Dušan Vesić: Novi talas i danas zvuči moderno

Tako snažno je novi talas zapljusnuo jugoslovensku muzičku scenu i, konačno, 40 godina kasnije, to je reprezentativno prikazano u knjizi eminentnog novinara i publiciste Dušana Vesića „Bunt dece socijalizma“, u izdanju Lagune.



Posle pisanja o „Bijelom dugmetu“ i Margiti Stefanović, Vesić je sa publikom podelio svoja sećanja na period od 1977. do 1982, kada je „od Vardara do Triglava“ sasvim nova generacija bendova donela pravu muzičku revoluciju.

Dinamično, hronološki, prateći uporedo karijere svih relevantnih novotalasnih izvođača, ali i iznoseći zanimljive podatke, do tada nepoznate čak i pasioniranim zaljubljenicima u domaću muziku, autor je ispisao, nesumnjivo, jedno od najznačajnijih štiva u oblasti ovdašnje popularne muzike. Istim tim prostorom, on danas krstari promovišući knjigu, i svuda nailazi za toplu dobrodošlicu.

„Dao sam izdavaču pet predloga za naziv knjige“, otkriva za Novosti Vesić. „Više se i ne sećam koji su bili ostali jer je ovaj bio najbolji ali, zanimljivo, nije prošao u Hrvatskoj. Tamošnji izdavač smatra da reč 'socijalizam' u naslovu nije dobra ideja za njihovo tržište, pa se knjiga tamo zove 'Zamisli život'. Očekivalo se da bismo mogli da dobijemo napade desnice, koji bi skrenuli pažnju sa same knjige na nešto drugo, što je potpuno bezveze.“

Koliko dugo ste pisali knjigu?

Ovo je i najduže i najkraće pisana knjiga. Vremenski se to proširilo na godinu i mesec, dva, ali efektivno je bilo kraće. Prethodne dve su pisane u kontinuitetu, po devet meseci svaka. Za ovu mi je, kad se sve sabere, šest meseci bilo dovoljno, ali sam morao da prekidam, zbog raznih privatnih okolnosti. Kod „Dugmeta“ sam prvo pročitao sve što sam imao, njihova arhiva je kod mene. Kod Magi sam prvo radio istraživanja, pa onda počeo da pišem, a ovo sam napisao iz glave, i onda sam samo proveravao podatke, dodavao i oduzimao. To je bio važan period, pa mi se urezao. Čak se sećam, recimo, rasporeda koncerata na „Pozdravu iz Zagreba '81“, a ne mogu da se setim šta sam ručao juče (smeh).

Mnogi novotalasni bendovi poput „Kazališta“, „Filma“, „Pilota“, postali su kasnije grupe sa velikim brojem hitova i izrazitim komercijalnim potencijalom?

Iz toga se vidi koliko je to bilo dobro, a bilo je dobro jer je proizvodilo hitove. Ne bismo mi danas pričali o novom talasu više nego što bi bila neka kulturološka studija za neki stručni časopis da to nisu bili hitovi koji su ostali do danas. Te pesme i sada zvuče moderno.

Često se govori da je novi talas loše uticao na karijere „Indeksa“, „Smaka“, „Ju grupe“...?

Ne! Zašto se to nije desilo „Ribljoj čorbi“? Ona je rasla u vreme novog talasa, kao i Oliver Mandić, Slađana Milošević... Niko od njih nije propao zbog novog talasa. „Srebrna krila“ su bila najpopularnija grupa u zemlji tada, a nisu bila novi talas. To su priče „nisam mogao da se snađem u vremenu i prostoru, pa mi je kriv novi talas“, koji nije kriv ni za šta. Novi talas je sve promenio nabolje.

Da li je pisanje knjiga o rokenrolu Sizifov posao u našim krajevima?

Jeste, jer ne može baš da se živi od toga, ali – šta bih ja sad drugo mogao da radim, u ovim godinama? Klinci sve više pišu diplomske, doktorske radove, a nemaju dovoljno literature. Mislio sam da je u redu da im ostavim jednu priču iz prve ruke. Trebaće im. Ko ne uzme ovu knjigu, a hoće da piše o novom talasu, taj nije normalan (smeh). Ne moraš da se složiš sa njom, ali moraš da je gledaš kao nešto referentno.

Ko su vaši novotalasni ljubimci?

Nemam omiljeni bend, ali imam pesme – recimo, „Odlazak u noć“ grupe „Azra“, „Niko kao ja“ i „Ona se budi“ benda „Šarlo Akrobata“, pet pesama sa drugog albuma „Prljavog kazališta“, mini LP „Idola“...

Gde je bio najjači centar novog talasa u Jugoslaviji?

Mislim, ipak, Zagreb. Ranije su počeli, i trajali duže. Imali su veće tiraže i veći uticaj. Više je njih ostalo i danas da radi, nego naših. U Beogradu je to samo „Električni orgazam“, a u Zagrebu ih ima. Maks Juričić je, recimo, tek pre dve godine napravio prvi autorski bend u životu („Plesač sporog stepa“, prim. M. Ć.).

Čija karijera, od svih njih, vam je u „post-novotalasnom“ periodu najzanimljivija?

Rundekova. Čak i Saher dobro radi filmsku i televizijsku muziku. Zoran Predin je, takođe, bitna pojava, pokojni Vlada Divljan...

A da li vam je neko pao u očima?

Nemam ja taj odnos prema njima, da bi mene neko razočarao. Možda sam razočaran sa poslednjih 20 godina karijere „Prljavog kazališta“. Tu je čitav niz albuma sa kojih ne mogu da se setim nijedne pesme.

Upitan kakvi su mu dalji književni planovi, Vesić je za Novosti ekskluzivno otkrio:

Nedavno sam dobio ponudu koju čekam godinama – da me neko zove i kaže „Hajde da mi napišeš knjigu“. Radiću knjigu o Rajku Dujmiću, sa njegovom udovicom Snježanom. Morao bih da razvijam književnu karijeru nezavisno od žanra. Ako ne promenim nešto, ostaću zaboravljen. Ozbiljno razmišljam o svom prvom romanu. Vreme je da se ogledam u nečem novom. Stalno sam se menjao – pisao sam za novine, pa pravio filmove, serije, pisao knjige... Ne volim da se zatvaram u nešto i, kao, tu ću da ostanem do kraja života. Kod mene je uvek neki novi talas.

Autor: M. Ćunković
Izvor: novosti.rs