„Dovoljno hladno za sneg“: Ženski Prust i Džojs 21. veka

Roman „Dovoljno hladno za sneg“ australijske spisateljice Džesike Au naizgled se ne odlikuje bogzna koliko razvijenom radnjom. Naime, da bi se posle nekog vremena ponovo videle, majka i ćerka, koja je glavna junakinja i pripovedačica, nalaze se u Tokiju, kao neutralnom terenu; Japanom putuju što zajedno što zasebno, majka gubi pasoš i nalazi ga nakon čega su spremne za povratak. Sa sitnim dodatkom: za to malo vremena što provode skupa, razgovaraju o raznim temama, a naratorku odlikuje izrazita tananost opažanja. Dotični dodatak postaje krupan jer se bezmalo svaki predmet na kom se pripovedačica zadrži i svaka tema koju, bar ovlaš, podeli s majkom pretvaraju u spontan, s ostatkom teksta sliven okidač, za sećanje prožeto snažnim utiscima i osećanjima, kao i za niz mikroradnji: o zajedničkoj porodici, njenim članovima i zasebnim partnerima, o prvim poslovima i ljubavima glavne junakinje, o njenim studijama i pokušajima sažimanja znanja i njihovog neuspešnog zaogrtanja zaokruženim sistemom; o umetnosti, istoriji, istoriji umetnosti... Pritom je prilično bitan i dar autorke za esejizovanje. U celini uzev, pred nama je spoj „džojsovskog“ romana toka svesti i „prustovskog“ asocijativno-meditativnog pristupa, reklo bi se. Sa dvema bitnim razlikama u odnosu na francuskog i irskog klasika: skoro sve čega se glavna junakinja i pripovedačica lati u toku radnje ili čega se priseća, tiče se otežanosti ljudske komunikacije, pa tekst, u skladu s doslednim pridržavanjem takvog fokusa i brzim vremenom u kom nastaje priča, obimom ni izbliza ne domašuje romane poput „Uliksa“ ili „U potrazi za izgubljenim vremenom“. Štaviše, Džesika Au uspeva da svoj tok svesti i asocijativno-meditativni pristup spontano i tečno sažme na manje od sto dvadeset stranica, čija značenjska dubina je obrnuto proporcionalna dužini teksta.

Poteškoće u komunikaciji najizraženije su upravo u odnosu majke i ćerke. Tako je, počev od njihovog usiljenog biranja tema i mesta za obilazak, preko fantastično prikazanog utiska glavne junakinje da istovremeno komunicira sa svojom roditeljicom kakva je trenutno ali i s uspomenama o njoj, do činjenice da njih dve ne dele maternji jezik i spoznaje da se ljudi najčešće nadaju da će do sporazumevanja doći samo od sebe, kao u čaroliji, i da „niko zapravo nema kontrolu ni nad čim, a razumevanje neće umanjiti bol“. Pouka ovog dela je u dodatnom značenjskom sloju poteklom iz datog citata i njegovog pridržavanja: i sam čovek je na muci da shvati mnogo toga, u interakciji je to još teže, jer ne prepoznajemo baš lako razlike u nečijem postupku i njegovom trenutnom osećanju, a i kad uprkos takvim i brojnim drugim preprekama osobe, maltene čudom, dođu do uzajamnog razumevanja, time ne mogu ublažiti sve ostale nesporazume kroz koje zajedno ili odvojeno prolaze, kao ni ukupan kontekst opisan tačnim i poetičnim naslovom romana. Ili kako to pripovedačica mnogo jednostavnije i lepše kaže: „Želela sam više takvih trenutaka, da osetim lakoću izražavanja kako me prožima, da upoznam nekoga i da taj neko upozna mene.“

Redak esejističko-perceptivno-poetski dar Džesike Au i njeno umeće da pregledno, realistično i bez imalo patetike prikaže glavnu junakinju svesnu opšte gorčine usled (bez)brojnih nesporazuma, ali i dalje dovoljno jaku da veruje u snagu međuljudskih odnosa, čine od romana „Dovoljno hladno za sneg“ ne samo veliku književnost nego i potencijalno blisku najvećem mogućem broju čitalaca.

Autor: Domagoj Petrović