Roman „
Duhovi“ u izdanju Lagune predstavlja uzbudljivi književni kaleidoskop naše stvarnosti u rasponu od tri decenije, počevši od perioda obeleženog tragedijom koju je
Vladimir Arsenijević oslikao u svom prvom romanu „
U potpalublju“. Apsolutni bestseler devedesetih, ovenčan Ninovom nagradom 1994. godine, doživeo je kultnu pozorišnu adaptaciju i prevod na dvadeset jezika, čime je nedvosmisleno označio jedno vreme i pogled jedne generacije na sebe, kao i na prilike koje su je fatalno obeležile. „Duhovi“ predstavljaju poslednju knjigu tetralogije
Cloaca Maxima, započete romanom „U potpalublju“.
Arsenijević je ostvarivanju cilja pristupio još 1993. godine, kada je pripovetku
Cloaca Maxima proširio u kraći roman „U potpalublju“. I od tada datira plan koji je sproveo u delo: prve tri knjige („
U potpalublju“, „
Ti i ja, Anđela“ i „
Ka granici“) predstavljaju zaokruženu celinu, koja se prostire od oktobra 1991. do oktobra 1992. godine, u čijim okvirima je opisana tragedija koja je uništila jednu zemlju, ali i porodicu u začetku. A epiloški roman trebalo je da bude, sa distance značajno drugačijeg vremena, smešten u bolju budućnost, gde su se, kako kaže autor, „svi naši ratovi, ali i mržnje koje su ih pokretale, već okončali, i iz koje Narator pripoveda svoju priču“. Međutim, nije bilo tako.
Roman „Duhovi“ govori nam o prošlosti koja nas neprestano prati, i preteći nam se približava, iako bi trebalo da je se oslobađamo bez straha. Ti duhovi samo prividno odlaze, a zapravo su još tu i utiču na nas. U pripovest nas uvodi Narator, kao šezdesetogdišnjak, kada mu je preminula majka. Precizno beležeći svedočanstvo o prošlosti i njenim različitim rukavcima koji su uticali na mnogobrojne junake, u delu primenjuje pisanje u „Ja“ formi, koju dosledno sprovodi i u prethodim romanima tetralogije. Postupak koji će nesumnjivo izazvati najemotivniju reakciju čitalaca (a takvih momenata nije malo u romanu) kroki je jednog pisma kojim se otac i sin bolje upoznaju i komuniciraju, iako jedan od njih više nije na ovom svetu.
„Izgleda da se iz sopstvene kože, ali i iz sopstvene glave jednostavno ne može“ – vremena su se menjala, što se odrazilo na mišljenje, jezik i delo autora, a neposredno i na Naratora, jer je on rezultat iskustva nastalog u prethodnih trideset godina. I podsetnik da neumorno trčimo unazad.
Autor: Siniša Bošković
Izvor: Nedeljnik