem pesimista. Srećna budućnost nam, međutim, nije zagarantovana i moraćemo pošteno da se namučimo da bismo je obezbedili. Zato nisam ni pesimista ni optimista, već oprezni optimista.

Mislite li da će nam to poći za rukom? Jer, na kraju krajeva, sve se svodi na ljude, zar ne?

Mislim da će nam uspeti, ali i da ćemo usput napraviti još mnogo grešaka.

Možete li nam ukratko ispričati kako je izgledala evolucija Vaše knjige? Kako je sve počelo i kako se osećate sada, na kraju tog dugog putovanja?

Sve je počelo krajem pedesetih, kada sam prvi put posetio Novu Gvineju. Od trenutka kada sam kročio na to ostrvo, iz glave mi nije izlazilo pitanje: zašto ovi ljudi koriste kameno oruđe? Stekao sam utisak da su veoma inteligentni, ali njihova tehnologija je još bila na nivou kamenog doba. Prošlo je, dakle, više decenija od tog trenutka do objavljivanja moje knjige. Na kraju ovog dugog putovanja osećam se veoma zadovoljno, ali i dalje sam fasciniran ovom temom i svim onim što sam u međuvremenu otkrio. Materija je više nego interesantna, objašnjenja su interesantna, kompleksna, ponekad iznenađujuća, a sam proces istraživanja bio je izuzetno uzbudljiv. Jalijevo pitanje iz 1972. godine mi je dalo ideju, o pisanju knjige sam počeo aktivno da razmišlam 1986, a objavio sam je tek 1997. Kao što sam već rekao, bilo je to dugo putovanje. Čime god da se budem bavio do kraja života, pitanja na koja budem tražio odgovor nikada neće biti tako fascinantna kao ona koja postavljam u ovoj knjizi, jer ovde je reč o nekim od najvažnijih pitanja u istoriji.

Autor: Suzan Hort
Izvor: pbs.org
Prevod: Jelena Tanasković