„Drugo lice ljubavi“ i druge stvari koje treba da naučimo o ljubavi

Psihoanalitičar Džini Sejfer je naučila nekoliko stvari o ljubavi tokom svog četrdesetogodišnjeg rada u privatnoj praksi i tokom više od tri decenije provedene u srećnom braku sa čovekom koga naziva svojom srodnom dušom. Ona deli mnogo toga što je otkrila tokom svih ovih godina u svojoj knjizi „Drugo lice ljubavi“. Naslov je potekao od događaja od pre skoro pedeset godina kada joj je ljubavnik koji se nećkao poslao pismo tražeći savet kako da zavede drugu ženu. Umesto toga, ofarbala je kondom u zlatno i poslala mu ga, što je bio njen suptilan način da mu kaže da iskoristi svoj jedini kvalitet i ide do đavola.

„Drugo lice ljubavi“ se bavi toksičnim prijateljstvima, prezrenom ljubavlju, i prvim brakovima sa dugim stažom, između ostalog. Pitala sam doktorku Sejfer o idejama koje je predstavila u svojoj knjizi, kao i to da li je i sama bila uspešna u traženju ljubavi i kako se oporavila od veza koje nisu uspele.

Počnimo od opsesivne ljubavi. Napisali ste: „Uz malo sreće i truda, reformisani opsesivni ljubavnici mogu otkriti da je veza s nekim ko im uzvraća ljubav daleko ugodnija.“ Možete li objasniti koja je uloga sreće u nalaženju zdrave ljubavi?

Evo jednog ličnog primera uloge sreće u ljubavi: da u časopisu The Village Voice 1974. nisam pročitala članak o renesansnom horu u Njujorku i odlučila da odem na audiciju, malo je verovatno da bih srela svog supruga, koji je takođe bio pevač, ali koji je pripadao svetu koji se veoma razlikovao od mog sveta – pisala sam o nekima od naših najupadljivijih razlika u eseju ,,Voleti  njega, mrzeti njegovu politiku” u „Drugom licu ljubavi“. A njemu sam se otvorila zahvaljujući godinama rada na mojim emocijama (njemu je bilo 22, a meni 30 kada smo se sreli) kako bih se pozabavila svojim unutrašnjim preprekama između mene i čoveka koji bi mi uzvraćao ljubav. Kao što je Luj Paster rekao: „Sreća dolazi umu koji je za to spreman“.

Objašnjavate ideju psihologa Marte Stark o upornoj nadi kao: ,,stanje svesti koje navodi čoveka da traži vezu koja mu je istovremeno nezadovoljavajuća i neophodna“. Ovo se razlikuje od „normalne“ nade, „jer je ona zapravo poricanje beznađa nade jer je zapravo negiranje beznadežnosti“. Kako možemo da znamo koju vrstu nade mi gajimo?

Uporna nada ima očigledne znake: nećete dobiti ništa zauzvrat od partnera, ali se nadate da će se to ipak desiti.

Kako se priče o ljudima koji su uspeli da prekinu kompulzivno ponašanje u vezama iste ili drugačije od priča o oporavku zavisnika od droga?

Za zloupotrebu supstanci i pravu zavisnost je ključno unošenje supstanci poput droga ili alkohola. Emocionalna zavisnost i kompulzivno ponašanje mogu da podsete na zavisnost na neki način, ali nisu jedno te isto. Detaljno ću pisati o razlici između njih u mom eseju o opsesivnoj ljubavi.

Tvrdite da „ono što izgleda kao seks i ono što osećamo kao seks može imati neseksualno poreklo“. Da li mislite da fokus na moć seksa sprečava više holističko razumevanje prirode ove želje?

I te kako! Emocionalni ispad nije autentično samoizražavanje i hvata mnoge od nas u zamku iluzije slobode.

U knjizi se osvrćete na narcisoidnost na obe strane neuzvraćene ljubavi – i kod osobe koja je opsednuta i kod osobe kojom su opsednuti. Da li su ovo drugačiji tipovi narcisoidnosti?

Narcisoidnost može prilično varirati u zavisnosti od okolnosti i ličnosti u kojima se javlja. Kod nekih ljudi, to je crta ličnosti koja menja ton svake njihove veze, a kod drugih, isplivava na površinu samo u slučaju velikih, nerešenih konflikata što se često dešava u slučaju neuzvraćene ljubavi. Čak i ljudi koji nisu posebno narcisoidni u drugim odnosima, mogu postati takvi izmučeni ljubavlju. I subjekti i objekti neuzvraćene ljubavi mogu biti veoma narcisoidni, ali i ne moraju.  

Ljudi zaljubljeni u sebe – oni koji bi dobili dijagnozu narcisoidne ličnosti – retko dođu na terapiju zato što misle da nešto nije u redu sa njima. Međutim, svi možemo da se povučemo u sebe i postanemo opsednuti sopstvenim osećanjima kada osetimo da smo ranjeni i bespomoćni. Ove emocionalne reakcije se javljaju kod svih tipova ličnosti i često navedu ljude da potraže terapiju. Ljudi koji se mogu podvesti pod kategoriju „reaktivnih narcisoidnih ličnosti“ se nesumnjivo mogu promeniti i terapija im može mnogo pomoći. Meni je mnogo pomogla!

Slažete se sa psihoanalitičarem Otom Kernbergom koji tvrdi da je „zrela forma idealizacije“ osnova za brak zrelih ljudi. U knjizi dajete dva primera ovoga – žene sa zdravim samopouzdanjem i uspešnim životima, koje svejedno idealizuju svoje muževe. Koja je razlika između poštovanja nekoga i njihove idealizacije u ovom kontekstu?

Poštovanje ne podrazumeva nužno i ljubav. Idealizacija nekoga je strasna, duboka forma poštovanja koja prevazilazi dobro mišljenje o nekome.

Povezali ste strasnu i duboku ljubav sa grčkim mitom o dve prvobitne polovine čoveka, srodne duše za kojima romantičari poput mene čeznu, ali ih još uvek nisu našli. Da li treba da nastavimo da tražimo nekog ko je naša izgubljena polovina?

Treba— nakon što smo dobro preispitali naše kriterijume i došli do spoznaje da se srodne duše mogu naći u raznim oblicima i veličinama, ponekad drugačijim od našim fantazija.

Da li verujete da su se ljubav i veze mnogo menjali tokom istorije?

Ni za dlaku! Ljudska priroda je ista kao što je uvek bila, iako su se okolnosti menjale. Mogućnosti za površne veze i iluzija intimnosti sa strancima su se umnožili zahvaljujući internetu, ali potreba za ljubavlju i poteškoće u nalaženju ljubavi koja traje su ostali isti.

Jedna od mojih omiljenih rečenica u knjizi je: „Potrebno joj je potpuno, emocionalno živo razumevanje onoga što je pretrpela i načina na koji je to uticalo na nju.“ Možete li objasniti kako ovo izgleda?

Ovo je centralna tema u mojoj knjizi. U mom autobiografskom eseju o neuzvraćenoj ljubavi, bavim se detaljno time kako me je to što sam razumela svoj odnos sa svojim roditeljima dovelo do veza bez ljubavi, ali me je i oslobodilo njih.

Žaljenje ima veliku ulogu u vašoj knjizi, na primer: žaljenje za detetom koje smo bili ili žaljenje za ljubavlju, čak i za toksičnom ljubavlju. Da li mislite da je žaljenje potcenjeno u modernoj kulturi terapije ili/i u popularnoj američkoj kulturi?

Apsolutno.  Više se ceni kada „prežalimo“ nego kada žalimo i žaljenje se može čak činiti patološki u kulturi jednokratne upotrebe. Po mom mišljenju, psihoterapija je izražena forma žaljenja.  

Veoma ste iskreni o tome kako klijenti utiču na vas. Moje je iskustvo da o svom psihoterapeutu saznate vrlo malo toga. Da li ste vi više otvoreni u svojim knjigama o svom privatnom životu nego što ste otvoreni sa svojim klijentima?

Mada sam se obrazovala za klasičnog frojdovskog psihoanalitičara, imala sam sreću da nisam imala takvog terapeuta. Kao što ni moja ordinacija više nije bež boje (što možete videti u mom videu „Kako napraviti zlatni kondom“), mnogo više sam otvorena o mom ličnom iskustvu, kada je to relevantno, nego što sam to bila pre četrdeset godina. Mislim da na isti način pišem i vodim terapiju.

Imate li savet kako da nađemo pravog psihoterapeuta za sebe?

Moj savet je: nađite nekog ko govori vaš jezik. Ovo je važnije od same vrste terapije. Ne prihvatajte ništa osim onoga što tražite i tražite na sve strane. Budite sigurni da se prepuštate osećajnim, brižnim rukama i prepustite sebe u potpunosti svom terapeutu.  

Većina vaših primera ljudi u toksičnim vezama su ljudi koji su imali nezdrav odnos sa svojim roditeljima. Ako smo odrastali u zdravoj sredini, zašto ipak završimo u takvim vezama?

Ne mislim da iko uspe da preživi detinjstvo bez doživljavanja neke vrste ambivalentnosti, bola i bespomoćnosti. Niko nije beskompromisno voljen sve vreme, neželjene posledice naših razočaranja doprinose našim nezadovoljavajućim iskustvima u kasnijim ljubavima, iako su naši roditelji bili u suštini brižni.

Na kraju knjige ohrabrujete čitaoce da se drže svega dobrog što im drugi daju: „Ljubav, radost i smisao mogu vaskrsnuti iz najneverovatnijih izvora, iz odnosa prožetih tugom, stidom – čak i mržnjom.“ Da li lično uspevate da na izgubljene veze gledate sa više zahvalnosti?

Zahvalnost za istinski dobre strane odnosa koji su me duboko dotakli je stanje uma, čak i kada sam bila poražena u njima ili kada su me strašno razočarali ljudi koje sam volela. Shvatila sam da kada razmatram te odnose u celini, mogu da se prisetim dragocenih delova iz mnogih od njih. Iako nisam oprostila ili zaboravila bol i ne želim da obnovim odnose sa tim ljudima, otkrila sam u tim vezama značenje, radost, ushićenje i slatke trenutke strasti, sve što sam opisala u poslednjem eseju u knjizi.

Autor: Džera Braun
Izvor: bust.com
Foto: ©Susan Shapiro