„Druga planina“: Dejvid Bruks kaže da treba vrednovati odnose više od ličnog uspeha

Kolumnista Njujork Tajmsa Dejvid Bruks ima misiju da svojom novom knjigom „Druga planina“ pomogne ljudima da vode ispunjeniji i srećniji život. Poručuje nam da život definišu dve planine: na prvoj se ljudi bave ličnim ciljevima dok na drugoj uče da gledaju dalje od sebe i usmeravaju se na druge ljude. Bruks kaže da penjanje na drugu planinu ispunjava ljudske živote čudima, zahvalnošću i nadom.

Dejvid je bio gost televizijske emisije This Morning čiji transkript objavljujemo.



Bilo mi je zanimljivo kad sam pročitao u knjizi da biste sebe šutnuli u zadnjicu. Zašto biste to uradili?

Zato što sam živeo život u lažima, koje nam naša kultura servira. A kultura nam kaže da ćemo biti srećni ako smo uspešni. Ja sam tako živeo, i na kraju sam počeo da vrednujem vreme više nego ljude, stalno sam bio zauzet, u pokretu. Niko nije imao poverenja u mene, imao sam prijatelje sa posla, prijatelje tokom radnih dana, nisam imao prijatelje vikendima. Brak mi je propao, deca su otišla da studiraju, a ja sam živeo u malom stanu. Da ste me samo videli... u fioci gde treba da stoje viljuške i noževi, bile su beleške. Tamo gde treba da budu tanjiri, bila su pisma sa zaglavljem. Živeo sam za posao, bio sam usamljen, stalno me je boleo stomak, doživljavao sam krizu alijenacije, koju mnogi ljudi dožive. Bio sam veoma usamljen, samotan, pet godina sam pokušavao da nađem izlaz iz te situacije.

Kakve su vaše prva i druga planina? U knjizi kažete da je prva planina u vezi sa egom, a druga sa srcem i dušom.

Prva planina mi je bila dobra. Kolumnista sam Njujork Tajmsa, i gledano sa strane, može se reći da sam uspešan čovek. Ali to nije hranilo moju dušu, osećao sam se isprazno. Ono što sam otkrio kod ljudi koji uspešno prolaze kroz ovaj proces jeste da prvo odbace laži našeg društva – da nas uspeh čini srećnima ili da sami sebe možemo da usrećimo. „Ako izgubim još 10 kilograma, biću srećan.“ To je laž!

Zatim zarone duboko u sebe, u srce i dušu, u najdublje delove ličnosti. Jedna prijateljica mi je rekla: „Kada sam rodila prvu ćerku, shvatila sam da je volim više nego što to evolucija zahteva.“ Ta rečenica mi se dopala jer opisuje ono što nam je svima zajedničko: ljudima je stalo do nečeg ili nekog u životu. I zato moramo time da se bavimo, time do čega nam je stalo.

A onda vas neko izvuče iz doline (između dve planine), to je neminovno. Mene je, na primer, jedan par pozvao na večeru u svoj dom u Vašingtonu, a njihov sin ima prijatelja, Džejmsa, čija majka ima probleme sa zdravljem i drogom. Taj par je pozvao Džejmsa da živi sa njima. A Džejms ima prijatelja koji ima prijatelja... i kada sam 2013. otišao kod njih, zatekao sam četrdesetoro dece za stolom, njih petnaest je spavalo u toj kući. Ušao sam, pružio ruku jednom dečaku, a on mi je rekao: „U ovoj kući se ne rukujemo. Mi se grlimo.“ Iako ne volim naročito da se grlim, već više od šest godina odlazim u tu kuću svakog četvrtka. Zahtevali su od mene da budem posvećen i diskretan, i danas mogu da kažem da su me oni  podigli, pokazali su mi šta je kvalitetan život – usmeren na odnose sa ljudima, a ne na samog sebe.

Da li je ova knjiga mapa za ljude koji su na prvoj planini? Ili moramo svi da pređemo kroz dolinu? I šta ako su neki od nas rođeni u dolini?

Imao sam jednog studenta koji mi je rekao: „Nisam mnogo patio tokom života, možda treba da patim.“ Rekao sam mu da ne brine, stići će ga već. (smeh) Mislim da kada dođete u dolinu, prva stvar koju naučite je da je sloboda bez veze. Da ste sami i nepovezani sa drugima. To je loše iako nam govore da je sjajno biti sam.

A onda, možete biti veoma povređeni, možete se osećati kao da ste rasuti u komadiće. Ali da uz to budete i otvoreni. Ljudi koje su bol i patnja rasuli u komadiće postaju besni i ogorčeni. Jedna mudra izreka kaže: „Bol koji se ne preoblikuje, prenosi se.“ Prenosite ga na druge.

Kada pominjete studente – kažete da ne volite završetak školovanja jer mladi tada najčešće dobijaju veliku praznu kutiju. Zašto ne volite izreku: „Radi ono što voliš“?

Jer je u njoj sve vezano samo za nas. Mladi završavaju studije i šta će da rade sa svojim životima? Žele da znaju čemu da se posvete. I mi im govorimo: „Budite slobodni! Budućnost nema granice!“ To im ne pomaže da naprave izbor. „Radi ono što voliš, prati svoju strast!“ 80% studenata nema strast.

Šta bi trebalo da im kažemo, Dejvide?

Trebalo bi da im kažemo da žive za odnose sa drugima. I to deluje lako, svako od nas to može da kaže, ali da iskreno razgovaramo sa drugima, da pogledamo duboko u sebe i govorimo odatle, a ne sa površine naše ličnosti, to su svakodnevni izazovi. U našem društvu se ne odnosimo lepo jedni prema drugima.

Često govorim: „Kvalitet tvog života je izgrađen na kvalitetu tvojih odnosa sa drugima.“

Svi to znamo, ali to ne radimo. A trebalo bi.


Izvor: https://www.youtube.com/watch?v=sItVf06nwiA
Prevod: Dragan Matković
Foto: Shawn Miller/Library of Congress