Duelovanje u Delfi kutku: „Dok još nismo bile vaše“

Nataša i Marko, vredni članovi Fejsbuk grupe Delfi kutak, pročitali su i prokomentarisali za vas novi roman koji je otvorio osetljivu temu iz američke bliske prošlosti.

Marko: Liza Vingejt iskoristila je nezamislivo strašan delić istorije, i uz podlogu iste, oblikovala svoje viđenje dirljive priče inspirisane skandalom koji je okruživao Udruženje domova za nezbrinutu decu Tenesija u Memfisu, čiji centar je bila Džordžija Tan, korumpirana direktorka unosne organizacije za usvajanje dece. Džordžija Tan, poslujući u moćnim krugovima i mreži, trgovala je mališanima, oduzimala ih od siromašnih porodica i vođena pohlepom, prodavala ih bogatašima širom zemlje, menjajući živote mnogih. Siguran sam da si se zapitala u kom stepenu je ova priča istinita, da li te je roman „Dok još nismo bile vaše“ nadahnuo da zagrebeš malo dublje i saznaš dodatne informacije pored onih koje su nam prezentovane u knjizi?

Nataša: Priča je takva da je apsolutno nemoguće ne poželeti da sprovedeš malu istragu nakon što je pročitaš. Sama tema je strašna, a činjenica da ima istinitu istorijsku pozadinu čini je još strašnijom. Imala sam želju da pronađem još podataka o tome šta se u pozadini skriva, i ono što sam saznala zaista je poražavajuće. Naime, Džordžija Tan je za tri decenije prodala preko 5.000 beba! Bavila se krađom dece od ljudi koji su bili najranjivijija ciljna grupa, od pripadnika najsiromašnijeg sloja društva, i potom ih prodavala porodicama koje bi ponudile najviše novca. Na meti nisu bile samo bebe, već i starija deca koja su i te kako bila svesna svega. Sistemu su posebno bili atraktivni plavušani, nalik malim Fosovima iz romana.

Marko: Sasvim si u pravu, istinita pozadina ove priče tako je srceparajuća (uzdah), posebno kada se uzme u obzir da su se nezakonite aktivnosti nesmetano odvijale, ne nekoliko meseci ili godina, već decenija (decenija!). Ustanova koja je mnoštvu dece trebalo da obezbedi smeštaj i hranu, pažnju, sklonište od raznih opasnosti, sve što njihovi roditelji nisu mogli ili želeli da im pruže, zapravo je bila mesto užasnih strahota. Veliki broj dece uziman je kradom, bez pristanka roditelja, bez postupka podržanog zakonom, posredstvom obmana i laži, ostavljajući neutešne roditelje da zauvek čeznu, a nestalu decu sa tanušnom nadom da će ikada uspeti da saznaju odakle potiču. Nezamisliva je i sama pomisao da je Džordžija Tan, okrutna žena koja je sebično menjala živote ljudi po sopstvenom planu, lagala tako glatko da se čini da je i sama verovala u svoje reči, bila je  viđena kao spasilac dece i imala uvažavanu poziciju u društvu.

Radnju romana pratimo prebacujući se naizmenično iz tragične prošlosti (pripoveda je dvanaestogodinja Ril, najstarije dete porodice Fos), u sadašnjost, gde centralnu ulogu ima Ejveri, devojka odrasla u imućnoj porodici Staford, sa svim privilegijama, spremna da razreši misteriju pokrenutu kada staricu Mej, smeštenu u dom za stare, podseti na nekog ko joj je bio važan. Da li je jedna od njih možda tokom čitanja postala tvoj favorit?

Nataša: Autorka vešto prepliće događaje iz prošlosti i sadašnjosti, i poglavlja se savršeno smenjuju. Više sam uživala putujući u prošlost, i pored toga što su ti delovi mnogo tužniji za čitanje u odnosu na deo koji pripada Ejveri. Samim tim, rekla bih da mi je favorit Ril. Tebi?

Marko: Moj glas definitivno odlazi poglavljima kroz koje nas vodi Ril. Kada nju, njene tri sestre i brata, najmlađeg člana, prisilno odvedu iz doma u kome su bili srećni, rečne brod-kućice pod nazivom Arkadija, razdvoje ih od majke i oca, ona dobija nimalo lak zadatak za devojčicu tog uzrasta – da odraste prebrzo i postane hrabra podrška mlađima. U jednom trenutku Ril kaže: „Moram da zaštitim brata i sestre, a ne mogu da zaštitim ni sebe“. Nije lako prihvatiti uznemirujuće događaje koji su ih zadesili od tog momenta, da su upravnici ustanove zaista zlostavljali i okrutno postupali prema deci, i da je njihova sudbina jezivo ogledalo onoga kroz šta su nekada deca uistinu prolazila. Kontrolisali su njihove živote, ali ne i mesto na koje je Ril, a u trenucima velike patnje, odlazila u glavi, a to je uvek bila Arkadija, nadajući se da će ponovo biti kod kuće.

Deo koji pripada Ejveri mi se dosta manje dopao.

Nataša: Roman obrađuje nekoliko važnih tema, porodične tajne, način na koji prošlost utiče na sadašnjost, sestrinsku povezanost, nelegalna usvajanja, šta misliš da je čitaoce privuklo ovoj priči u tako velikom broju? Ne zaboravimo da su upravo čitaoci izglasali roman „Dok još nismo bile vaše“ kao najbolji u kategoriji istorijska fikcija za 2017. godinu preko sajta Goodreads, i da je isti prodat u više od 1.500.000 primeraka.

Postoji li nešto što ti se možda nije svidelo?

Marko: Mislim da su to očekivanja da će dobiti  jednu kvalitetnu i potresnu dramu, prošaranu istorijskim nitima i istinitim događajima. Najveći nedostatak priče jeste nedovoljna razvijenost likova, autorka nije uspela da ih učini stvarnim, nisu oživeli uz pomoć njenog stila pisanja (koji je ipak suviše jednostavan, usuđujem se da kažem i „siromašan“). U pitanju je važna priča, koja se svakako morala čuti, ali ipak i veštije oblikovati. Kada se o ovakvoj temi radi, u najvećem broju slučajeva, radije biram dela koja nisu fikcija. Uverljivija su. Ali, knjiga „Dok još nismo bile vaše“ definitivno će imati svoju publiku među ljubiteljima ne tako laganih tema oblikovanih na čitljiv i  pojednostavljen način. Da li si ti imala zamerki?

Nataša: Blisko razmišljamo. Mislim da je upravo činjenica da je delo fikcije oblikovano na osnovu istinitih događaja ono što pridobija ljude, kada se o ovoj knjizi radi. Priča je sasvim fina, ali postoji nekoliko slabosti. Ejverin deo mi se nije naročito dopao, ima tu nekih zaista suvišnih informacija i likova sa krajnje bezličnim ulogama. Da budem iskrena, nije me suviše zanimalo šta Ejveri oblači od odeće, šta misli o majci svog budućeg muža, i hoće li azaleje biti „spremne“ za njeno venčanje u proleće.

Čitalac ne dobija dovoljno informacija o samom sirotištu i Džordžiji Tan. Trebalo je da roman u potpunosti bude posvećen Fosovima i drugoj deci, oni su okosnica ovog romana i razlog zbog kojeg sam želela da ga pročitam. Kada je reč o romanima koji su pisani prema istinitim događajima, krucijalno je biti teorijski dobro potkovan, inače ono što nam prenose neće biti ubedljivo, tako da se, uprkos ozbiljnoj temi, ovaj roman može okarakterisati kao lagano štivo.

Marko: Stigli smo do kraja još jednog sjajnog duelovanja (kada se ćaska o knjigama vreme uvek proleti!), reci mi da li bi, imajući sve u vidu, preporučila ovaj roman?

Nataša: Ovo je, pre svega, jedna, iznenađujuće lagana, čitljiva drama koja drži pažnju od prve do poslednje stranice. Moram priznati da sam, uprkos očiglednim manama, uživala u čitanju i rado je preporučujem za opuštanje u vrelim danima koji su (nadam se) pred nama!

Marko: Mene sudbine likova nisu uspele suviše da dotaknu na emotivnom nivou, ali sasvim se slažem sa time da je knjiga čitljiva i interesantna od početka do kraja. Tu je i misterija spremna da zagolica radoznalost i održava pitanja bez odgovora do završetka romana. U kategoriji kojoj pripada, mislim da će knjiga sigurno pronaći svoje čitaoce.

Ima i lepu poruku, koju nam prenosi Mej:

„Život se ne razlikuje mnogo od filma. Svaka scena ima sopstvenu muziku, a ta muzika se pravi za tu scenu, isprepletana je s njom na nama nedokučive načine. Koliko god možda voleli melodiju nekog minulog dana, ili zamišljali pesmu nekog budućeg, moramo da igramo uz muziku današnjeg, ili ćemo uvek biti van koraka, povoditi se unaokolo u nečemu što ne odgovara trenutku.“

Hvala ti na još jednoj jako zanimljivoj razmeni utisaka, uživao sam!

Nataša: Hvala tebi! Uživanje je bilo obostrano.

Autori: Marko Basarić i Nataša Bogdanović
Izvor: Delfi kutak