Dule Nedeljković ‒ Bonus njegovog života

Nazivaju ga urbana legenda, a on je definitivno neustrašivi panker, koji može bez ikakvih problema da vam saspe istinu u lice, samo ako to budete hteli i mogli da ču­jete. Duleta Nedeljkovića poznajem od tinejdžerskih dana. Kada je napisao svoju prvu knjigu „Ponedeljak“, bila sam oduševljena štivom i svaki njegov uspeh me je iskreno radovao. A uspesi su se nizali, te je Dule do sada objavio već šest knjiga. Trenutno piše sedmu.



Dana 29. septembra ove godine, Dule i ja smo imali zajedničku promociju u okviru kulturnog leta na Paliluli, koja se desila pod vedrim nebom na Tašu i koju je vodio sjajan Karlo Astrahan, čarobnjak i urednik kulturnog programa biblioteke Milu­tin Bojić. Mnogi od vas nisu bili tamo, što je velika šteta, jer smo se zaista sjajno zabavili. Upravo zbog toga, odlučila sam da napravim ovaj intervju sa Duletom. Toliko mi je to veče bilo zabavno i veselo, da sam poželela da i vama prenesem delić te atmosfere, intervjuišući Duleta.

Dule je rođen 1964. godine, u Beogradu, dobar je muž i sjajan otac dvoje preslatke dece. Trenutno piše novu knjigu i moram vam priznati, da posle pročitanog „Od­seva“, tačnije, njegove poslednje knjige, jedva čekam sledeću. Ono što je bitno, rekao mi je da prvi put ne piše svoju životnu priču, pa me zato još više zanima kako će to izgledati.

Dule, s obzirom na to da je ove godine desetogodišnjica od izlaska tvog romana „Ponedeljak“, reci mi kako si počeo da ga pišeš? Šta te je podstaklo na taj korak?

Slučajno. Ja sam čovek radija. Kad su mi oduzeli mikrofon, tražio sam mesto gde mogu ljudima da se obratim. Postojao je Blog B92, gde sam počeo da pišem, moj talenat su pri­metili ljudi koji su me ohrabrili da neka moja zapažanja pretočim u prozu, i tako je nastao roman „Ponedeljak“. Izleteo je iz mene. Mislim da sam ga pisao samo par dana. Imao sam sreće da je Vlada Arsenijević tada bio urednik u regionalnoj izdavačkoj kući VBZ, mi se zna­mo decenijama i njemu se to dopalo. Nisam ni znao da postoje ljudi koji određuju da li će neki tekst biti pretočen u knjigu. Jednostavno, nikada nisam zamišljao sebe da pišem knjige. Dopalo mi se.

U „Ponedeljku“ je ispričana tvoja životna priča, do momenta kada upoznaješ Bo­janu, svoju lepu ženu. Na kraju joj kažeš da ti rodi ćerku za Božić, što se i dešava. Da li veruješ u slučajnosti ili misliš da si duboko u sebi znao da će se Anja roditi za Božić?

To se zaista dogodilo. Knjiga je odštampa­na pre nego što je Anja rođena. Tako da sam znao. Iskreno verujem da postoji neka sila koja nas usmerava i ohrabruje da svoje želje ispunjavamo. Moj sadašnji život je slučajnost. Preživeo sam sva preterivanja, bolesti, tuge, radosti. Trenutno živim bonus svog života. Neko nas definitivno posmatra.

U romanu „Afrika“ pričaš o vremenu dok si leteo kao stjuart. Meni je Afrika osta­la baš u srcu, pa me interesuje kako si je ti doživeo i da li si bio srećan kada si boravio tamo?

Nisam. Bio sam tužan. Da sam barem mogao da zatvorim oči i ne vidim sve što sam tamo video. Cela zapadna Afrika je udes naše civi­lizacije, za koju sam odavno mislio da je pre­vazišla okrutnost u svakom obliku. Lepa je Afrika, egzotična, ali zastrašujuća. Čovek nije čovek, nego zver. Posledice iživljavanja belog čoveka nad etničkim stanovništvom tek će nas stići. Radujem se što su moji dedovi bili isključeni iz porobljavanja i kolonizacija. Neće moja deca patiti što su potomci zlikovaca. Tamo sam se humorom branio od okruženja. I alkoholom. Dobro je, prošlo je. Ponekada mi dođe u san, ali to je to.

Reci nam kako si došao na ideju da na­pišeš knjigu „Poranio Milorad“?

Moj deda Milorad je, po zvaničnoj verziji, iz­vršio samoubistvo 1941. godine. Živeo je u šumadijskom selu i bio viđeni domaćin. Moji stričevi i otac su bili retko duhoviti ljudi, koji su sa osmehom išli kroz život. U jednom trenut­ku je počelo da me kopka, pošto sam i ja ceo život sa osmehom, kako je moj deda bio to­liki depresivac da sebi presudi. Tamo je, u tom periodu sa početka II svetskog rata, stanovništ­vo bilo pola-pola. Pola četnici, pola partizani. Kad sam otišao u lokalnu crkvu, naleteo sam na zid ćutnje. Stariji seljaci, ispisnici mog dede, okretali su glavu na moje pitanje. Naleteo sam na zid. Nisam želeo da tek tako pustim tu priču i onda sam izmaštao svog dedu, koji se pre sto godina u svom selu bori za gay prava, kao i ja u sadašnjosti, i celu tu zavrzlamu oko ljudskih nesloboda naprosto strpao u selo. Pravda i ljubav uvek pobeđuju. Volim taj ro­man. Nije baš svakidašnji u ovoj našoj sredini.

Znam da sada pišeš novu knjigu. Naše čitaoce sigurno interesuje da li će i ona imati neke delove tvoje lične priče, s ob­zirom na to da su skoro sve tvoje knjige do sada imale tu blagu autobiografsku crtu.

Nemam pojma. Iskreno, hteo sam da pobeg­nem od iskustvenih priča, ali onda sam shvatio da nikad nisam napisao priču iz ugla čoveka mojih godina. Do sada sam bio Petar Pan, nis­am puštao da moja prošlost padne u zaborav, ali sada je sve malo drugačije, pa sam prion­uo na ispisivanje ljutite proze. Nemam pojma kako će to ispasti, ali za sada me raduje ispi­sivanje tog štiva. U procesu je izrade. Nadam se da ću stići da ga objavim sledeće godine. Neka „Odsev“ još malo odsevava.

Na koji način ti likovi ožive? Da li osetiš taj momenat dok pišeš, kako su se odvo­jili od tebe i vode neku svoju politiku, ili su stalno pod tvojom kontrolom?

Ma, ne. Pošto me ti poznaješ, ovo bi bilo dovol­jno. Nemam ja kontrolu nad svojim likovima. Svi su oni odrasli ljudi, tako da sami sebe vode kroz narativ. Svi moji likovi su materijalni, lako se prepoznaju. Svako može da pronađe delić sebe. To je ta živopisnost u pisanju koja mi je jednostavno urođena.

Roman „Odsev“ se dešava u Americi. Junak je mlad momak i interesuje me da li si to ponovo ti u periodu kada si tamo živeo?

Voleo bih da jesam. Idealizovao sam priču, tačnije zamišljao sam kroz taj lik svog sina. Nisam ga amnestirao od poroka, ali je vredan i pametan momak. Amerika je zemlja, koja je po meni nerealna. Plastični ljudi u plastičnim formatima. Postojale su u „naše vreme“ en­klave, koje su me inspirisale na mnoge životne ložnjave, poput Ist Vilidža u Njujorku, ili Ve­nis plaže u LA, odakle su potekli moji sex&­drugs&rocknroll životni uzori. Ipak sam hodao ulicama kojima su gazili Ramones i ekipa.

Zašto si se vratio iz Londona i Amerike? Zar nisi imao potrebu da pobegneš od cele tadašnje situacije u zemlji?

Zato što je ovde najlepše. Kako god bilo teško, nama je lako. Ne znam. Cela ekipa mi je bila negde i svi smo se vratili. Sećam se da sam se vratio dan pred bombardovanje iz Atine. A mogao sam da čučim tamo i brinem se. S ove distance, odluka mi je bila izvanredna. Ne znam šta bih radio po Americi i UK u ovim godinama.

Na promociji na Tašu, pomenuo si svoj humanitarni rad. Znam da ne voliš da se hvališ, ali zamolila bih te da nam kažeš za koliko je najviše prodata neka tvoja knjiga, koja je bila na aukciji u dobrotvorne svrhe.

Jelica Greganović i ja smo svojevremeno „odradili“ Facebook aukciju naših knjiga s namerom da uplatimo novac deci kojoj je po­treban. Dobio sam 250 evra za roman „Rođe­ni zli“. „Odsev“ i „Mamurluk“ sam isto ponu­dio i za uplaćeni novac kupio voće, koje sam odneo u Krfsku, deci sa ulice. Tu bih se zaus­tavio. Humanitarni rad treba pominjati, ali ne i insistirati na njemu.

I za kraj, ispričaj mi nešto o našim starim dobrim vremenima. Čega se najradije sećaš? Neka dogodovština koja ti je ostala urezana duboko u sećanje, a koju možda još nisi pomenuo ni u jednoj knjizi.

Najviše mi nedostaje lopta. Fudbal i basket sa ortacima. Čini mi se ponekad da bih opet mogao da haram po terenima i dan-danas, a onda me žena natera da okačim zavese posle pranja i tri dana ležim u bolu. Stara dobra vremena ne postoje. Postoji samo sadašn­jost i budućnost. Više se plašim onoga što sam bio, nego onoga što ću biti.

Autor: Aleksandra Cimpl
Izvor: ryl.rs