Došljak i Beograđanin

Od svih pet dela Milutina Uskokovića, sa činjenicama iz piščevog kratkog i dinamičnog života najviše se podudara sadržaj oba njegova romana – Došljaci (1910) i Čedomir Ilić (1914). Naročito romanesknog prvenca. Tako se današnjem čitaocu Došljaka nameće modifikovan biografski pristup.

Glavni junak dela Miloš Kremić potiče iz osiromašene trgovačke užičke porodice, kao i Milutin Uskoković. U Došljacima je njenih pripadnika šest, koliko i u piščevoj porodici, s tim što bi ih, da su sva rođena deca poživela, bilo trinaest. I Uskoković i Kremić došli su pešice, kao dečaci, iz Užica u Beograd na doškolovanje. Obojici je profesija bila pravnik, a poziv pisac, koji se, u oba slučaja, izdržava saradnjom s dnevnom štampom. I Uskoković i Kremić istinske su patriote, s tim što će to jednog od njih da košta života.

Beograd se početkom XX veka nalazio u burnoj tranziciji iz varoši u grad. Uzgred, ta se tranzicija nije sasvim dovršila ni do dan-danas. Štaviše, i kao gotovo dvomilionska sredina i najveći grad u regionu, Beograd i u digitalnom XXI veku još nepojamno mnogo zavisi od usmenjačke čaršije te kanda u svojoj svakodnevici još nudi mnoštvo varijacija na rečenice iz Došljaka poput: „Užice i Užičani nemaju dobar glas u Beogradu", i na sve one koje govore o brutalnom odnosu prema drugom i drugačijem. Taj je odnos u romanu oličen u više primera grubog generalizovanja Jevreja i Cincara, pri čemu nije posredi puki šovinizam, već čak i neka vrsta poigravanja tačkom gledišta: pripadnici dotičnih naroda predstavljeni su bezmalo kao jedini rođeni Beograđani, te su s te strane u odnosu na njih mase došljaka ono drugo i drugačije.

„Sit sam ovog Beograda, ovih krupnih i sitnih pasa koji se otimaju oko iste kosti", govori Miloš Kremić. Međutim, on se snalazi bolje od Zorke, svoje znatno starije devojke i susetke iz dvospratnice u Banatskoj ulici, iako se ona dosta pre njega doselila u grad. Glavna junakinja prinuđena je da lavira između majčinog spoja skorojevićke građanštine i patrijarhalne strogosti i opterećenosti sopstvenog mladića poreklom, egzistencijom i čaršijskim normama, koje ni Zorka baš ne prezire, a koje su se rezolutno protivile parovima gde je žena kudikamo starija. Miloš nastoji da vezom reši pitanje minimalne mentalne i materijalne integrisanosti i da u isti mah ne prkosi čaršiji, da ojača lični ugled i svoju vrlo kolebljivu ljubav, čime bi u isti mah smanjio grižu savesti prema Zorki. Ona mu pak često pominje brak, a ako bi se on ostvario, zauzvrat je spremna da se integriše i u Kremićevu izvornu porodicu. Međutim, njegove želje te vrste tolike su da maltene, kad god se u Zorkin život bitnije umeša realnost, cinički rečeno: „čar radoznalosti učini je najzad nesrećnom, što biva uvek pri svim dubljim istraživanjima kad ona imaju za predmet jednu ljubav." Tako se i ona i Miloš ispostavljaju kao u korenu romantičarski likovi, koji žele nešto nemogućno poput balansa između različitih a često i međusobno distanca od romantizma jeste u tome što je glavni junak, došljak poput Kremića, toliko iznuren egzistencijalnim i identitetskim pitanjima da i pre no što je čestito ušao u ljubavni život gubi snagu da istinski zavoli i drugog i sebe.

Pre nego što će objaviti Došljake, Milutin Uskoković se u Ženevi, gde je pohađao doktorske studije i obavljao diplomatsku službu, upoznao i zbližio sa znatno starijom Babet Fišer, kćerkom protestantskog sveštenika i svojom budućom suprugom. Ako tek impliciraju istinsku komociju kao preduslov braka, Došljaci anticipiraju piščevo samoubistvo. Potonji motiv u ovom delu posredovan je kroz lik Zorke, a u sledećem Uskokovićevom romanu Čedomir Ilić kroz glavnog i naslovnog junaka.

Kao i Čedomir Ilić i Zorka, Milutin Uskoković je izvršio samoubistvo, s tim što su autora i dvoje junaka sahranili drugačiji uzroci. Za razliku od potonjih, pisac je pre no što će, takođe mlad – u trideset drugoj godini – skočiti u reku, ostavio rodoljubivu poruku: „Ne mogu da podnesem propast otadžbine."

Iako je u prozi predvideo vlastitu sudbinu više kroz likove Zorke i Ilića nego Miloša, i potonji lik bar posredno daje svom tvorcu izvesne kobne ideje, utoliko što je i sam često utučen i grozničavo nestrpljiv. Uskoković je 1915 . godine otišao dalje: smatrajući da je direktno kriv za srpske vojne poraze, u nekoj vrsti neurastenije nije mogao skupiti dovoljno sabranosti i strpljenja da sačeka pobedni i oslobađajući kraj rata. Prekomernu grižu možda je stekao zato što zbog slabe telesne konstitucije nije bio kadar da učestvuje ni u balkanskim niti u Prvome svetskom ratu.

Samoubistvo je par excellence motiv romantizma, a Miloš Kremić romantičarski intuitivan, ćudljiv, preosetljiv i utopičan lik, zapitan nad misterijama života i jalovo pobunjen protiv prirode i civilizacije tuđe osetljivom biću. Takvog junaka, međutim, Uskoković slika modernim sredstvima, počev od toga što – kao u primeru Miloševih razloga za sumnju u ljubavni odnos u kojem jeste – nadomešta elemente devetnaestovekovne poetike kontekstom materijalističkog XX veka. S tim je u vezi i najuočljivija razlika novog junaka u odnosu na romantičarskog: neuporedivo više okrenut gradu nego prirodi, lik moderne je znatno artificijelniji. Baš kao što je činjenice sopstvene biografije utkivao u prozu i namerno i nesvesno, obrazovani autor je i znao i slutio mogućnosti modernizma Upravo tretmanom pojma samoubistva njegove poetičke anticipacije sežu još dalje .

Uskoković na početku romana uvodi momenat suicida koji je zbog ljubavi počinila radnica u Oficirskoj zadruzi i Miloševa susetka iz dvospratnice u Banatskoj ulici. Zatim ga varira: u petom poglavlju prvog dela romana, tokom pozorišne predstave koju Kremić gleda s budućom devojkom, čuje se „jedan ugušen krik koji je Zorka pustila kad dragana izvršuje samoubistvo", što je samo jedna od njenih slutnji nečeg mračnog i bespovratnog; njena majka pak preti da će skočiti u Dunav ako kćerka nastavi da se viđa s Milošem... Bliže kraju Došljaka, autor smanjuje tenziju u vezi sa slutnjama samoubistva uvođenjem lika Miloševog kolege na Carini Anta Oštrila, koji banalizuje suicid dvaput govoreći kako bi se ubio da mu nije Klasne lutrije. Samim tim se tretman motiva suicida u romanu relaksira. Najveći deo čitaočeve pažnje na sledećim stranicama usmeren je na Zorkino i Miloševo veoma emotivno pomirenje, ali i uspelu premijeru Kremićeve nagrađene drame. Vraćanje motiva samoubistva u naraciju najpre je posredno: kroz deo pozorišnog teksta, odnosno naizgled odveć subjektivan i kratkotrajan doživljaj glavne junakinje. Nakon mnogo obrta vezanih i za njegov tretman u delu i za centralnu ljubavnu priču, motiv suicida na kraju može da iznenadi, potpuno trilerski. Nije bez osnove zaključiti i da je autor u Došljacima ponudio suspense redak za čistiju srpsku prozu uopšte.

U svojoj Istoriji srpske književnosti Jovan Skerlić – ako već govorimo o biografiji, Uskokovićev venčani kum – konstatuje: „U Došljacima on je dao do sada najbolji beogradski roman", dok Nikola Đoković u predgovoru izdanju iz 1970. godine deli opšti utisak da je Uskoković tvorac beogradskog romana. Samo je prividan paradoks da naslov tog međašnog dela bude: Došljaci. Koliko god obeskorenjen i nevezan i za jednu sredinu, i do kraja života nesiguran da će biti sasvim prihvaćen, došljak uživa i izvesne prednosti. Gajeći višeslojnu distancu prema okruženju, a željan da ga što dublje sazna, on ponešto uočava i više i objektivnije od meštana. Primerice, malo bi koji rođeni Beograđanin toga doba mogao da načini jezgrovitu tipologiju lokalne mladeži kakva je ona s početka petog poglavlja početnog dela romana.

Dr Milutin Pašić, u studiji Užice nekad i sad: Užice u obnovljenoj Srbiji. Književno stvaralaštvo do 1918, za Uskokovićevo pismo opaža: „Da bi prikazao svu složenost ličnosti, on koristi sve književne pravce od sentimentalizma od ekspresionizma." Ako bi poslednje bilo tačno, tvorac Došljaka bi u tom smislu bio poetički preteča Stanislava Vinavera, Miloša Crnjanskog i Rastka Petrovića, koji primerna dela srpskog ekspresionizma – prozni kolaž Gromobran svemira otvoren Manifestom ekspresionističke škole, roman Dnevnik o Čarnojeviću, odnosno zbirku pesama Otkrovenje – objavljuju tek početkom treće decenije XX veka. U tom kontekstu treba opaziti i Kremićevu izrazitu subjektivnost i sklonost metafizici te svestranijem tumačenju unutarnjeg života, kao i pripovedačev cinizam (kakav kod ekspresionista dobrano zamenjuje romantičarsku ironiju). Jeste u tom kontekstu neizbežan Uskokovićev prevod Maksima francuskog cinika Larošfukoa, ali ne treba prevideti ni izvesni frustrirani moralizam pripovedača Došljaka, kakav se dve do tri godine nakon ovog romana, takođe uobličen cinički, nalazi u knjigama gotovo prozne poezije Gotfrida Bena i Georga Trakla. Zatim, lik Miloša Kremića kao da otelotvoruje užarenu i u isti mah lednu, sablasnu nečujnost Munkovog krika u potrazi za novim čovekom. Duša glavnog junaka Došljaka vrlo je često traklovski sumorna, kakve su i subjektivne Miloševe predstave prirode te odnosa među ljudima. I tretman boja u romanu ekspresionistički je mašten i razuzdan: „Sunce ostavi za sobom mnogo drhtavih velova plavih, narandžastih, belih kao sedef"; „Uske poljane od peska pored rečne obale drhte kao polivene srebrom"; „Sagorela trava se belela", dok su Uskokovićevi oblaci i sunčevi zraci umeli biti crveni, nebo-koralne boje, vazduh „žut kao bakar", ljudska lica i glave takođe žuti, svetlost ružičasta a orlići crni, kao i kiša, ulica, rebra davno istrulelih leševa i reka, koja je takođe čak plava čas zelena – sve u skladu s trenutnim ekspresnim uživljavanjem pripovedača i/li glavnog junaka. Roman obiluje i ekspresionističkim preterivanjem, groteskom, zazivanjima i iznenadnim korišćenjima estetizma ružnog, na primer: „Zorka je odskakala od svih devojaka koje su tu bile skupljene, kao ruža u polju kopriva"; „Blag povetarac je pirkao kroz otvoren prozor s Dunava S njim je navaljivalo na sobu i bakarno proletnje sunce, koje seje sa sobom groznicu i crne misli"; ili: „Docnije je ovaj lagum pretvoren u katoličku crkvu, od koje je ostala još ikona nekakvog strašnog sveca sa mamurnim očima i zverskim ustima".* Na kraju krajeva, zanimljivo je da je mnoštvo bitnih ekspresionističkih stvaralaca svoje poetičke, ratne i/li civilne dileme rešilo samoubistvom, a među njima i Kurt Tuholski, Ernst Toler i Alfred Volfenštajn (po raznim indicijama, i sam Georg Trakl).

Stalni nemir i večito burna unutrašnja dijalektika modernog i starog nisu svojstvo samo Miloša Kremića i nekih drugih Uskokovićevih likova, kao i njihovog tvorca . Posredi su i neke od bitnih crta poetike ekspresionizma, ali i samog Beograda. Došljaci jesu prvi pravi, ali možda i najbolji beogradski roman do danas, i to baš stoga što je stvaran poetikom u duhu piščevog vremena a najprikladnijom građi jer vrlo srodnom i formalnoj središnjoj ličnosti romana Milošu Kremiću i Beogradu: istinskom glavnom junaku Došljaka .
 
Igor Marojević
 
 
*Četiri godine posle izlaska Došljaka, ekspresionistički pesnik Johanes R . Beher, u jednoj od svojih programskih pesama Nova sintaksa, piše: „Pridevi kao bengalski leptiri / Odjekujući kruže oko uzvišenog kamenog zdanja imenice. / Most, pridev sadašnjeg vremena, mora da zaleprša (...) Dok se smeli glagol kao zvučni avion uspinje u visine (...) Uprkos svetog vokativa (...) Neki mladi pesnik lepkom sebi spaja podmete / Kopa tunel objekta... Imperativ strmo se uspinje. Preskače fantastični pejzaž rečenica." Ovi stihovi se u dobroj meri mogu primeniti na poetiku Milutina Uskokovića. Stihovi su citirani: iz: dr Zoran Konstantinović, Ekspresionizam, Obod Cetinje 1967. [Prim. aut.]