Dušan Kovačević: Moj život je duga i zanimljiva pozorišna predstava

Akademik Dušan Kovačević svojim romanima i scenarijima obeležava dragoceno poglavlje naše literature, teatrologije i filmografije. Jedan od osnivača i upravnik Zvezdara teatra beleži našu narav i svakodnevicu, ostavljajući pisane tragove u kojima smo svi mi. U 2018. godini notirao je svojih 70 godina, a u opusu zaokružio pola veka pozorišnog života.



Šta vam je sada u radnom notesu?

U mojim godinama planovi i želje zavise od zdravlja. Ako me posluži pristojno zdravlje, verujem da ću privesti kraju nekoliko započetih poslova. Zbog uroka ne bih govorio ništa konkretno. Kao i proteklih decenija rada, reč je o pozorištu, filmu, knjigama…

Pišete nešto novo?

Uvek nešto zapisujem ili razmišljam o nekoj novoj drami, knjizi, filmu… A od svega toga se realizuje vrlo malo. Samo ono što preživi sve moje sumnje u valjanost budućeg rada. Pisanje je brisanje i odbacivanje, sa nadom da će nešto valjano ostati. A to valjano kasnije potvrđuje samo jedan sudija, koji se zove vreme.

Kako biste nazvali knjigu sa temom – Srbija danas?

Već sam napisao tu knjigu i nazvao je: „20 srpskih podela“. Od početka novije srpske istorije, koja počinje s prvim godinama 19. veka, pa do danas, naše svađe i podele će nam doći glave. Nema tog neprijatelja koji je opasniji od nas samih, besnih i posvađanih. Neprijatelj dođe i prođe – obično poražen, ali mi ostajemo sa sopstvenim neprijateljstvima trajno, uporno i samouništavajuće. I uništavamo sami sebe, bez obaziranja na molbe umnih ljudi da se prizovemo pameti. Neka nova knjiga bi mogla imati naslov: „Prizivanje pameti“.

Imate li reči da opišete prosečnog intelektualca u Srbiji danas?

Ljude poštujem i prihvatam samo kao dobre, bez obzira na to koje su stručne spreme. Pojam intelektualca mi je prilično maglovit. Ne bih mogao da ga precizno definišem.

Kako doživljavate popularnost i elitu u Srbiji?

Kao deo cirkuske predstave koju sam gledao kad sam bio mali. Bilo je smešnih klovnova, žonglera, brkatih žena i ljudi bez glave, zmija koje su duge od glave do repa pet metara, a od repa do glave duplo duže – deset metara. Kako? Lepo. U cirkusu je moguće sve što je u običnom životu nerealno. Nekad je cirkus bio omeđen šatorom, a danas je cirkus naš život bez granica. I zato više nema interesovanja za putujuće cirkuse – sve je cirkus.

Ko su vam bili idoli iz umetničkog sveta, a kome ste se privatno divili?

Voleo sam junake avanturističkih knjiga iz pera Branka Ćopića, Janka Veselinovića, Marka Tvena, Žila Verna... Privatno sam voleo zanimljive i, pre svega, dobre ljude. I najviše moju baku, Ljubicu, koje se sećam već 50 godina po osmehu i dobroti.

Koje su vam knjige privlačile pažnju u detinjstvu?

U detinjstvu i ranoj mladosti – pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, čitao sam sve što je imala gradska biblioteka u Šapcu. Čitanje je bilo bekstvo u neki lepši, zanimljiviji i nepoznati svet. Takmičili smo se ko će pročitati više knjiga, o kojima smo pričali u noćnim satima kao o istinitim događajima. Knjige su bile sve ono što današnjim generacijama mladih nisu više.

Znate li uopšte koliko knjiga imate u svojoj biblioteci?

Ne znam. I odavno nisu više samo u sobnoj biblioteci. Osvojile su celu kuću. Uskoro ću ponovo biti podstanar u kući koja pripada knjigama. Desilo mi se ono što sam želeo u detinjstvu – da imam mnogo knjiga.

Šta je vaše utočište u životu?

Porodica. Bila je i kad sam bio dete, i sad, kad imam decu i unuke. Sve izvan porodice je prolazno, nesigurno i vrlo često razočaravajuće.  Kroz vaš život prolaze ljudi kao u čekaonici železničke stanice. Dolaze i odlaze vozovima. I vi putujete, ali ste uvek mirni ako imate sreće da se vratite kući, u kojoj je porodica.

Ćerka Lena je džez pevačica, muzičar, umetnik. Koliko razmenjujete umetnička iskustva, savete, ideje…?

Pričamo o svemu što radimo, ali bez prevelikih uplitanja u poslove kojima se bavimo. Ponekad radimo zajedno, kad je reč o nekoj filmskoj pesmi, ili kad pričamo o novim pravcima u svetu muzike, pozorišta, filma. Muzika je od pojave čoveka na ovoj planeti najuniverzalnija umetnost. Čovek je pre govora pevao ili zviždao i svako ga je razumeo šta „priča“ ... Lena ima svoj put u svetu nota, kao ja svoj u svetu slova. Čini mi se da je njen lepši.

Kakva je uloga deke u vašem životu?

Lepa i oplemenjujuća. Slušao sam o ljubavi prema unucima kad sam bio mlad, ali nisam ništa razumeo o čemu  pričaju. I to se ne može rečima opisati, to osećanje se mora doživeti. Naravno, kao sve lepe stvari, nije lako, ali se svaki trud vraća kao zadovoljstvo i radost.

Da li ste ikad želeli da živite van Srbije?

Da sam želeo – živeo bih. Odlazio sam na duža ili na kraća putovanja, provodio mesece ili godine po svetu, ali je uglavnom sve bilo povezano s mojim poslom. Dok smo snimali film „Andergraund“, bio sam u raznim evropskim zemljama gotovo tri godine, seleći se kako se film selio. Bio sam i ambasador u Portugalu, i na mnogim festivalima širom sveta i na mnogim svojim premijerama po svetu. Bio sam tamo gde sam nekada odlazio samo kad sam čitao knjige iz tih dalekih zemalja. Bio sam i nadam se da ću još biti. Čovek je živ dok želi da putuje.

Koja putovanja su vam zauvek ostala u sećanju?

Kad sednem u kola sa suprugom i nekad sa decom i krenemo negde gde smo dugo planirali da odemo. Putovanje je zadovoljstvo u samom putu. Stići na cilj je lepo, ali manje uzbudljivo. Voleo bih da obiđem sve zemlje sveta, da vidim sva mora, reke, ostrva, gradove... Nemam posebnih želja jer znam da je to što želim neostvarljivo. Ceo naš život je putovanje kroz prostor i vreme.

Reč „elevate“ na engleskom jeziku znači podići se, uzdići se. Kad vi osetite to uzdizanje u životu?

Kad se nešto lepo dogodi u našoj porodici. Lična uzletanja me više ne podižu iznad zemlje kao nekada kad sam bio mlad. Ja sam avion starog modela koji je sve više nalik onim izložbenim u muzejima vazduhoplovstva. Ne letim kao nekada, ali se još trudim da na prvi pogled izgledam kao čovek spreman za let.

Koji su planovi Zvezdara teatra?

U 2018. godini smo već imali dve uspešne premijere, predstave koje su izuzetno gledane i nagrađivane. Reč je o Osami – kasabi u Njujorku i Korešpodenciji našeg velikog pisca i moga prijatelja od davnina Bore Pekića. Za jesen ove godine planiramo još dve predstave. I tako, od jeseni do proleća, prođe mi 50 godina u pozorištu. Moj život je jedna duga i zanimljiva pozorišna predstava.
 
Autor: Ana Vodinelić
Izvor: Elevate