Laguna - Bukmarker - Dragan Velikić: Nismo svi zverinje u Cirkusu Vučić - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Dragan Velikić: Nismo svi zverinje u Cirkusu Vučić

Književnik Dragan Velikić oglasio se ovog proleća novim romanom „Adresa”, kao što je obećao prošle godine kada je objavljena zbirka njegovih kolumni „Bratstvo po mrlji”. Dok književni kritičari za dvostrukog dobitnika NIN-ove nagrade kažu da je svojom pojavom na književnoj sceni otvorio novo poglavlje u istoriji srpske književnosti, ljubitelji pisane reči će reći da je pisac koji se čita polako jer je šteta ne gustirati „njegov savršen osećaj za detalj, jezičku preciznost, briljantno izbrušen stil”.

U romanu „Adresa” krećući se kroz beogradske ulice, gradska obeležja i kroz vreme Velikić uspeva da čitaoca uvuče u svoj svet, gazeći po ivici između dnevno-političke aktuelnosti i angažovanog romana.

Velikiću godinama polazi za rukom ono što uspeva tek retkima da dokaže netačnom tvrdnju lakomih izdavača da se kod nas čita samo laka literatura.

O svom novom romanu, Beogradu koji je koprotagosnista novog romana, iskušenjima kroz koje prolazi srpska prestonica na kraju druge decenije 21. veka, apsurdima vremena u kome živimo, o sudbini nacije i još po nečemu Dragan Velikić govori za Kaleidoskop media.

Nova knjiga ima podnaslov „Beogradski roman”. Svojevremeno ste dobili nagradu Grada Budimpešte za to što ste „nepristrasno i uverljivo stvorili portret mađarske prestonice”, a sa „Adresom” na svojevrstan način portretisali ste našu prestonicu. Koliko ste odabirom momenata i načinom na koji ih izlažete oživeli svoj Beograd, naš Beograd, a koliko stvorili prostor za nastavak priče o gradu na Ušću dveju reka?

To je pitanje za moje čitaoce. Ali, ono čega sam svestan jeste da je „Adresa” takođe i hronika Anno Domini 2018. Jer, dešavanja koja su poslednjih godina ostavila neizbrisive ožiljke na licu Beograda, zabeležena su rukom svedoka savremenika. Pisao sam in vivo priču o današnjem Beogradu. A ta priča je samo jedan sloj romana. Tamo gde se prošlost meri milenijumima, priče su nebrojene.

Pisac grada, kako kažu...

Od svog prvog romana „Via Pula”, grad je okvir svih mojih knjiga. Nisu to imaginarni gradovi, već mesta u kojima sam živeo, i čije atmosfere dobro poznajem, kao što su to Beograd i Pula, ili Beč i Budimpešta. Tom kvartetu dodajem i Solun, koji sam upoznavao tokom kratkih boravaka. Solun ima važnu ulogu u prethodnom romanu Islednik. Grčka kritika je posebno istakla uverljivost sa kojom sam opisao Solun na prelazu iz 19. u 20. vek.  

Protagonista „Adrese” kao da nije glavni junak koji je „pasionirani beogradolog i beogradofil”, već Beograd koga težite, kako se čulo na promociji romana, da „sačuvate kao evropski grad koji to više nije”. Zašto nije i zašto svima koji se dotaknu „Adrese” smeta što to nije, a oni koji bi trebalo da o njemu brinu ni ne haju za devastaciju? U čemu je Vaša tajna kad tako istinito slikate gradove?

Kada kažemo „evropski grad”, mislimo zapravo na metropolu, budući da je za metropolu karakteristično da ne propisuje model po kojem se građanin mora ponašati da bi se mogao smatrati stanovnikom određenog grada. Metropola u sebi sažima više gradova, više različitih kultura i nacionalnosti. Živeo sam neko vreme u Berlinu. U četvrtima Krojcberg ili Noje Keln, na ulici se čuje više turski nego nemački jezik. Zato je Berlin metropola na način na koji je to i Njujork, ili London. Metropola nema strah od drugog. To je boljka provincije.

Još od antičkih vremena gradski trg je mesto susreta, prostor dijaloga. Zato volim pijace, jer tu se oseća puls jednog grada. Posebno je to slučaj sa mediteranskim gradovima. Neko vreme sam se zanosio idejom da napišem esej o beogradskim pijacama. Živim blizu Palilulske pijace, zapravo preko puta njene privremene ispostave. Na mestu nekadašnje pijace podignuto je ogromno zdanje u obliku vasionskog broda. Taj NLO se spustio na zemlju i u potpunosti zaklonio vidik na sve četiri strane. Nisam dežurni kritičar, i sačekaću da se na jesen tržni centar Palilulske pijace konačno otvori. Slutim da će tu biti manje pijace, a više ugrađivanja u lokale. Tako je to kada se živi pod okupacijom najgorih. U tom iskustvu Beograd ne oskudeva.

Tu je stradao i njegov kosmopolitski duh...

Beograd jeste izgubio dah svetske metropole izolacijom koja traje već tri decenije. Ipak, fascinantna je energija tog grada. Energija su ljudi poput mog junaka, Vladana Todorovića, dokumentariste u Muzeju pošte. On je jedan od dobrih duhova Beograda. Njihovom energijom održava se dah ovog grada.

Pored pisaca poput Vitmana, Kiša, Boška Tokina, Harmsa, Andrića, Ljermontova, u romanu se „dotičete” nekih ljudi koje srećemo. Kako je Teofil Pančić, na primer, reagovao na to što se njegovo ime pominje u romanu?

Književno delo je autonomno u odnosu na stvarnost. Teofil je u tekstu o „Adresi” objavljenom u Vremenu rekao da sam čin pisanja o mom romanu nije sukob interesa. Ja sam govoreći o suludom premeštanju beogradske autobuske stanice citirao deo jednog Teofilovog teksta. I nije Teofil jedini koga citiram. Tu je i arhitekta Dragoljub Bakić. Postupkom kolažiranja ne samo novinskih tekstova, već i fragmenata iz knjiga pisaca koji defiluju „Adresom”, nastojao sam da ostvarim liniju aktuelnosti romana na duži rok.

Na momente, jedan od likova, gospođa Gita kao da je izašla iz zbirke Vaših kolumni „Bratstvo po mrlji”, da li time što u romanu koji je trajnija forma od kolumne želite da podvučete da je „večni grad” „talac mračne sile namerene da iz njega isisa i izbriše svaki trag dosadašnjeg identiteta, i da od njega napravi tipsku, konfekcijsku naseobinu ispunjenu uslužnim osobljem novih gospodara, domaćih i uvoznih”? I zašto je Beograd talac onih koji ga mrze?

Margita Gita Šoškić, doživotna predsednica kućnog saveta u zgradi gde živi glavni junak „Adrese”, pravi je naslednik nekada moćne institucije hauzmajstora. Međutim, ona nije samo osoba koja posmatra svoje komšije kroz špijunku, već jedina brine da zgrada funkcioniše kao da je u Beču ili Cirihu. Gita, iako pripada nižem socijalnom sloju, tačnije nema neko jače obrazovanje, poseduje prirodnu inteligenciju, te je imuna na manipulaciju vlasti. Ona je svedok kako se zgrada menjala, dograđivala, širila. Dolazilo se i odlazilo. U njenom pamćenju su i dalje postojale fizionomije i imena onih koji su tokom šest decenija, kraće ili duže, živeli na toj adresi. Gita je dežurni arhivar Palilule, borac protiv građevinske mafije koja vlada Beogradom. Ne mislim da je Beograd talac onih koji ga mrze. Ništa oni ne rade iz ljubavi ili mržnje, već iz čiste pohlepe.

Čuh od nekih vaših pasioniranih čitalaca da će „Adresa” za Velikića biti određujući roman kao što se za Andrića vezuje „Na Drini ćuprija” pre nego li „Travnička hronika”? Imate li Vi takav utisak? Zašto?

To zaista niko ne može znati. Takvim nagađanjima se ne bavim. Verujem da će „Adresa” imati posebno mesto u mom književnom svetu, jer to jeste beogradski roman. Znam da sam uhvatio jedan trenutak u životu Beograda, a taj trenutak može biti čitav ljudski vek. Za razliku od ostalih mojih romana, „Adresa” u sebi nosi izvesnu notu angažovanosti, međutim, drugačije i nije mogla biti napisana. Naime, da bih obuhvatio ono što jeste bila moja namera, morao sam se približiti ivici dnevne politike na način na koji i naši životi takođe klize po toj ivici, i po čemu se razlikujemo od ljudi koji žive u Cirihu, Vankuveru ili Oklandu.

U „Bratstvu po mrlji”, koje je „hronika našeg odustajanja“ konstatujete „da mi nemamo državu jer je i Ustav mrtvo slovo na papiru“, a u „Adresi“ to dokazujete pričajući o apsurdima koje su grad zadesile, poput gubitka Glavne železničke stanice. Da li svesno ostavljate utisak da je u formi romana moguće reći i ostaviti svedočanstvo tačnije od svega što se na kraju druge decenije 21. veka može pročitatai u dnevnoj štampi ili hronikama vremena u kome živimo?

Odlično pitanje. Verujem da je u „Adresi“ konzerviran jedan Beograd koji kroz deceniju ili dve neće više postojati, i to ne samo obrisima arhitekture, već i načinom života njegovih stanovnika. U onoj meri u kojoj moj roman bude zanimljiv nekom budućem čitaocu, živeće i taj Beograd. Ukidanje Glavne železničke stanice u centru grada, u trenutku kada se kao alternativa nudi gradilište na kojem nema ni obrisa od stanice, jeste mnogo više od bezobrazluka. To je devastacija grada i nasilje nad građanima. Posle ove vlasti Beograd će biti grad invalid.

Kada ste konstatovali da su „građani navikli na dahijsko ponašanje vlastodržaca“, te da je „bolest postala prirodno stanje srpskog društva“, i da su „naši političari ljudi koji ne bi mogli dobro da vode ni manufakturnu firmu, a kamoli državu“ da li ste pretpostavili da će ta naša samodestruktivna crta ići toliko duboko?

Ne, nisam to mogao da pretpostavim. Jesam slutio pad, međutim, mi ne padamo, mi se strmoglavljujemo. Zaista ne mogu ni da pretpostavim šta nam sledi. Naravno, ne predajem se. To više i nije pitanje moje odluke, moje etike, već fiziologije.

Kao bivšeg ambasadora i nekoga ko zna kako funkcionišu poluge vlasti, ne mogu da vas ne pitam, koliko je svako urušavanje države koga smo svakodnevno svesni reverzibilan proces i da li je u jednoj generaciji moguće uspostaviti ponovo, kakvo takvo, građansko društvo?

Problem sa ovom vlašću je što je ona u potpunosti iscrpla i uništila resurse Srbije. Posle naprednjaka ostaće spaljena zemlje, i „godine koje su pojeli skakavci“. Srbija se prazni, sela umiru, mladi odlaze. Reket je legalni način komunikacije. Problem za neku buduću demokratsku vlast će biti prazni fondovi. Jer, bežaće se punih bisaga. Istovremeno, ogroman plen će ostati u rukama kriminalaca, tajkuna i raznih bezbednosnih službi. A naše službe uvek rade za mentalitet koji Srbiju drži u 19. veku. Oduvek je koncept vladanja zaglupljivanje, kako bi se lakše manipulisalo. Narod stalno držati u strahu, svejedno čime ‒ gubitkom Kosova, izumiranjem ćirilice, novim ratovima. Važno je samo ne dozvoliti mu da se suoči sa sobom, da postavi pitanje zbog čega je parija Evrope.

Zašto se „sloj obrazovanih i časnih pojedinaca, ako ih još ima, kojima su moralna načela iznad svega, i koji su u savremenom srpskom društvu daleko od bilo kakvih političkih funkcija, moći i uticaja“ izgubio čak iz statističnih grešaka našeg trenutka? I čemu može da se nada, čak i mali, narod kome su moralna načela i društvene vrednosti pluskvamperfekat, a gebelsovština modus vivendi?

Sve ovo isuviše dugo traje. Pre svega ekonomsko iscrpljivanje, i zbog toga je sve manje građana među stanovništvom. Kada se beda otegne decenijama, i u njoj potonu čitave generacije, stvara se endemski svet. Usled siromaštva mnogi ljudi ne putuju, ne dolaze u kontakt sa drugim svetovima. Ne može se preko linka sticati iskustvo putovanja.

Često gostujem sa svojim knjigama po Srbiji. Ono što vidim sažima se u samo jednoj reči: čemer! To je Srbija danas. Istovremeno, 24 sata je na delu šizofrenija naprednjačke vlasti i njenog horovođe koji nas ubeđuju da stvarnost nije ono što mi vidimo, već je ono što nam oni kažu da jeste. Znate, jedan Vulin je uvreda za zdrav razum. I nije jedini.

Ali, nade ima. Nada su oni divni, hrabri ljudi po malim gradovima i varošicama Srbije koji po cenu neuporedivo veću nego što je plaćaju Beograđani, Novosađani ili Nišlije, opstaju na teritoriji zdravog razuma. Zbog tih ljudi, koji su jedini zalog budućnosti Srbije ‒ a ne gomile hipnotisanih mučenika što za flašicu koka kole, sendvič i mizernu dnevnicu pristaju da budu zverinje u Cirkusu Vučić ‒ osećam moralnu obavezu da ih svojim tekstovima jačam, kao što mene jačaju oni koji se ne libe da kažu ono što misle.  

Razgovarala: Olivera Stojimirović
Izvor: kaleidoskop-media.com


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
prikaz romana jedno đubre manje provokacija u ruhu trilera laguna knjige Prikaz romana „Jedno đubre manje“: Provokacija u ruhu trilera
03.12.2024.
„Jedno đubre manje“ treći je kriminalistički roman Đorđa Bajića koji objavljuje izdavačka kuća Laguna. Radnja se fokusira na lik beogradskog policijskog inspektora Nikole Limana, koji je već više od d...
više
prikaz knjige sveti rat za carigrad kost u grlu alahovom laguna knjige Prikaz knjige „Sveti rat za Carigrad“: Kost u grlu Alahovom
03.12.2024.
Kada je naša despina Mara sina svoje preminule drugarice iz sultanovog harema primila pod svoje okrilje, odgojila ga i kasnije mu kao turska sultanija pomogla da se po očevoj smrti domogne trona osman...
više
prikaz romana prva laž je najvažnija napeti triler o obmani i iskupljenju laguna knjige Prikaz romana „Prva laž je najvažnija“: Napeti triler o obmani i iskupljenju
03.12.2024.
„Prva laž je najvažnija“ je uzbudljiv triler u kome pratimo kako se Evi Porter probija kroz mrežu obmana, lažnih identiteta i opasnih tajni, sve vreme se trudeći da nadmudri svoje protivnike i zaštiti...
više
prikaz romana putujući bioskop gospodina saita jezičke začkoljice i neobični likovi laguna knjige Prikaz romana „Putujući bioskop gospodina Saita“: Jezičke začkoljice i neobični likovi
03.12.2024.
U debitantskom romanu Anete Bjeufelt „Kad ti život uvali nilskog konja“ posetili smo ostrvo Amager. U svom novom romanu autorka nas vodi u beli svet i donosi nam jednu sasvim drugačiju ljubavnu priču....
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.