Dule Nedeljković – Svako ko poseduje ličnu slobodu je „gradska faca“, one druge ja nazivam „prigradskim facama“

Naš današnji gost u rubrici „Reč književnika“ je nekadašnji urednik i voditelj kultne emisije na radiju „Studio B“ – „Ritam srca“, čovek koji je stvorio i oživeo radijski jutarnji program, stjuard, književnik, autor romana „Poranio Milorad“, „Ponedeljak“; „Afrika“, „Mamurluk“, „Rođeni zli“, „Odsev“, čovek čiji smo roman „Ljubav“ čitali onlajn i oduševljavali se u doba korone – Dule Nedeljković.

Prvi roman koji si napisao, zove se „Ponedeljak“ i sadrži autobiografske detalje. Kako je bilo biti jedan od prvih pankera u Beogradu? Da li taj duh i danas postoji?

„Ponedeljak“ nije bilo teško napisati. Ja pišem kao što govorim, dakle brzo i konkretno. To da sam bio jedan od prvih pankera u Beogradu je marketinški mit koji je ispratio taj roman. Bio sam deo ekipe, ali ima zaslužnijih nosilaca spomenice, samim tim što sam ja bio u Americi u vreme inicijalne pojave panka u Beogradu. Posle sam se ideološko-muzički uklopio u taj milje, i ljudi iz te ekipe su i dan-danas moji prijatelji. Mnogo njih se na žalost nije snašlo u budućnosti koju smo tada kao klinci izmaštavali i bukvalno poumirali.

Dugo si bio voditelj kultne emisije „Ritam srca“ na radiju „Studija B“? Da li postoji razlika, a verujem da postoji, između tog vremena i sadašnjeg, da li današnji klinci, slušaju dobru muziku, i da li među njima postoje „gradske face“, kakve su postojale u vreme kada si ti radio „Ritam srca“?

Svako vreme nosi svoje breme. Nekada se revolucionarnim činom smatralo ono što klinci danas uobičajeno rade. Naravno da postoji dobra muzika, ali ne znam da li je publika dovoljno dobra. Postoje ljudi koji su bitni, koji mogu da pokrenu inertnu masu.

Gorica Nešović i ti radili ste jedan od najzanimljivijih jutarnjih programa, „Zagrej stolicu“, kako pamtiš to vreme? Šta ti je posebno ostalo u sećanju?

To je daleka prošlost. Kroz tu emisiju je prošlo preko 250 gostiju, koji su se uglavnom bavili javnim poslom i kulturom. Pamtim samo da nismo imali dosadne goste, niti dosadne emisije. Nama je svaka epizoda bila žurka. Voleli su ljudi da nas slušaju. Bitna stvar iz tog vremena je da smo prvi uveli SMS komunikaciju sa slušaocima koja je jedno vreme funkcionisala dok se nisu nakačili ljudi koje danas zovemo botovima. Neverovatne smo stvari isčitavali na ekranu kompjutera. Ja nisam mirisao cveće u životu ali me je na kratko zbunio prostakluk tih „pojava“. Međutim brzo sam usvojio mudrost mog prijatelja: „Prvo pravilo društvenih mreža i interakcije je ne čitati komentare“.

Pisao si i za blog B92, i delom je i iz tih priča sa bloga nastao roman „Ponedeljak“, a onda si odlučio da se povučeš? Da li ti je žao što si tada otišao?

U prethodnom pitanju sam delimično odgovorio. Sklonio sam se da ne budem topovsko meso budalama. Svrstali su me među „uticajne“ i to se ne prašta. Prvi put u svom životu sam se susreo sa cenzurom i pozivima telefonom od strane urednika bloga. Rešio sam na prostački način komunikaciju s njima. Prema svecu i tropar.

Jedan od zanimljivijih poslova koje si radio, bio je i posao stjuarda? Kakva iskustva nosiš sa letova? Čega se najrađe sećaš kada se vratiš na taj period?

Meni je JAT doneo taj benefit da obiđem više puta ceo svet. To je bilo vreme kada sam više drugara imao „preko“ nego u Beogradu. Vrlo zabavno vreme. Velika je solidarnost i poštovanje među letačima. Oni su ti porodica na dalekim destinacijama. Sećam se da sam ispratio „Zvezdin“ pohod na Evropsku titulu, bio sam na svim gostovanjima i sećam se uglavnom neprijatnosti izazvanih borbom aviona protiv prirode. Naročito u klimi koja odlikuje Afriku.

Strastveni si navijač „Crvene Zvezde“. Ideš li danas na utakmice i šta se u navijanju promenilo? Kakvi su danas navijači?

Idem zbog sina. Uglavnom neću njega da lišim stadiona. Ja sam se javno ogradio od uprave „Zvezde“, mojih drugara sa stadiona (ma kakvi da su) nisam se odrekao. Navijanje je uvek fenomen. Sila masi daje ubrzanje. Tribina je moćna kulturološka pojava. Danas su navijači uglavnom pitomi za momke iz mog vremena. Postoji medijsko podmetanje da su oni bitne političke karike, ali to su priče za malu decu. Ne može nikada zalutali pojedinac da bude iznad pravih navijača. Takvi bivaju prezreni i oterani sa tribine. Kao i sve interesantne pojave sa naznakom neuformisanosti kretenskog sistema u okviru totalitarnog režima oni su uglavnom anatemisani, što nije lepo.

Jedan od romana po kome te najčešće prepoznaju i kojim si, između ostalih oduševio i mene je „Poranio Milorad“. Kako je nastao taj roman? Šta nas spaja sa precima, a šta nas razdvaja? Ima li u nama onog nasleđenog, predačkog i koliko genetika i taj neki genetski kod, utiče na ono što smo, iako nas od predaka, najčešće razdvaja čitav vek?

Moj deda se zvao Milorad. Navodno je izvršio samoubistvo u svom selu podno Rudnika. Kada god sam se raspitivao nailazio sam na muk. Onda sam digao ruke od „istraživanja“ i napisao alternativnu priču, kako je zamišljam sve to. Ko ne poštuje svoju tradiciju i porodicu ne zaslužuje da živi. To je taj naš inadžijski gen. Neverovatno je koliko se ništa nije promenilo u karakterima koje razdvaja čitav vek.

Svoje iskustvo sa letova preneo si u roman „Afrika“. Kako ri se danas čini ta priča? Gde su sličnosti a gde razlike između Afrike o kojoj ti pišeš i Srbije u kojoj živimo?

Ja sam taj roman poprilično zbrzao na talasu uspeha „Ponedeljka“. Prilično sam ublažio ono što su moje oči tamo videle i sklopio relaksiranu priču. Beda, glad, očaj crne Afrike (zapadni deo, teritorijalno poznat kao Zaliv robova) kojima su kumovali Svetska Banka i MMF se polako preliva i na nas. Ali oni se i pored strahovitog ludila i nasilja u kome žive i dalje okupe uveče oko logorske vatre, sviraju, igraju. Tamo je sve skupo osim čoveka, on je jeftin i sve je na prodaju. Nemoguće je da kolonisti to ne plate jednoga dana. A krenulo je lagano neredima po Francuskoj i konkretno sada po SAD. Bogatstvo Afrike je po muzejima Madrida, Pariza, Londona, Njujorka. Krenuće oni po svoje jednoga dana. Mislim da smo mi u predvorju pakla. Baš zato što se pojavilo to pravdoljublje u meni koje me je iniciralo da dam otkaz u JATu. Nikada neću izbaciti miris spaljenih tela u Ruandi, to mi nije trebalo u životu.

Roman „Odsev“ je opet, potpuno drugačija priča, u kojoj mogu da se prepoznaju mnogi čitaoci i porodice. Kako je nastao i šta si, zapravo želeo da poručiš svojim čitaocima?

Ja sam „Odsev“ prepunio svojim iskustvima. London i LA su destinacije koje dobro poznajem, suočavao sam se sa gubitkom bliskih ljudi, napravio sam u porodičnu bajku, ma šta to značilo.

Jedan od tvojih načina da se izboriš sa izolacijom, ograničenjem kretanja i svim onim ludilom koje nas je zahvatilo u doba korone, bio je da, na ogromnu radost čitalaca, pišeš onlajn roman „Ljubav“ u kome smo beskrajno uživali, i sa nestrpljenjem očekivali sledeće poglavlje. Kako si došao na tu ideju?

Nisam imao ideju. Bilo mi je dosadno. A meni posle dugo godina pisanja nije zanatski teško da napišem oko hiljadu reči dnevno. Dugo traje dan kada se uživa u izolaciji, pa svašta ljudima pada na pamet.

Moram ti reći da je, bar meni, bilo jako žao kada si napisao zadnje poglavlje i kada si nam obznanio da roman neće izaći u štampanoj verziji. Da li ćeš se, možda, predomisliti?

Ne znam. Ima interesovanja da se to objavi. Videću. Verovatno. Ali ne pre jeseni-zime.

Tvoj novi roman bi trebalo da izađe ovih dana. O čemu će govoriti?

Pročitaćete. Mislim da je to moj najbolji roman. Baš sam se potrudio da prvenstveno obuzdam sopstvenu brzinu i logoreju. Imam tremu kao da mi je debitantski.

Pišeš kolumne na portalu „Kolumnista“, da li sebe smatraš oštrim kritičarem društva, ili jednostavno, imaš želju da izneseš ono što ti smeta i što te nervira?

Ja sebe uopšte ne poznajem. Po rečima moje drugarice imam taj pravedni bes i telesnu građu od koje je bolje da svi pobegnu. Ja sam samo iskren i nisam ukalupljen. Enigma sam mnogim timskim igračima i ograničenim ljudima.

Da li smatraš da bi pisci danas, kao predstavnici intelektualne elite trebalo da govore jače, nego drugi, i da bi njihova reč trebalo jače da se čuje, u odnosu na druge intelektualce?

Pisci se većinski ulizuju tržištu ili su bolidi koje razume samo šira familija. Mislim da ljudi koji su dosledni i čija reč ima težinu ima jako malo. Sloboda se guši a guše je oni koji se dernjaju da su slobodni a prodaju se za benefite i funkcije. Teško vreme za poštene. Druga stvar je da intelektualna elita ne postoji. Taj naziv je čist pleonazam. Ne želim da dajem primer nisam toliko prost.

Kakvi su tvoji dalji planovi? Šta da očekujemo od svestranog Duleta?

Da dočekam sutra, a onda, ne znam ni sam. Započeo sam biznis sa ovcama, imam svoj tor. Lakše se s njima dogovorim nego sa ljudima. Tu sam ne idem još nikuda. Svaki dan je novo vreme.
 
Novi roman Dušana Nedeljkovića „Glavonja“ uskoro će se pojaviti u izdanju Lagune.
 
Autor: Jelena Nedeljković
Izvor: vidovdan.org