Duelovanje: „Me'med, crvena bandana i pahuljica“

Sonja Sretović i Jovana Kočić, članice Delfi Kutka, podelile su utiske o knjizi „Me'med, crvena bandana i pahuljica“ Semezdina Mehmedinovića.

Za koga je ova knjiga?

Jovana: Ukoliko ste negde daleko u tuđini i sa nekom setom se vraćate mislima u svoj rodni kraj, ovo je prava knjiga za vas. Takođe, ako volite emotivne, dirljive priče, one koje ostavljaju dubok trag, nikako je nemojte zaobići.

Sonja: Ovo je knjiga za sve one koji i pored svega vole život, sve one sitnice koje čuvaju sećanja od zaborava. Knjiga za sve koji su otišli, a ostavili deo sebe ovde, kao i za one koji su ih ispratili i često se pitaju kako izgleda život negde daleko...

Moj uopšteni utisak o radnji:

Jovana: Sama knjiga je podeljena na tri dela i svaki sadrži deo iz naslova. Za svako poglavlje autor daje obrazloženje i približava nam svoj život kroz različite segmente. Dopalo mi se što je pisano jasno i koncizno, vrlo je lako za praćenje, jer je i sama radnja takva, sastavljena iz kraćih delova, spoj prošlosti i sadašnjosti.

Sonja: Zapisujući svoje misli, autor nas vodi na putovanje koje seže u prošlost i povezuje dva kontinenta. Knjiga je podeljena na tri celine i svaka je posvećena jednom članu porodice. U svakoj celini prisutne su iste emocije, usamljenost sa kojom se nose svako na svoj način, sitnice koje ispunjavaju njihov život i tu su poput podsetnika ili vodiča kroz prošlost.

Moj utisak o završetku knjige:

Jovana: Iskreno, očekivala sam da će autor na kraju reći da je sve došlo na svoje mesto, ali sam zauzvrat dobila realnost. Život teče dalje bez obzira na sve udarce koje nam ponekad zada, a naše je da naučimo iznova kako da se nosimo s tim.

Sonja: Završetak knjige predstavlja prirodan sled događaja. U pitanju su izdvojeni događaji/sećanja, tako da kraj nije tipičan i konačan. Kraj je poput završetka jednog dana, nakon kojeg se sve nastavlja, samo mi više nemamo uvid u to.

Šta mi se dopalo:

Jovana: Oduševio me je način na koji autor oživljava svoja sećanja, uvek ima asocijaciju na doživljaje iz prošlosti. Ovo delo je čista emocija, pa tako ne mogu da se ne osvrnem na Semezdinovu ljubav prema svojoj ženi Sanji, a i obrnuto. Njihov odnos je pun nežnosti i poštovanja, a kroz sve krizne situacije prolaze zajedno.

Sonja: Dopada mi se način na koji autor povezuje svoja sećanja u celinu, pružajući nam uvid u njihov život. Priča je pitka, topla, stil jednostavan, a pisac kroz svoje pripovedanje iznosi one tako važne i jednostavne životne istine kojih se valja podsetiti. I ta iskrenost i neposrednost u pripovedanju, sve teče sa lakoćom iako su teške teme i trenuci opisani. Kupio me je način na koji piše o svojoj ženi Sanji.

Šta mi se nije dopalo:

Jovana: Jedino bih zamerila Semezdinov odnos sa sinom Harunom. Zapravo, i sam autor je svestan da između njih postoji izvesna udaljenost, pa čak i kad provode vreme zajedno, taj jaz se primećuje.

Sonja: Zaista ne bih mogla da izdvojim nešto što mi se nije dopalo. Prijala mi knjiga, napisana onako baš po mojoj meri.

Moj utisak o glavnom junaku/junacima:

Jovana: Semezdin je duša od čoveka, način na koji pripoveda svoju priču bi i najzatvorenija srca istopio. Najveći utisak ostavlja kad se seća svojih doživljaja, ma kakvi oni bili, on to radi sa takvom emocijom, setno, nežno. Sanja je takođe emotivac, njih dvoje se savršeno upotpunjuju. Posebno u najtežim situacijama se vidi koliko su posvećeni jedno drugom i sa najvećim mogućim poštovanjem neguju to što imaju.

Sonja: Likovi su opipljivi i stvarni, u mnogo čemu bliski nama. Način na koji piše o Sanji govori mnogo o Semezdinu, ali i o njihovom odnosu, ljubavi i braku. Ta ljubav je jača od svega, ispunjava prostor njihovog stana, ali i čitavu pustinju i beskrajno zvezdano nebo.

I da, Sanja je sjajna! Način na koji razmišlja, kako govori i podržava ga je vredan divljenja.

Da li bi ova knjiga mogla da postane film?

Jovana: Verujem da bi mogao biti dobar film od ove knjige, s tim što bi glavni glumac morao biti i narator. Samo nisam sigurna da li bi uspeo da dočara na pravi način sve emocije koje se mogu osetiti prilikom čitanja knjige.

Sonja: Priča bi verovatno mogla da se pretoči u film, ali nisam sigurna koliko bi dočarao ono što knjiga nosi u sebi. Knjigu bih uporedila sa listanjem starog porodičnog albuma, dok bi na filmu te fotografije bile prerađene i, mada u boljoj rezoluciji, verovatno izgubile čar.

Koja je vaša omiljena rečenica?

Jovana: „Jedan trenutak je umirivala pogled, činilo mi se da gleda kroz mene, i lijepo sam osetio studen što kroz moje tijelo prolazi. I mislio sam, ona me je zaboravila. Ali onda je njeno lice u trenutku doživjelo transformaciju, gledala je u mene kao da me je spasila iz nepostojanja, ili kao da me upravo rodila, i s izrazom najčistije ljubavi rekla – ‘Semezdin, moj.’ I to je bio tren u kojem se moje ime ispunilo značenjem. Ja sam Semezdin, njen. To je moja ljubavna priča, i sav moj život.“

„Stražarim uz njen krevet. Tri dana su prošla. Nikada je nisam ovoliko volio. A zapravo, to nije tačno. Zaboravio sam. Tako je bilo u ratu, tako je bilo uvijek kad bi se u naš odnos upetljalo prisustvo neke katastrofe. To je samo naizgled paradoks; tragični događaj uvećava našu životnu snagu i naš potencijal da volimo. Stražarim uz njen krevet. Ja sam stari, sentimentalni vojnik.“

Sonja: „Otkuda dolazi naša potreba za ubrzavanjem vremena? Iz nestrpljivosti da se stigne u blisku budućnost u koju smo projicirali svoje sitne želje. Valjda bi prirodna trebala biti naša potreba za usporavanjem vremena? Ali otkud dolazi tako jaka želja za ubrzanjem? Zašto se nama stalno žuri da stignemo u budućnost? Otapanje leda koje na snimku izgleda brzo, slika je vremena koje se više ne može nadoknaditi. A možda vrijeme ipak ne postoji?“

„Kada se okupala, provukao sam prste kroz njenu kosu. Već trideset i pet godina ponavljam taj pokret: uvučeni prsti u njenu kosu. Ona se malo tome opire, jer ima mačju prirodu, a ja opet volim kad me se dodiruje, jer valjda imam pseću prirodu. Ona već trideset pet godina zaspi tako što u šaci steže pramen moje kose. Zato ja sve ove godine puštam dugu kosu, da se ona za nju drži dok spava.“

„Često se pozivamo na godine, i sasvim smo već podjetinjili. Osjećam se prilično spokojno. Dovoljno je da ona poravna kragnu moje košulje i od tog dodira sve se u kosmosu umiri. Nevolja nas je svela na suštinu. I ništa više od nas nije ostalo, osim ljubavi.“

Pročitajte ovu knjigu ako vam se svideo roman:

Jovana: Iako je radnja u potpunosti drugačija, sam stil pisanja me je asocirao na Mešu Selimovića i njegovu „Tvrđavu“.

Sonja: Usamljenost i osjećaj nepripadanja me podsetiše na Bekima Sejranovića, iako se dosta razlikuju.

Presuda:

Jovana: Mnogo mi je drago što smo baš ovu knjigu čitali u okviru duelovanja. Moram priznati da mi je naslov bio primamljiv, a o radnji nisam ništa znala jer sam želela da se iznenadim. I zaista jesam, ova knjiga je upravo sve što volim, bliska vam je, emotivna, dirljiva. Ova knjiga se grli, onako baš snažno. Definitivno za svaku preporuku, ukoliko ste u prilici, dajte joj šansu i kupiće vas, verujte mi na reč.

Sonja: Knjiga koja se čita sa setom, emotivna i topla priča o ljubavi, porodici, životu. Ljubav, iskrena i snažna, oseća se u svakoj rečenici, na svakoj stranici. I to je reč kojom bih mogla opisati ovu knjigu – ljubav. Verujte mi, zavolećete je na prvo čitanje.

Autor: Sonja Sretović i Jovana Kočić
Izvor: Delfi Kutak