Laguna - Bukmarker - Dušan Nedeljković: „Mrtvi smo, ali se ne damo“ - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Dušan Nedeljković: „Mrtvi smo, ali se ne damo“

Dušan Nedeljković je srpski pisac, scenarista, novinar, bloger, radio voditelj, bivši stjuard… Njegovo pojavljivanje na književnoj sceni obeležio je roman „Ponedeljak“. Usledili su romani „Afrika“, „Poranio Milorad“, „Mamurluk“, „Rođeni zli“, kojima se po rečima eminentnih ljudi svrstao u doajene urbanog narativa. Nedavno je objavio novi roman „Odsev“. Ovo smo iskoristili kao povod da porazgovaramo sa njim o novom romanu, ali i o Beogradu koga više nema,  osamdesetim,  najlepšim ženama na svetu,  uništenim generacijama,  savremenom novinarstvu, kao i o uroševačkom hodži zaluđeniku za Stonse…

Želeo bih da nam na početku razjasnite zašto se roman nazvali „Odsev“? Pomalo neobičan naslov. Koje se mistično značenje krije iza njega?

Nemam informaciju da je neko od književnika ikada imao prvo naslov i na osnovu toga napisao roman. Reč „odsev“ je u razgovoru spomenula moja drugarica dok smo komentarisali tragediju koja je zadesila našu prijateljicu i koleginicu Tatjanu Tanju Petrović, koja je preminula. Tada sam čuo od nje da je Tanja pred sam kraj bila u odsevu. Ispostavilo se da je to kolokvijalni izraz među doktorima kada je neko već preminuo, ali mu telo još potresaju refleksi. U njenom slučaju navodno je izgovorila još nekoliko reči dok je ravna linija na monitoru pored bolničkog kreveta već ustaljeno plivala. Danima sam razmišljao o tome i onda sam izguglao i video da u našem jeziku ne postoji ta reč. Ima je u slovenačkom, ali ima potpuno drugo značenje od mog odseva. Dakle odsev je stanje kada telo već umre, ali se duša ne oprašta rado od ovozemaljskog života. Kada se to ukomponuje sa stanjem u kome se svako od nas nalazi, pa i grad, država, kontinent… onda dođemo do značenja reči odsev. Mrtvi smo, ali se ne damo. Ima u srpskom jeziku reč „suturusan“, što znači „ni tamo ni ovamo“, ali mi je odsev nekako prihvatljiviji. Samim tim što ga neki moji prijatelji sa pravim diplomama nude kao novi glagol u srpskom jeziku. Ali o tom-potom.

U jednom delu romana pišete sledeće: „Desetak godina po Markovom rođenju, njegov mirni kraj postao je poprište udesa čitave generacije klinaca koji su počišćeni sa životne scene. Droga je nespremno dočekana u kraju i unakazila ga je. Desetkovane su gomile gotivnih klinaca kojima niko nije mogao da objasni koje su posledice uzimanja heroina. Bilo je bitno da nestanu.“  Kome je bilo bitno da nestanu? Da li možete da nam, kao živi svedok istorije, kažete nešto više o ovome?

To je meni, s ove vremenske distance, ravno nekom mitu međutim, na žalost, sve je tačno. Kada pišem dosta toga personalizujem ne bih li sebi olakšao konekciju sa likovima u romanu. Moj junak Marko je neki naš alter ego, namerno ne kažem moj, pošto smo mi generacijski (rođeni šezdesetih i s početkom sedamdesetih) vrlo sličnih karaktera. Ljudima u našem kraju urbanizam je nametnut. U netaknutoj prirodi ljudi ne moraju da se socijalizuju. U gradu smo zagušeni sa milion stvari, sadržaja, ljudi s kojima u principu nemamo mnogo veze. Oni sisaju naš dragoceni život, a ništa nam ne daju. Svako može da nas prekine, nema se kontinuitet. U gradu smo non-stop u gardu. U borbi. Nama priroda nije prirodna sredina, nego asfalt. Mi, deca centra Beograda, smo jaki i ludi. Pohotni na život. Plemeniti ka različitostima. Iskazuješ progres, slobodu, pravedni bes, osobine zbog kojih su mnogi spremni da te liše života. Konkretno DB i ostale službe. Početkom osamdesetih ubačen je heroin na asfalt i tu se desio udes. Heroin te u početku pravi herojem, a onda postaneš slina. Potpuno te obesmisli kao časno biće. Trebalo je sve to prevazići. Mnogi su izabrali samouništenje kao herojski čin da nas oslobode sebe. Odrastao sam na dva mita koje imaju veze s Kosovom. Polje i ulica. Mnogo ljudi iz moje generacije nije doživelo tridesetu godinu. Zar to nije masakr? Kada god se nevoljno zadesim u tom kraju hvata me jeza. Kao kada sam sa školom išao na stratišta u Jajincima ili Kragujevcu. Najradije bih da to vreme zaboravim, ali nema šanse.



Jedan od junaka Vašeg roman je i Fadilj Ramadani. U pitanju je Albanac sa Kosova koga baš briga kako za nasleđe predaka tako i za svetu dužnost oslobađanja od okupatora sve dok oko njega „pršti“ dobra muzika. Koliko je njegov lik zasnovan na stvarnoj osobi, a koliko je Ramadani plod Vaše mašte? Koliko je realan i uroševački hodža koji sluša Roling Stonse?

Moji roditelji su imali ortake u Uroševcu. Čika Surko, teta Razija i njihovo troje dece. Kod njih smo svraćali da prespavamo na putu ka Grčkoj. Orhan, njihov najstariji sin, me je vodio na korzo u tom gradu. Hodža je došao iz Sarajeva i kao svakoj pridošlici iz velikog grada meštani su nabacili urbani nadimak. Hodža-Džeger je zaista postojao. I ako je Džeger onda ima veze sa Stonsima. Kod Orhana sam, to je neka ’76, prvi put čuo „Black and Blue“ album Stonsa. Orhan je imao devojku Snežanu, više simpatiju pošto smo bili klinci. S druge strane, paralelno, otac našeg drugara iz škole Fadilja je radio u kotlarnici hotela „“ u kraju. Pošto je Fadilj živeo u „u“ upoznavao je sve muzičke zvezde tog vremena i nabavio mi je autogram od Željka Bebeka iz „Bijelog Dugmeta“ što je tada bila velika čast. Fadilj je užasno gotivan lik, dobro je branio na fudbalu u školskom. Bio je deo ekipe. Jednog leta samo je nestao. Čuo sam posle da je u Americi. Tako da sam to sve zarotirao i napravio Fadilja iz romana „Odsev“. Mog Fadilja je bolelo dupe ko je ko, i šta je, kao u ostalom i sve nas u to vreme. Verovao je Faki samo u rokenrol.

Spominjete i diplomatu Ivu Andrića i njegov nediplomatski predlog rešavanja „albanskog pitanja“. Kada se svojevremeno u jednoj emisiji pokojnog Utiska nedelje Milan St. Protić usudio da spomene i neke manje pozitivne karakteristike našeg slavnog pisca posle toga je bio propušten kroz čaršijskog „toplog zeca“. A to je bilo doba kada internet i njegovi verni frustrirani hejteri još nisu uzeli maha. Da li se bojite tabloidne odmazde i nepismenih jurišnika kada im neko dojavi o čemu pišete jer ste se usudili da „dirnete“ u Veličinu?

Ne. Zašto bih se bojao? Jači sam od njih. Da li mislite da oni (mislim na urednike i novinare tabloida) znaju ko je i šta je Andrić? Da li mislite i da neki književnici koji nam unazađuju živote svojim besmislenim pisanijama znaju ko je Andrić? Da budem još radikalniji, Andrić je za mene bosanski pisac, koji je opise pisao ekavski, a dijaloge ijekavski, dakle bio je ispred današnjeg vremena u kome će nam ijekavicu nametati ovde po Beogradu, umesto da se prilagode ekavici. Zbog toga sam vrlo ljut na taj lobi, ali rešiće se taj problem. Andrić je napisao genijalan roman „Prokleta Avlija“ i ja ga zbog toga volim. A, kakav čovek je bio? Pa ja uvek više volim istinu disidenata nego ulizica, a Milan St. Protić i ja smo iz istog kraja grada. Poseduje sve osobine stamenog čoveka, koji je preživeo sva preterivanja koja sam već pomenuo. Meni dosta.

„Najveća mana mi je što sam rođen u Beogradu“, kaže u jednom trenutku junak Vašeg romana. Da li je „beogradsko državljanstvo“ zaista teret, privilegija ili nešto treće? Da li, kao rođeni Beograđanin, možete da nam otkrijete šta to čini pravog Beograđanina? I da li je i dalje živ čuveni beogradski duh?

Prezirem te odrednice i to je karakteristika rođenog Beograđanina. Mi smo lepo vaspitani, pristojni ljudi, koji su videli sveta, volimo sve što vole mladi, na granici smo političke korektnosti i nikada nećemo prećutati nepravdu. Ne gledamo u zemlju dok hodamo i gledamo u oči kada razgovaramo. Sve suprotno od toga nam je donelo klasifikacije na prave i neprave Beograđane. To su nam nesnađeni nametnuli. Slušali su bajke o velikom gradu i zamrzeli princeze i prinčeve iz Belog dvora. Dok se to njima u glavama ne raspline neće biti punopravni članovi beogradske prostodušne familije. Beogradski duh je simboličan naziv za specifičan humor i persiranje svakome, od prodavaca na trafici ili fast food kiosku do fudbalera. I naravno da je živ, mada se junački trude da nas šabanizuju.



Fadilj Ramadani se posebno „loži“ na devojke iz Beograda. Da li, po Vašem iskustvu kao Beograđanina, ali i svetskog putnika, Beograd zaista ima najlepše devojke na svetu?

To garantujem svojim životom. Baš sam juče imao turneju po kafićima u gradu. Vreme je praznika, pa nam gastosi svraćaju. Razgovarao sam zasebno sa tri lepotice. Gospođe. Rođene su ovde, ali žive u Madridu, Londonu, Milanu. Sa sto metara provališ nešto specifično na njima a to je osmeh. Lepi ljudi se lepo smeju. Parafrazirao bih mlade sugrađane: „To nisu žene, to su braća!“ I na kraju sam završio dan sa svojom suprugom na kafi. Uvek se ozarim kada je vidim. A ona ti je rođena tamo gde se zabada oštro od šestara kada se crta krug „dvojke“. Lepota je u oku posmatrača, zato samo treba gledati i samo se to pokaže. I na ovoj knjizi sam radio sa lepoticama-urednicama. Moj život je estetska bajka.

Ali delite fascinaciju glavnog junaka romana prema donjem Dorćolu? U čemu je magija tog kraja koji na prvi pogled ne deluje nešto posebno impresivno ili glamurozno?

Donji Dorćol je teritorijalno onaj preko tramvajske pruge pa do reke. Nisam fasciniran tim krajem, klasičnom beogradskom favelom kojom odjekuju zvuci limenih instrumenata. Mi smo kao klinci silazili iz kraja na Dorćol gde smo išli da se kurčimo i pokušamo da preživimo. Ali brzo smo upoznali njihove „krajišnike“ s kojima smo uvek bili u dobrim odnosima. Magija tog kraja je u tome što u Vasinu iz tog gradskog podruma izranjaju najlepše gradske žene. U više navrata sam bio smrtno zaljubljen po Dorćolu, ne znam tačno kako sam živ izašao iz tih strasti, ali Dorćol ima taj neki šmek koji ja volim na daljinu. Znaju moji drugari da nerado silazim dole, pa me ni ne zovu. Preživeće Dorćol ovaj desant novopridošlih i opet će biti mistična rupa grada.



Veliki deo Vašeg romana se dešava u osamdesetim godinama prošlog veka. Svedoci smo velike popularnosti serije Stranger Things koja predstavlja svojevrsnu razglednicu iz tog perioda. Zašto su ljudi danas fascinirani tim periodom? Da li je u pitanju generacijska stvar jer su deca osamdesetih danas na pozicijama koje diktiraju modu i ukuse (kao i u pozicijama najsolventnijih konzumenata korporacijskih proizvoda) ili osamdesete imaju neku nekapitalističku magiju?

Osamdesete su karakteristične po tome da svi lažu o svojoj ulozi u njima. Svi današnji čelni ljudi koji vuku korene iz tog perioda su najgora bagra. Ljudi koji su obesmislili svoje živote i sada hoće i naše. Postojala je neka energija, nije da nije, ali se sve to brzo rasplinulo. Osamdesete su trajale plafon 2,5 do 3 godine. Trećina te ekipe je mrtva, trećina je preko, a trećina po foteljama jajare i sitničare svojim dušama po reliktima prošlosti. Naša generacija je izgurana u epohu i nije fer da se sada pravimo pametni kada smo generalno ništarije. Mislili smo da smo završili posao kada smo se potukli sa kordonom 1996. i uljuljkali. Dok smo mi blejali po svetu i Adi Bojani uskoci i prebezi su zauzeli pozicije i grabe. Odvratno se osećam što znam da sam mogao mnoge od njih da sprečim, ali sam svima davao šansu. Ne verujem da će moja deca imati koristi što im je otac dobar čovek. Ne verujem ni da ja imam koristi što se mnogi kriju od mene, po sahranama drugara, ali barem je meni lepo što postoje ljudi koje će spržiti njihova sopstvena mizerija. Čast izuzecima. Evo čak imamo i viteza u ekipi od pre neki dan.

U jednom delu romana pišete: „Prošlo je vreme kada su se novinarstvom bavili ugledni ljudi koji su imali svoj stav, a samim tim i status u društvu.“ Kakvo je sada medijsko vreme na snazi?

Odavno ne kupujem dnevnu štampu. Od nedeljnika samo Nedeljnik. I to zato što ih sve u redakciji znam, i relaksirano čitam tu novinu. Kao da razgovaram sa ljudima. Kada god odem u inostranstvo još na aerodromu kupim njihovu lokalnu štampu. Željan sam dobrog i kritičkog novinarstva. Kod nas je trenutno stanje da nepismeni prave novine za nepismene, a pismeni gledaju da uvale bulju u neki fond i da se prave pismenim. Ne mogu da delim ljude na časne i nečasne. Ali lako je biti častan, ako si sit. Teška materijalna situacija, plus ekspanzija socijalnih medija uništava standardno novinarstvo. Danas svako može da ima svoje novine i TV. Blogovi i Vlogovi postoje i svima može da bude dobro. Srce me boli kada vidim novinarske veličine kako dele pamflete o slobodi novinarstva po ulici, ali jbg. Ako je neko mogao da predvidi ovo dno to ste vi drugari iz informativnih redakcija.



„Odsev“ je pre svega jedna gorko-slatka porodična priča i o njenom opstanku u nezgodnim vremenima. Junak romana Marko nema problem sa svojom decom koliko ima problema oko dece. Kako se Vi, kao roditelj, „borite“ sa vaspitanjem Vaše dece? Na koji način ih pripremate za stvarni svet?

Iskrenošću. Sklanjam ih od trafika ukrašenim ogavnim naslovnim stranama, ne gledamo vesti u kući. Dok oni stasaju ova današnja menažerija će fizički nestati. Niko nije besmrtan. Dovoljno mi je da znam da ih u punoletstvu neće dočekati neki od sadašnjih Vučića. Ćerka čita knjige, sin voli loptu. Jedini moj savet im je: „Ne smete da budete pičke!“, i to zaista tako izgovorim pred njima. Ne mogu da ih sačuvam od sveta, ali naučiće. Za njih sam dosadni matorac, koji smara. Kada se švrćkam sa ćerkom po gradu i gledamo izloge ili se dobacujem loptom sa sinom po zilion sati neprekidno, onda sam najbolji tatica. Sećam se kako sam ja sa osmehom prihvatao roditeljsku brigu. Gledam ih, vidim sebe. Jako sam ponosan na to.

Kako je publika reagovala na „Odsev“? Da li ste dobili neke povratne reakcije?

Veoma dobro. Pozitivno, potresno, iz stomaka. Ima suza, ima straha, ima smeha. Ljudi prepoznaju kada je nešto dobro. Ne znam da li je književno epohalno delo, ali je brutalno iskreno. To ljudi prepoznaju. Počeli su i da me citiraju: „Nikome na svetu ne prijaju ljudi koji priznaju svoje slabosti…to su najhrabriji ljudi“. Posebno mi je drago da mi pozitivne poruke šalju ljudi koje ne poznajem lično. Velika je hrabrost to učiniti. I ja ceo život volim Džonija Rotena, pa ne smem da mu se javim. Znači da sam pobedio tu granicu, volim interakciju sa čitaocima. To mi je zaista drago.

Da li možete da nam otkrijete na čemu sada radite? I kada možemo da očekujemo Vaš novi roman?

Pokušavam da ne radim ništa. Piskaram tu i tamo, zaokupirale su me francuske novele. Krenuo sam da na tastaturi ispijam kafe po Parizu i flertujem s lepoticom koja je duboko u sebi ruina, vuče posledice nasilja koje je pretrpela u porodici. Nemam pojma, evo sada mi se već ne sviđa. Možda konačno napišem vestern roman.

Autor: Milan Aranđelović
Izvor: bookvar.rs


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
nova izdanja knjiga domaćih autora laguna knjige Nova izdanja knjiga domaćih autora
20.12.2024.
Knjige Jelene Bačić Alimpić uvek su aktuelne i u vrhu čitanosti. U knjižarama će se uskoro naći 34. izdanje njenog romana „Pismo gospođe Vilme“, 26. izdanje „Poslednjeg proleća u Parizu“, dok će uskor...
više
robert hodel o bori stankoviću švajcarac o vranjancu laguna knjige Robert Hodel o Bori Stankoviću: Švajcarac o Vranjancu
20.12.2024.
Robert Hodel, rođeni Švajcarac, autor zapažene knjige o Bori Stankoviću „Ranjav i željan“, imao je drugu beogradsku promociju knjige, na kojoj je lično učestvovao. To je bio povod za pregršt pitanja. ...
više
đorđe bajić predstavio jedno đubre manje na novoj s laguna knjige Đorđe Bajić predstavio „Jedno đubre manje“ na Novoj S
20.12.2024.
Gost emisije „Pokreni se“ na televiziji Nova S bio je Lagunin autor Đorđe Bajić, koji je predstavio svoj novi roman „Jedno đubre manje“. Sa Bajićem je razgovarao Marko Novičić, novinar i urednik jutar...
više
prikaz knjige vizantijski svet blistavi sjaj hiljadugodišnjeg carstva laguna knjige Prikaz knjige „Vizantijski svet“: Blistavi sjaj hiljadugodišnjeg carstva
20.12.2024.
Ako ne računamo Kinesko carstvo u dalekoj Aziji, moćna Vizantija bila je verovatno najdugovečnija država staroga veka, opstavši u raznim oblicima na samom vrhu Balkanskog poluostrva preko hiljadu godi...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.