Druga Bolenova kći - Istorija i fikcija

Druga Bolenova kći – Istorija i fikcija

Filipa Gregori

FIKCIJA I ISTORIJA

Često me pitaju kakav je odnos između mojih istorijskih istraživanja i fikcije u mojim romanima, a posle uspeha romana Druga Bolenova kći i filma zasnovanog na toj knjizi, sve više ljudi želi da zna gde prestaju istorijske činjenice, a počinje fikcija i sadržaj filma.

Svi moji tjudorovski romani zasnovani su na istorijskim činjenicama, te istorijska istraživanja određuju priču. Nikad ne izmišljam događaje da bih je promenila. Mislim da svako ko poznaje istoriju tog razdoblja shvata da upravo sami istorijski podaci pružaju neverovatnu i uzbudljivu pripovest. Fikcija samo popunjava praznine u istorijskim beleškama – na primer, Merino zabavljanje sa Stafordom, a ishod znamo: tajni brak sklopljen iz strasne ljubavi, koju sama Meri opisuje u jednom pismu – međutim, ne znamo kakve su bile prateće okolnosti. I naravno, pošto pišem u prvom licu, ne mogu sebi da dozvolim siže koji objedinjuje protivrečne podatke. Da pišem istorijsku literaturu, imala bih slobodu da kažem: s jedne strane… s druge strane… ali možda… Kao romanopisac, moram se opredeliti za najverovatniju verziju, i uverljivo je ukomponovati u naraciju.

Da bih pomogla čitaocima koji žele da saznaju nešto više o istorijskim istraživanjima ili da se pak sami bolje upoznaju s istorijom, u knjizi dajem belešku autora i spisak literature. To ne treba da sruši iluziju samog romana, niti da ga proglasi naučnim istorijskim delom, već samo da pomogne čitaocima koji i sami žele nešto da saznaju, i znam da to mnogima koristi. Pored toga, često pišem o svojim istorijskim istraživanjima i svom načinu pisanja, i ti tekstovi se mogu naći u objavljenim novinskim člancima, kao i na mom veb-sajtu Philippa Gregory.com

U daljem tekstu pozabaviću se nekim pitanjima spornim u samoj istoriji kao i romanu.

DATUMI ROÐENJA

Možda nikada nećemo saznati tačne datume rođenja Ane Bolen, njenog brata Džordža i sestre Meri – „druge“ Bolenove kćeri iz mog romana – niti tačan redosled po kom su stizali na svet. Oni su bili deca uspešnog ambasadora na dvoru Henrija VIII, a ne plemićka ili kraljevska deca, te njihovi datumi rođenja nisu smatrani dovoljno važnim da bi bili zabeleženi.

Znamo da su se roditelji Bolenovih venčali 1500. (Starkey), tako da deca nisu mogla biti rođena pre tog datuma. Kad je Ana postala kraljica, i kasnije, istoričari su pokušali da utvrde njen datum rođenja, i te procene polaze od najranijeg mogućeg datuma: od 1500. (Gregorio Leti) do 1507. (Camden). Smatralo se da je bila negde na pragu tridesete godine kada je pogubljena 1536. (Clifford), što potkrepljuje teoriju o datumu rođenja iz 1507, a kad je u viktorijansko doba njeno telo ekshumirano, arheolozi su procenili da je u trenutku smrti imala između dvadeset pet i trideset godina (Weir), što nagoveštava da je rođena 1511. godine. Tako imamo čitav niz mogućih datuma rođenja za Anu, u rasponu od čak jedanaest godina – od 1500. do 1511.

Što se tiče mesta Aninog rođenja, njen kapelan Metju Parker tvrdio je da je njen „zemljak“, što bi značilo da oboje potiču iz engleskog okruga Norfok, gde je porodica Bolen živela do 1505. To, opet, nagoveštava da je Ana rođena između 1500. i 1505.

Njenom bratu Džordžu bilo je oko 27 godina kad je 1529. postao član krunskog saveta, što bi značilo da je rođen oko 1502, međutim, to je prerano za najmlađe od troje dece, pogotovo što je i bilo druge, koja su umrla. Alison Vir smatra da je rođen 1504. i da je bio najmlađi od troje preživele dece Bolenovih.

Ne znamo datum rođenja Meri Bolen, ali budući da se udala 1520, morala je u to doba biti seksualno zrela, što znači da nije mogla biti rođena posle 1508.

Takođe, nema nikakvih jasnih dokaza ni o redosledu njihovog rođenja. Anu su prvu poslali da služi na francuskom dvoru, što jasno nagoveštava da je bila starija sestra (Warnicke). Obrazovala se na dvoru Margarete Austrijske 1513, kada joj je moglo biti tek oko šest godina (Warnicke); a 1520. planirano je njeno veličanstveno venčanje s rođakom, erlom od Ormonda. O Aninoj veridbi vodili su se dugi pregovori, što znači da se Meri – premda mlađa – udala prva, februara 1520. (Warnicke). Mogla se udati sa samo 12 godina. U dokumentima koje je dobila kao markiza, Ana je nazvana „jednom“ od kćerki (Weir), a ne najstarijom kćeri; to ponešto nagoveštava, ali ipak nije dovoljno određeno. U romanu sam prihvatila Vornikovu teoriju o redosledu rođenja Bolenovih, i navela datume koje smatram najubedljivijim. Ipak, moram da naglasim da to niko tačno ne zna: jednostavno, nemamo dovoljno dokaza.

Bolenovske bludnice

Obe Bolenove kćeri optužene su za razvrat na francuskom dvoru, ali su se te optužbe pojavile tek desetak godina posle njihovog boravka u Francuskoj, i to iz pristrasnih izvora. Godine 1533. francuski kralj Fransoa I rekao je vojvodi od Norfoka, Aninom ujaku, da ona „nije uvek živela časno“ (Weir), a Henri VIII je rekao španskom ambasadoru – koji je i sam nazivao Anu „kurvom“, zbog svoje odanosti zemljakinji, Katarini Aragonskoj – da je Ana u Francuskoj bila „nemoralna“ (Weir). Te optužbe pojavile su se u vreme kada su Anu klevetali, uoči njenog pogubljenja.

Merin ugled je takođe bio ugrožen, jer je u papskoj poslanici nazvana „strašnom i opakom bludnicom“, a Fransoa I je naziva „svojom jahaćom kobilom“. (Weir)

Ovakvi komentari, međutim, nisu zabeleženi u vreme sklapanja veoma uspešnog braka Meri Bolen sa uglednim dvoraninom u kraljevoj milosti, Vilijemom Kerijem, a očigledno se nisu pominjali ni u vreme kada je Meri postala priznata ljubavnica Henrija VIII, niti pak kad je njena sestra postala kraljica. Da je Meri zaista bila ljubavnica dvojice kraljeva, sigurno bi neko i ranije pomenuo taj skandalozni trač.

Francuski dvor je bio poznat po promiskuitetu, ali Bolenove kćeri bile su pod zaštitom kraljice Klod, francuske kraljice čiji je dvor uglavnom boravio izvan Pariza, odvojen od dvora njenog muža. Virova opisuje njen dvor kao „manastir“, u kojem su devojke morale da se ponašaju „skromno i pristojno, poštujući gotovo manastirski način života, ispunjen molitvama, dobrotvornim radom i čestitošću“. Malo je verovatno da bi dve Engleskinje iz dobre porodice, koja se nada dobrim brakovima, na takvom dvoru imale prilike da postanu „razvratne“, niti bi ih kraljica Klod primila u svoju službu da im je ugled u bilo kom pogledu bio ukaljan ili ih pak zadržala uz sebe da su bile obečšašćene.

To što Fransoa kleveće Bolenove kćeri možda se može objasniti večitim suparništvom između njega i Henrija VIII oko nadmoći u ratnim veštinama, diplomatiji i teologiji, a možda i na tom polju – u spavaćoj sobi. Kritike u papskoj poslanici i iz usta španskog ambasadora lako se mogu objasniti njihovom netrpeljivošću prema usponu Bolenovih i odanošću papističkoj kraljici, Katarini Aragonskoj.

Lično smatram da, inače neosporno, često iznošenje takvih optužbi protiv ovih devojaka (koje su možda imale tek oko deset, a svakako ne više od petnaest godina kad su došle na dvor kraljice Klod) zapravo predstavlja deo muškog kritikovanja mladih žena. Čini mi se veoma verovatnim da se Meri Bolen udala kao devica (jer zašto bi Vilijem Keri uzeo „opaku bludnicu“ za suprugu?), ali pošto je ubrzo posle udaje postala ljubavnica Henrija VIII, istoričari su pretpostavili da je, s obzirom da je bila ljubavnica kralju, lako mogla biti ljubavnica i nekome drugom. Takvo ekstremno gledište u vezi sa ženskom seksualnošću – da je žena ili čestita ili bludnica, i da između te dve krajnosti nema drugih mogućnosti – nasleđena je od velikih analitičara tjudorskog doba: viktorijanskih istoričara, i nosi sa sobom njihov stav o ženskoj seksualnosti kao i njihove predrasude u vezi sa ženama. Isto gledište otkrivamo i u njihovom negativnom stavu prema Katarini Hauard, još jednoj ženi koja je proglašena „bludnicom“, kao i u odsustvu njihovog analiziranja Katarine Aragonske: „dobre“ žene. U slučaju Katarine Hauard, istoričarima je dugo trebalo da njenu reputaciju prihvate sa simpatijama i razumevanjem, dok pak u slučaju Katarine Aragonske i danas postoje istoričari koji ne mogu da prihvate kako je ona možda lagala u vezi s konzumiranjem svog prvog braka, budući da bi to bio „loš“ čin inače „dobre“ žene. Ovo je, naravno, feminističko pitanje, jer se bavi seksističkim gledištem u vezi sa istorijskim činjenicama. Mislim da je veoma važno da istoričari preispitaju predstave o ženama iz prošlosti, imajući pri tome na umu tradicionalne predrasude uperene protiv žena. U tom smislu, ponosna sam što pišem modernu žensku istoriju.

OPTUŽNICA PROTIV ANE BOLEN

Aprila 1536. Tomas Kromvel je naimenovao komisiju koja je dobila zadatak da ispita mogućnost da kraljica bude optužena za izdaju. Pronašli su dokaze da optuže kraljicu za preljubu sa ser Henrijem Norisom, ser Fransisom Vestonom, Vilijemom Brertonom kao i njenim muzičarem, Markom Smitonom. Takođe su, optuživši oboje za incest, njenim ljubavnikom proglasili i njenog brata, Džordža Bolena, da bi time pojačali javnu osudu protiv nje, a takođe i zbog toga što im je to pružilo mogućnost da iskoriste svedočenje supruge Džordža Bolena, ledi Ročford, Džejn Parker. Ana je optužena za izdaju – da je planirala kraljevu smrt kako bi mogla da se uda za jednog od svojih ljubavnika – za veštičarenje, za koje je takođe sledovala smrtna kazna, kao i za izdaju na osnovu toga što je klevetala kralja sa svojim bratom, kada su navodno razgovarali o njegovoj impotenciji. Takođe je optuživana i da je otrovala Katarinu Aragonsku i da je pokušala da otruje i ledi Meri Tjudor, mada te optužbe nisu iznesene na sudu. Plemićki sud proglasio ju je krivom po svim tačkama optužnice, i osudio na smrt (Weir).

Danas se uglavnom smatra da Ana nije počinila nijedan od tih zločina, ali je u ono vreme smatrana krivom, i premda je prikupljanje dokaza protiv nje bilo zasnovano na predrasudama, samo suđenje je bilo regularno, u skladu sa običajima toga doba (Warnicke). Optužba za incest sa bratom danas deluje najkontroverznije, ali u ono vreme njenim savremenicima najšokantnije je zvučala optužba za preljubu s čovekom iz radničke klase, Markom Smitonom. (Weir)

Reta Vornik nagoveštava da su muškarci optuženi za blud sa Anom možda bili poznati razvratnici – što bi, prema njenom objašnjenju, takođe moglo podrazumevati i homoseksualne odnose.

U romanu Druga Bolenova kći pridržavam se konvencije prema kojoj je pripovedač Meri Bolen. Mislim da bi Meri, kao i njena zaova Džejn Parker, svakako uočila bliskost između Ane i njihovog brata Džordža, a takođe i da bi sigurno bila svesna kako njena sestra očajnički želi da začne dete, da je kralj s njom ili nemoćan ili da ne želi da spava s njom, kao i da je Ana veoma odlučna žena, bez mnogo obzira. U romanu Meri ne zna sasvim sigurno šta je sve Ana mogla učiniti, a kasnije, u romanu Nasleđe Bolenovih, pokazujem kako Džejn Parker shvata da su njene optužbe protiv Ane i Džordža zapravo pre svega bile zasnovane na njenoj sopstvenoj ljubomori. Lično smatram da su Ana i Džordž svakako razgovarali o strašnoj opasnosti koja je pretila Ani, mislim da su verovatno razgovarali i o kraljevim seksualnim problemima kao i o tome kako bi Ana mogla začeti sina, čime bi spasla svoj život i porodični imetak i ugled. Na osnovu postojećih dokaza ne mogu znati, niti može iko drugi, da li su optužbe protiv Ane za incest i preljubu bile zasnovane na istini, sumnjama ili lažima.

DECA MERI BOLEN

Meri Bolen se udala za Vilijema Kerija 4. februara 1520, i verovatno je Henriju VIII zapala za oko 1522, kada mu je bila 31 godina, i kad je njegova ljubavna veza s Elizabetom Blaunt bila pri kraju. Godine 1524. Meri je rodila devojčicu po imenu Katarina, a njen muž, sada ser Vilijem Keri, po njenom je rođenju dobio imanje. Hiljadu petsto dvadeset šeste rodila je i dečaka Henrija, a njen muž je tada postao upravnik palate Grinič. Takođe, prilikom rođenja oba deteta, njena porodica je bogato nagrađivana. To nagoveštava da je Henri nagrađivao porodicu i muža zbog toga što su mu prepustili Meri. Njihova ljubavna veza verovatno je okončana tokom njene druge trudnoće, kad se Henri zaljubio u njenu sestru Anu (Starkey, Weir i drugi).

Oba deteta su nosila prezime Keri, a Meri je zvanično ostala supruga ser Vilijema sve do njegove smrti 1528, kad je Ana postala Henrijeva, ali ne i Katarinina starateljka.

Ni Meri ni njeno dvoje dece rođene iz veze s kraljem nikada nisu tvrdili da su tjudorska vanbračna deca, niti ih je kralj priznao. Pričalo se da je Henri Keri kraljev sin, i da upadljivo liči na kralja (Varlow). To, međutim, ipak ne dokazuje očinstvo. Henri VIII nije morao da prizna svog vanbračnog sina. Već je imao jednog, Henrija Ficroja (sina Elizabete Blaunt), a u 31. godini bio je uveren da će začeti i zakonitog sina sa svojom budućom ženom – verovatno Anom, koja je poticala iz plodne porodice, i čija je sestra takođe bila plodna. Henri je verovao da nema muškog naslednika zato što je njegov brak s Katarinom Aragonskom bio proklet. Smatrao je da nema razloga da ne dobije sina u braku koji je Bog blagoslovio. Priznanje drugog vanbračnog sina, u tom dobu Henrijevog života, samom Henriju ne bi donelo ništa dobro – zapravo, moglo bi izazvati bojazan u vezi s njegovom potencijom i plodnošću – i pojačati pretenzije porodice Bolen.

Ni u svom kasnijem životu Katarina Keri nije tvrdila da je kraljevskog porekla, ali poređenje portreta njene kćeri Leticije s Elizabetom I pokazuje izrazitu porodičnu sličnost; obe izgledaju kao prave tjudorske kćeri. U svojoj knjizi Ledi Penelopa (The Lady Penelope) Seli Varlou iznosi nove dokaze o datumu Katarininog rođenja, tvrdeći da je Katarina zaista bila vanbračna kraljevska kći, i uverljivo objašnjava da kralj ni s kim ne bi delio svoju ljubavnicu. Heraldički stručnjak Bernard Dž. Barel u svom neobjavljenom eseju o grobu Henrija Kerija u Vestminsterskoj opatiji tvrdi da heraldički simboli na njemu pokazuju kraljevsko poreklo – ali tek posle smrti, kad više nije bilo opasnosti od ljubomore bliskih tjudorskih rođaka.

Esej Henrija Fichjua na mom veb-sajtu (Philippa Gregory.com) prikazuje porodično stablo Henrija Kerija i izražava autorovo uverenje da je Henri VIII bio otac oba deteta koja su nosila prezime Keri.

Ponoviću još jednom da o ovome nemamo nikakvih pouzdanih dokaza, ali da je i moje mišljenje da Henri ne bi ni s kim delio svoju ljubavnicu, kako zbog ponosa tako i iz zdravstvenih razloga, i da su deca rođena iz te ljubavne veze stoga najverovatnije bila njegova. U skladu s tim je i priča koju iznosim u romanu Druga Bolenova kći.

U svojim tjudorovskim romanima eksperimentišem s novim pristupom istorijskoj fikciji, što je postalo prepoznatljivo kao moj stil. On je zasnovan na iscrpnim istorijskim istraživanjima što čine okosnicu priče, koja je napisana u prvom licu, najčešće u sadašnjem vremenu, u želji da se čitalac na neposredan i privlačan način prenese u stvarni svet tjudorskog dvora. Čitaoci shvataju da su romani plod mašte: ne možemo znati šta je neko, ko je umro pre pet vekova, mislio i osećao. Međutim, ovakav stil otvara vrata zamišljenoj spoznaji tog doba i pruža veliko uživanje meni, kao i milionima čitalaca.

Citirani izvori

David Starkey,Six Wives, The Queens of Henry VIII,Random, 2003.

Sally Varlow, The Lady Penelope, Andre Deutsch 2007.

Retha M. Warnicke, The Rise and Fall of Anne Boleyn, CUP, 1989

Alison Weir, The Six Wives of Henry VIII, Random House 1991.