Druga strana priče

Poznato je da se Domeniko Starnone dovodi u blisku vezu sa Elenom Ferante, autorkom Napuljske tetralogije. Kako je njen identitet nepoznat, priča se da je on zapravo Elena Ferante, ali i da je Domeniko Starnone još jedan njen pseudonim. Malo se govori o tome da muškarac nikako ne bi mogao verodostojno opisati tako tipično žensko iskustvo kao što je odnos dveju prijateljica, a istina je i da književna javnost i dalje drži do tvrdokornih predrasuda poput one da je sva velika književna dela napisao neki muškarac. Ipak ni književnost nije mogla da ne utisne tragove koje novčane transakcije ostavljaju za sobom, te tako uplate honorara za knjige Elene Ferante vode do poznatog italijanskog para Domenika Starnonea i Anite Raje. Najsočniji književni tračevi govore o napuljskom književnom paru koji drži u rukama monopol nad italijanskom scenom a u svetu nastupaju naizgled samostalno ali privlače pažnju nepodeljeno, u tandemu.



Najviše govorancija izazvala su dva dela koja na nekin način uspostavljaju međusobni književni dijalog. Jedno su Starnoneove Pertle, a drugo Dani napuštenosti Elene Ferante. Obe knjige bave se istom temom: muž posle godina srećnog braka napušta porodicu zbog druge žene, da bi joj se na kraju vratio. Dok Elena Fernante u svom maniru ispituje psihološki aspekt ženskog iskustva prevare, Starnone (u pokušaju opravdavanja?) pruža više perspektiva: počinje pričom besne napuštene žene a nastavlja sa mnogo fragmentarnih isečaka iz istorije jednog braka iz perspektive muža-preljubnika, a potom i iz perspektive napuštenog deteta. Starnone iz mnogo uglova, u svoj svojoj kompleksnoj protivurečnosti, baca novo svetlo na iskustvo koje bismo mogli jednostavno opisati kao priču o sebičnom muškarcu koji je prevario ženu, napustio porodicu i zanemario decu.

Pa ipak, psihološka pozadina i narativna motivacija još su komplikovanije od ovoga, i Starnone prikazuje rano detnjistvo kada se formira psihološka postavka svakog čoveka, pa odnos između dvoje ljudi koji nikad nije onako jednostavan kako se čini sa strane, a potom i starost, kada ljudi posle decenija zajedničkog braka čudno srastu, kada se nagoni povuku pred navikama a ljudi otupe od dugog i haotičnog života, kada se nečija mana i slabost reflektuje u drugoj osobi kao snaga i prednost, kada ljubav pokazuje i svoje kvrgavo i često ružno lice. Kada u starosti u odnosu sa bliskom osobom nestane i najmanje uviđavnosti, pretvaranja, kada dvoje znaju sve jedno o drugom, i zajednički život više nije pitanje ljubavi, jer kako rezignirano sumira protagoniskinja Pertli, „ljubav je posuda u koju svašta trpamo“.

Ako postoji sličnost između dve knjige onda je to svakako u žigosanju intime u neprestanom procesu ospoljavanja, bez poštede, sebe kao ni drugih. Bezdušno razobličavanje, onako kako se sadistički pred voljenom osobom prikazujemo u najgorem svetlu i ipak čeznemo da budemo prihvaćeni, da nam se dive i obožavaju nas. Starnone gotovo monstruozno razotkriva stvari preko kojih samo prolazimo pogledom jer nam se čine tako uobičajene: da li je moguće da muž nikada zaista nije obratio pažnju na svoju ženu, iako su zajedno pedeset godina? Kako otac može da se bavi svojom decom samo u slobodno vreme, kao razonodom? Da li je to dvoje ljudi koji su ostarili zajedno još samo jedan par starih ljudi na koje jedva da ćemo obratiti pažnju u parku – ili je to priča koja čeka sve nas? Ko je pravi krvnik a ko žrtva u odnosu u kojem je naizgled sve jasno?

Vanda je na tim fotografijama sijala, a ja se toga – otkrio sam – uopšte nisam sećao, nisam zapamtio ni jednu jedinu varnicu koja bi mi omogućila da kažem: da, bila je takva. Pomislio sam na osobu koja je sada spavala u našoj sobi, koja mi je žena već pedeset godina. Činilo mi se da nije zaista bila takva kako je izgledala na tim slikama. Zašto? Da li sam je od prvog susreta rasejano gledao?

Draž Starnoneovih romana je u tome što donosi u prvi plan ono što u svakodnevnom životu zaboravljamo u stalnoj borbi između ličnih interesa i težnje ka ispravnosti, moralu i principima: svako ima svoju istinu, koja zavisi od perspektive i podložna je tumačenju. Ili kako bi rekla jedna od junakinja Tajne, drugog Starnoneovog romana koji ima sličnu maniju da razobličava ono svakodnevno i uobičajeno, tragedija i komedija su ista književna vrsta, koja zavisi od okvira koji mu dajemo našim tumačenjem i shvatanjem. U sveopštem relativitetu međuljudskih odnosa svakom je potrebno da ispriča svoju priču. Ili pročita onu sa kojom makar malo može da se poistoveti. Tome književnost služi i tome nas tako blagorodno uči Domeniko Starnone.

U tom smislu i priča o Eleni Ferante i Domeniku Starnoneu je još jedna nedokučiva istina ispričana iz dve perspektive. Njihove dve knjige Dani napuštenosti i Pertle kao književni blizanci progovaraju u ogledalu sa posebnom vrstom ostrašćenosti za koju je samo književnost sposobna. Dva književna blizanca koja potpaljuju vatru nagađanja i intriga širom sveta, i šalju dimne signale koje čitaoci gutaju kao opčinjeni. Popularnost obe knjige bez obzira na to ko ih je napisao govori o tome koliko smo svi željni priča koje objašnjavaju paradoksalne i mučne odnose u kojima smo ogrezli, zbunjeni i umorni od pokušaja da ih sebi objasnimo. I da je književnost prvenstveno tu da nas uči da nikad ne postoji samo jedna strana priče i da moramo i stvarnosti da priđemo sa znanjem o njenoj paradoksalnoj mnogostrukosti.

Autorka teksta: Nevena Milojević