Duelovanje: roman Ivana Josimova „Vreme od voska“

Započeli smo novi ciklus Duelovanja. Izdvojili smo najaktivnije članove na Fejsbuk grupi Delfi Kutak i dali im zadatke – da pročitaju knjigu i odgovore na zadata pitanja. Onda smo odgovore ukrstili i dobili vrlo detaljnu sliku o romanu.

U drugom izdanju Duelovanja učestvovali su Aleksandra Stojanović i Miroslav Maričić.

Aleksandra Stojanović – diplomirana istoričarka umetnosti, večiti zaljubljenik u pisanu reč, tragač za sveprisutnim lepim, a najbitnije od svega – majka Mihajla, Vukašina i Arsenija.

Miroslav Maričić Diplomirani profesor razredne nastave, planinski učitelj, pišem o bajkama slovenske mitologije. Pasionirani sam čitalac, obožavam Rota, Išigura i Pavića, želim da putujem oko sveta, sedim u hladu japanske trešnje, pevam pesmice sa svojim sinom i grlim nju na alpskim snegovima.

Pa da počnemo…

Za koga je ova knjiga?

Aleksandra: Ova knjiga je za sve ljubitelje romana koji prate tok svesti junaka same priče, za sve one koji vole da se izgube u piščevom pripovedanju, temeljnom i do tančina opisanom, za sve one koji uživaju u psihološkom vihoru koji nam sam pisac omogućuje.

Miroslav: Za one koji vole psihološki moment u kome se prepliću različiti nivoi prošlosti, zajedno sa željom da se raspetlja misterija donesenih odluka bliskih ljudi, kao i mešanje snova i svetlo-tamne strane sećanja. Knjiga će biti privlačna ljubiteljima književnosti koji od romana ne očekuju otvorene odgovore i jednosmernu, linearnu radnju, već aktivno učestvovanje u stvaranju knjige.

Moj globalni utisak o radnji?

Aleksandra: Uopšteno uzev, radnja romana ne može biti definisana isključivo jednom žanrovskom odrednicom, te će zbog svoje stilske originalnosti, a pre svega, snažnih odgovora koje nam pisac vrlo mudro otkriva i moj celokupni utisak o romanu biti, u najmanju ruku, pozitivan.

Miroslav: Generalno utisak je pozitivan zahvaljujući kvalitetno prikazanim likovima, koji sa psihološke strane prikazuju život osuđen na preispitivanja i konstantno traženje odgovora.

Moj utisak o završetku knjige?

Aleksandra: Zapravo, sam kraj mi je neočekivan. S tim u vezi, jako mi se dopao. Priča je, pomalo kao u klasičnim ljubavnim romanima (iako, sasvim daleko od pomenutog tipa romana), kulminirala jednom pozitivnom pričom, čime je, bar delimično, stišala uzburkane emocije koje su stvarane tokom celog piščevog pripovedanja.

Miroslav: Misterija do kraja, puna utvara, stvarnih i košmarnih, sa dozom ljubavi i smeha. Paskal i ptice traže da sami odzviždućemo neki svoj kraj u isprepletanim stablima gledičija.

Šta mi se dopalo?

Aleksandra: Konstantno preplitanje prošlosti i sadašnjosti je ono što ja volim u romanima ovog tipa. Iako, moram priznati, na momente ti vremenski skokovi mogu (a i ne moraju) da unesu nemir kod čitaoca, preteći da će se izgubiti u kovitlacu digresija koje pred nas postavlja Josimov. Opet, ni digresije nisu samo i isključivo digresije – prečesto prete čitavim epizodama uspomena protagoniste romana. Dopalo mi se i to traganje za samim sobom, iako je za praćenje radnje ovog romana potrebna jaka koncentracija kako se ne biste, u nekom trenutku, izgubili u sopstvenim mislima o pitanjima sakrivenim u romanu, pitanjima jednog (ne)običnog života, jednog (ne)običnog čoveka.

Miroslav: Duhovitost kojom Emil boji knjigu i ukazuje na iskrivljenost ljudskog morala koji nas okružuje.

Šta mi se nije dopalo?

Aleksandra: Iako sam ljubitelj detaljisanja u svakom smislu, opisa kojima kraja nema, onih najsitnijih prikaza predmeta, osećanja, događaja, kod ove knjige mi je to ponajviše zasmetalo. Dešavalo se da u čitavih dvanaest redova teče ista rečenica čiji početak izgubim u svesti dok dođem do finalne reči. Moram priznati i da mi nije bilo baš najpotrebnije ubacivanje silnih, nama poznatih, istorijskih likova, poput Pitagore, Planka, Fibonačija, iako, kada sumiram sve, razumem zašto se pisac koristio ponekim pričama iz njihovih života.

Miroslav: Uključivanje Pitagore i božanske uloge brojeva mi ne paše u celokupnom konceptu knjige.

Utisak o glavnom junaku?

Aleksandra: Mnogo nakon čitanja knjige, pokušavala sam da razlučim ko je, zapravo, glavni akter. Kada na to mesto postavim Emila, lucidnog pozorišnog barda, čoveka impozantnog životopisa, otme mi se osmejak koji, sam po sebi, dovoljno govori. Ako, pak, umesto njega, posmatram njegovog sina koji i priča ovu priču, ali je nekako, bar meni, u senci pređašnje pomenutog lika, onda mi i ne bude toliko simpatično jer je on jedna usamljena persona, na neki način izgubljena u svim tim svojim potragama smisla životnosti, previše obuzetog uspomenama u koje prečesto potone pokušavajući samom sebi da objasni događaje, kako skorašnje, tako i one u dalekoj prošlosti.

Miroslav: Glavni junak, kome ne znamo ime, svemogući pripovedač, predstavljen je na jedan sjajan način, kao osoba koja traga za odgovorima iz prošlosti, odgovorima koji mu nude utehu zbog gubitka najmilijih, ali sa sećanjima koja su nesigurna, izlomljena u protoku vremena i koja su se istopila kao vosak na suncu stvarajući pritom neku drugu iskrivljenu stvarnost. Emil, egoista, prostak, veliki bard glumišta, zavodnik ili, kako to kaže pisac, bitanga sa stavom. Ženski likovi igraju sporednu ulogu i boje knjigu na nostalgičan način kao izvor radosti i bola.

Koja je vaša omiljena rečenica?

Aleksandra: „Nema smrti, samo seobe, i sve je broj i savršenstvo u banalnosti.“

Miroslav: „Šta ostaje od te silne portage za istinom, moj Paskale? Samo jad i čemer…“

Presuda:

Aleksandra: Kako je „Vreme od voska“ prvi roman autora, dakako da možemo reći da je čitavu stvar postavio jako visoko na književnoj lestvici. U obilju knjiga kojima se sličnosti same preklapaju, ovaj nesvakidašnji opis odnosa oca i sina, te konstantne potrage za odgovorima koji su nam prečesto tu, odmah iza ugla, a koje uporno zaobilazimo i na taj način, možda i utičemo na njih, vredi „proživeti“ i sačuvati na svojim policama. Od mene, preporuka!

Miroslav: Retrospektiva jednog života promenljivog bića kao što je čovek, zahtevala je duboko zadiranje u ljudsku psihu punu snova, varljivih sećanja i bolnih tačaka. Josimov, kroz svog naratora, ujedno i glavnog junaka knjige, savršeno prikazuje svu nestalnost ljudskih osećaja, svu ranjivost i bol ljudske psihe, dok se pita šta se desilo, zašto i zbog čega. Ko smo mi i da li možemo bez onih za koje smo životom vezani? Složena forma romana zahteva kvalitetnog pisca, strpljivog i kreativnog čitaoca, a rezultat koji se dobija jeste uživanje u kvalitetnoj knjizi. Uživanje je bilo družiti se sa debitantskom knjigom novog kvalitetnog domaćeg pisca.