Drago Kekanović: U Zagrebu su me zadržale moje priče

Književnik Drago Kekanović (75) nedavno je u Beogradu predstavio dva svoja romana „Veprovo srce“ i „Privrženost“, koje je objavila Laguna.



Srpskom piscu koji živi u Zagrebu ova dela donela su najveća književna priznanja, od „Vitalove nagrade“ do „Beogradskog pobednika“. Za Kurir Kekanović s puno emocija govori o svojim junacima, ali i životu u Hrvatskoj nakon devedesetih.

Za oba Vaša romana prva asocijacija je film. Hoćete li nekom dati da ih ekranizuje?

Isto je primetio i Dušan Kovačević da je „Privrženost“ osnova za jednu dobru seriju. Imam u romanu Celje, Zagreb, Smederevo i jednu priču iz 15. veka koja povezuje ove krajeve pre bilo kakve ideje o povezivanju i Jugoslaviju. Tu je lik žene koja se izuzetno snašla i dolazi u neki novi svet. Mislim da je dobar siže za jednu istorijsku seriju, što je preskupo. Nema smisla to šažimati u uže okvire, što se dogodilo s „Dorotejom“. Izgubio bi dramsku snagu i nema šanse da zaživi.

Mislim da to naše kinematografije nisu u stanju da realizuju, a da ja to mogu da potpišem kao autor. „Veprovo srce“ je film. Nisam razmišljao ko bi to mogao da radi. I jedna i druga priča su moje neuspešne pozorišne drame i igrani filmovi. Išao sam logikom filma, pa se tako čita. Najveća zamerka čitalaca je što nisam nastavio dalje da pišem, što znači da ih nisam ugnjavio.

Sudbina Vas je terala od Beograda, a studije niste upisali u našem gradu...

Došao sam u Zagreb i tu ostao. Ne zameram Beogradu ništa, a danas znam i ime čoveka zbog kog nisam upisao režiju. Prošao sam prijemni na akademiji, a drugog dana moje ime više nije bilo tu na listi, već neko drugo. Neka to ide na njihovu dušu. Verovatno se nisam uklapao u ključeve, a bio bih primljen kao hrvatski student, što je već bilo popunjeno.

Profesori su morali da biraju, ali mi je žao što nisam nastavio svađu s našim najvećim rediteljem Aleksandrom Petrovićem povodom „Devičanskog izvora“. Bio sam mlad, blesav i prepotentan, a najviše mi je krivo što nisam bio njegov student. Bio sam blizu, ali moja narav i njegova strogoća nisu išle zajedno.



S delom „Privrženost“ ste prvi dobitnik Beogradskog pobednika. Da li Vas je to iznenadilo?

Zabranio sam svom izdavaču da šalje moju knjigu na izbor za Ninovu i druge nagrade. Moje delo je objavljeno u okviru „Srpske književne zadruge“ na ćirilici i nemam pravo da se prodajem u knjižarama. Napisao sam je za prijatelja SKZ „Prosveta“. Bilo mi je glupo da konkurišem za neku nagradu, ali izdavač me nije poslušao. Na prevaru sam ušao u uži izbor i nisam želeo da posle povučem knjigu. Nisam imao velika očekivanja, a osim Petra Pijanovića, nisam nikog znao od ostalih članovima žirija. Bio sam zadovoljan što je knjiga naišla na lep prijem. Sad vidim da je prostor tumačenja nekog dela ostao na visokom nivou. Ljudi sad to čitaju na potpuno drugačiji način. Sad sam doživeo da budem čitan od kulture u kojoj sam odrastao.

U Beograd Vas vraćaju nagrade. Šta Vam znače ova velika priznanja?

Knjiga živi svoj život i treba nju pitati kako se oseća. Sada s Lagunom imam zavidne tiraže s oba dela, što me stavlja u poziciju čitanog pisca. Do pre neku godinu sam znao svakog svog čitaoca, a sada me čitaju neki nepoznati ljudi i žene, što je intrigantnije.



Više od pola života živite u Zagrebu. Kako je biti srpski pisac kome tamo objavljuju roman na ćirilici?

Mi možemo da objavimo roman, ali on se ne prodaje sa ostalim hrvatskim autorima. Ljudi tamo ne znaju ćirilicu. Neki su znali, a sada više ne znaju i govore da je to za njih neko nepoznato pismo. Hrvati me ne čitaju, a ne mogu da verujem ni onom malom broju Srba koji me čitaju jer su pristrasni. „Privrženost“ doživljavam kao zagrebački roman, jer je Katarina Kantakuzina vladala Slavonijom. Zagreb tada nije bio glavni grad.

Lepo je kad svoju Slavoniju i dalje nosite u srcu.

To je razlog zašto sam ostao u Zagrebu u svim vremenima. Moram sam ostati. Kad svi odu, neko mora ostati da pospremi kuću. Srbi su morali otići, a mene su zadržale moje priče. Mislim da one ne bi bile iste, kao što Servantes nije mogao da pobegne od svog Don Kihota.

Autor: Ljubomir Radanov
Izvor: Kurir