Dvadeset pet godina pušaka, mikroba i čelika

Teško je jednoobrazno definisati dvadeset prvi vek. Živimo u postindustrijskom, postkolonijalnom dobu koje je iznedrilo već nekoliko tehnoloških revolucija. Ne zvuči li sve ovo kao da smo prevazišli sve teskobe i napetosti prethodnih epoha i da živimo u egalitarnom najboljem od svih svetova, koje definiše tehnološki napredak i uređeni socijalni odnosi? Pa ipak, stare političke napetosti i dalje indukuju ratove, a socijalne, kulturološke i rasne razlike samo pronalaze novo ishodište i oblik dominacije. Savremeni svet je i ideološki ali i geopolitički i dalje stravično polarizovan. Naša evrocentrična ili evroazijsko-centrična svest oblikuje istoriju na koju se pozivamo kada govorimo priču o evoluciji i napretku. Istorija pre pojave pisma oko 3000. g. p. n. e. obrađuje se ukratko, iako predstavlja 99,9% istorije ljudske vrste duge pet miliona godina.



Razlike nisu nimalo suptilno profilisane u savremenom svetu. Dovoljno je da se prosto udaljavamo od „centra“ savremeno utvrđenog sveta. Recimo, postoji razlika između bogatog Severa Evrope i siromašnijeg Juga, ali takođe i između Zapada i Srednje Evrope, Istočne i onoga što danas zovemo Balkanski region. A tu priča o raslojavanju i rastakanju privredne, ekonomske i sociopolitičke moći tek počinje. Postoji razlika između delova Afrike koji su bili pod kolonijalnom vlašću zapadnih zemalja i onih drugih, ali i Bliskog istoka i dalekoistočnih zemalja, koje su, opet, centar po sebi. Amerika se oduvek delila na sever i jug, ali i Sever i Jug SAD, Istočnu i Zapadnu obalu. Postoje i ljudi, poput starosedelaca Australije, Amerike i najjužnije Afrike, koji više nisu čak ni gospodari vla­stitog zemljišta, jer su ih evropski kolonijalisti desetkovali, pod­jarmili, a u nekim slučajevima čak i istrebili. I tako unedogled.

Nekom praistorijskom biću naše geopolitičke podele ali i one istorijske, religijske i kulturološke bile bi neobjašnjive. Kako ikome sa druge planete objasniti da u postkolonijalnim društvima postoji sram i određena konvertitska zgroženost nad belim privilegovanim društvima, kao i da su genocid i zarazne bolesti toliko smanjili brojnost mnogih drugih starosedelačkih populacija – starosedelaca Havaja, Australije, Sibira, Indijanaca u Sjedinjenim Državama, u Kanadi, Brazilu, Argentini i Čileu – da su danas na tim teritorijama daleko brojniji potomci osvajača?

Danas je teško ne biti previše beo, a savremena (postgenocidna, postimperijalistička) društva žive sa sramom zbog istorijskоg terora nad perifernim nacijama i manjima. A kako objašnjava Džared Dajmond, autor kultne knjige „Puške, mikrobi i čelik“, ta „druga“ društva obuhvataju većinu svetskog stanovništva i veliku većinu etničkih, kulturnih i jezičkih grupa u svetu. Neka od njih su već danas među najmoćnijim privredama i političkim silama, a druga to postaju.

Istovremeno, pojedini delovi sveta i dalje žive u predindustrijskim, predtehnološkim društvima – on se zanima za Novogvinejce koji, iako bismo ih lako odbacili kao rudimentalno društvo imaju visoku inteligenciju za snalaženje u prirodi i vanjske aktivnosti, a ako su u dodiru sa tehnologijom, lako je savladavaju.

Zašto se ljudski razvitak odvijao tako različitim brzinama na raznim kontinenti­ma? Kako danas izaći na kraj sa nasleđem kolonijalizma? Kako pomiriti naizgled nesaobrazna društva? Da li će evroazijsko središte preboleti svoje imperijalističke namere i prigrliti nove industrijske i tehnološke centre u Africi i dalekoj Aziji? U vreme globalnih nomada kada se čini da nam je kuća gde god da otvorimo laptop, a svi bližnji su na nekoliko klikova, zašto i dalje jačaju nacionalistički porivi a besne rasne razlike? Kako istovremeno jačaju i reverzibilni i progresivni pokreti i shvatanja? Zašto se mnogi plaše obećanog progresa, liberalnog Zapada, ali istovremeno su nesposobni da prigrle i dosad nepoznata južnjačka društva? Kako živeti u svetu dubokih paradoksa i združenih krajnosti koji ipak obećava da je najbolji od svih dosadašnjih vremena i svetova? Sva ova pitanja suštinski su bitna da bi se sprečili novi sukobi i da bi toliko naglašavani, najavljivani i slavljeni napredak išao – napred.

U vreme kada negativci – pa bili to belci, NATO, Kinezi ili „nedovoljno“ crne pevačice koje pozivaju na crnačka prava – zavise od perspektive, a uvek postoje podjarmljeniji i zanemareniji čija boja kože ima hiljade distinktivnih nijansi, a margina više nego ikada pre poprima svojstva žele-kolača koji lako menja svoje kvalitete i svojstva u zavisnosti od perspektive, čitajte Džareda Dajmonda, mislite svojom glavom i budite otvoreni za promene, ali i strukturalne napetosti reljefa civilizacije i narativne nedoslednosti istorije. I osluškujte šta govore oni koji su imali više sreće od vas i oni koji je nisu imali dovoljno.

Na kraju, od izdavanja ove knjige prošlo je dvadeset pet godina. U međuvremenu svet je prošao nekoliko pandemija, izbili su nova žarišta konflikata, društvene mreže su preobrazile svet a u nekom obliku i negde, rat uvek tinja. A ona je i dalje jednako referentna. I Džaredu Dajmondu može se zameriti da piše za privilegovana društva koja mogu da nalete na ovu ambicioznu knjigu koja i sama boluje od arogancije Zapada da drugima objašnjava sav moderni svet po svojim shvatanjima, pa i kad ukazuje na njegove nepravilnosti. Pa ipak, ona ne može ni drugačije ni bolje. Na nama je da iznedrimo naprednije, bolje svetonazore kada konačno prevaziđemo ovu knjigu i njoj slične.

Autor: Nevena Milojević